Mančester Junajted: Od Minhenskog pepela do vrha Evrope

Juče je obeleženo 54 godine od tragičnog događaja u Minhenu koji je engleski klupski fudbal zavio u crno, baš kao i tragedije koje će se dogoditi par decenija kasnije – Hejsel i Hilsboro. Viša sila odvela je u smrt  jedanaest ljudi kojima je fudbal bio sve u životu. Na taj način ugašena je jedna blistava generacija fudbalera, i to na putu ka vrhu – fudbalskom vrhu Evrope i sveta – popularne Bezbijeve Bebe. Ukupno osam igrača i troje članova stručnog štaba.

Međutim, na temeljima velike tragedije, Mančester Junajted je izgradio jedan veliki uspeh koji je zauvek promenio istoriju engleskog fudbala – samo deset godina kasnije, neke nove Bebe predvođene Ser Bobijem Čarltonom, jednim od preživelih u Minhenskoj nesreći, dostigle su taj cilj koji njihovi prethodnici nisu dosanjali – postali su najbolji klub u Evropi. Prva istorijska titula nekog engleskog kluba u Kupu Šampiona, od ukupno njih 11. Melem na ranu, uteha da ti mladi ljudi nisu umrli uzalud već da je njihova smrt poslužila kao inspiracija da se postigne ono što su svi verni navijači Mančester Junajteda sanjali.

Legendarni Met Bezbi se dugo nakon nesreće borio za život. I na kraju je pobedio. Valjda ga je ta želja da postane najbolji održala u životu. Bila je to prva od dve bitke koju je Bezbi dobio, a konačan trijumf uslediće 29. maja 1968. kada su Best, Kid i Čarlton (dva gola) doneli pobedu Crvenim Đavolima protiv Benfike u finalu Kupa Šampiona, pred 92 hiljade gledalaca na Vembliju.

Bezbi je želeo da se počast žrtvama iz Mihnena oda na jedan jedini način koji one to zaslužuju: Osvajanjem Kupa Šampiona. Više puta je izjavio da njegov glavni je cilj stvaranje novog tima, koji će biti sastavljen od naslednika tragično izgubljene generacije Benta, Džonsa, Kolmana, Birna, Edvardsa, Pega, Tejlora, Vilana. I uspeo je u tome. Neka nova imena kao što su Best, Kid, Sedler, Stajls, i stara Čarlton i Folks donela su pehar u vitrine Old Traforda.

Kada je odsviran poslednji sudijski zvižduk te majske večeri na Vembliju, Bobi Čarlton je plakao kao beba, a suze nije mogao da obuzda ni Ser Bezbi. Nakon trijumfa je izjavio:

„Kada je Bobi podigao trofej, to je pročistilo moju dušu. Olakšalo mi je bol i krivicu koju sam osećao. Moja pravda je bila zadovoljena“.