Strana 3 od 8 PrvaPrva 1 2 3 4 5 ... PoslednjaPoslednja
Rezultati 31 do 45 od 111

Tema: Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !

  1. #31
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    DAN JE BIO PREDIVAN, ALI JA SAM BIO MALO NERVOZAN !


    Jednog lepog prolećnog dana, ove godine...

    Volim da pre posla odspavam malo.
    Ali danas, kada sam se probudio, da bih pošao na posao, osećao sam se još umornije nego pre spavanja! Lep dan, inače, ali... Eto, ja podjem da sviram malo "raštimovan" (u glavi).

    Osim toga:
    1. Neki tip (kolega) mi je bio zauzeo mesto na kome sam planirao da sviram večeras (pa sam morao da se zadovoljim "pozicijom B").
    2. Taman počnem da sviram... shvatim da sam zaboravio da malo isečem nokte. Veliki su i smetaju mi, al’, ko da ih sad seče, na ulici?!
    3. Gitare mi nisu perfektno naštimovane, ali (mislim ja), dobro, izguraću nekako, pa ću da ih na kraju naštimujem, da bi za sutra bile o.k.
    3(a). Odma’ da kažem da je u toku štimovanja (po završetku svirke) baterija na štimeru "crkla", a rezerna (ona što može da se puni) je bila prazna (dugo je nisam punio), tako da moram sutra, pre svirke, da se štimujem, a to će biti mučenje, pošto se pri dnevnom svetlu (još će biti sunca) slabo vide sijaličice na štimeru.

    Svirao sam ja tako, a bio sam (znači) skroz "down". I slabo mi i išlo, moram da kažem. Niti para, niti materijala za napraviti priču (a, u to vreme sam baš počeo da pišem ove svoje pričice, pa mi je skoro bilo važnije da se nešto interesantno desi, nego kol'ko ću para da odnesem kući).


    Jedno sat i po (otprilike) sam se mučio tako, a, onda (postepeno) su mi se "ovce vratile" (i bile su "sve na broju"), te sam tako "sa svim ovcama na broju" zaradio za pola sata isto koliko i (prethodno) bez njih za - sat i po!

    To me je podsetilo da, izgleda možda neverovatno, ali:
    Kada je meni lepo dok sviram – obavezno dobro i zaradim!
    Čudno, ali – ISTINITO!
    Desi se to, tako... jednom u 10-15 dana (ako sviram svaki dan!) da mi dodju neke "lutke" (ili bube).
    I to ne mora da bude celo veče. Obično se desi pred kraj svirke, kada prođe frka i postane malo mirnije.
    Ili nekada, kada postoje svi uslovi (umor, neki problemi...) da sviram preko volje – desi se neko čudo i, u stvari, lepo mi bude dok sviram!
    Tada mi nije ni važno koliko ću da zaradim, ali, kao za nagradu, obavezno bude dobar "pazar"!
    Razumem muzičare koji sviraju pred puno ljudi, na koncertima, kada kažu da "publiku ne možeš da prevariš". Stvarno se oseti kada neko svira iz zadovoljstva. Ali, ja se čudim da to funkcioniše i na ulici. Mislim, to su samo slučajni prolaznici koji, eto, samo prolaze i nisu tu zbog mene!


    ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~


    Leto 2005.
    Prišao mi je neki momak (17-18 godina star), sa jednim svojim drugom.
    Zatražio mi je da mu odsviram nešto za oca koga je nedavno izgubio (poginuo u saobraćajnoj nesreći). Ja ga pitam šta da sviram, a on kaže da mogu ono što ja želim, ali, da to bude za njegovog ćaleta!
    Da ga utešim, ja mu kažem da sam i ja izgubio majku (... naredne godine "otišao" je i moj otac, btw), pa, eto... sviraću za njih.
    Oni su seli tu blizu kraj mene.
    Svirao sam im "adagio" od Albinoni-ja.
    E, sad... teško je to opisati... ne postoje prave reči...
    Uglavnom...
    Neka čudna struja je bila ušla u moje prste dok sam svirao, i ja sam se bio naježio...
    Sviram i... vidim dlačice na rukama kako su "skočile"...
    ... i... traje to... nije to kao kada te prođe jeza na trenutak...
    Hteo sam da i tim momcima kažem da mi pogledaju ruke...
    Ali, nije bio momenat...
    Dečko je plakao... onako jako...
    a, drug ga je smirivao... ...

  2. Your Google Adsense code here
  3. #32
    VIP bice avatar
    Datum registracije
    24.04.2010
    Lokacija
    Kragujevac
    Poruke
    19.799
    Moć reputacije
    214749111
    Obrisao sam ti ja post,veoma zanimljive price imas
    Izmenio/la bice; 05.05.2011 u 10:24.
    Dreams are coming true.


    Marcello Lippi: „Usporeni snimci akcija nisu realan fudbal. Svi mi želimo da vidimo Moniku Beluči golu, ali ne želimo da je gledamo kroz rendgen“.

  4. #33
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    Citirati Originalno postavljeno od bice Pogledati poruku
    Obrisao sam ti ja post,veoma zanimljive price imas
    ;)

    (dupli post je u pitanju... )







    AH, TAJ ALBINONI...




    POST KOJI SLEDI, NAPISAN JE PROLEĆA 2010. PAR DANA POSLE PRIČE "DAN JE BIO PREDIVAN, ALI JA SAM BIO MALO NERVOZAN", KOJA JE IZAZVALA ODREĐENE REAKCIJE PO FORUMIMA, NA KOJIMA JE BILA OBJAVLJENA...
    Napomena: posle teksta sam bio ostavio link ka jednom Youtube "Adagio"-u.
    Dakle, evo nekoliko komentara na tu priču (sa par foruma):


    - Inače, i ja se naježih od čitanja, a posle i kada sam pustila snimak.


    - Srce da ti se stegne.


    - Uh, Ulični, svaka čast!


    - Najtužnija melodija ikad. Evo ti jedno hvala umjesto novčića.

    - Brrr, malopre sam hteo nešto da se išegačim akonto reunion-a, a onda sam pročitao ovo poslednje... YBT neverovatno je za nas, bar iz ovih krajeva univerzuma, koliko smo vezani za roditelje... Niigde nisam zapazio u ovolikoj meri, mada o takvim stvarima nisam nešto preterano ni pričao. A, scena koju si opisao je... teška za opisati.

    - Lepe priče, moram priznati. U nekim sam se nasmejala, a, bogme, i par puta naježila, posebno kod priče... zaboravih sad naziv pesme koju si svirao za onog dečka kom je otac poginuo i za svoju majku... ne volim da slinavim, al' bogme, za malo...

    - Malopre sam čuo Adagio... HUH!
    Toliko toga mi je u glavi, a ne mogu sročiti...

    - E, sad si mi razjeb'o večer . Poslušao sam ovu grobarsku himnu s Youtube-a jedno 3 puta i, naravno zajedno sa tvojim postom, pukla me depra, jeziva
    Jebeno je kad si razvaljen s ovim balkanskim genima.




    Evo i tog teksta:


    Posle one priče o Albinonijevom "Adagio"-u, nije mi se baš dalo pisati. Mislim da je to bila naj-priča do sada. Dok sam je pisao, ponovo me je bila drmala "struja". U tekstu nisam umeo da iskažem rečima ono što sam hteo reći, ali... možda je i bolje ispalo, jer nekad previše priče zna da pokvari stvar.

    Na nekim forumima je bilo lepih reakcija, na nekim ih nije uopšte ni bilo, (imam ovakvu temu na puno foruma), ali, meni je dovoljno da znam da je bilo par ljudi koji su se "naježili" dok su čitali tu priču.

    Narednog dana sam bio malo pod utiscima. Počeo sam svirku upravo sa "Adagio"-m, neizbežno je bilo...
    Inače, imam neki svoj repertoarski red, ali ovoga puta nije moglo drugačije.
    I, posle samo 7-8 sekundi desila se prva "uplata",a do kraja ("Adagio" sviram oko 4 minuta) ukupno 4 (uplate), što nije normalno, jer po toj stopi bi bilo 60 ubacivanja (u koferče) za 1 sat, a to bi bilo previše.
    Al’, da se pohvalim, lepo sam svirao taj adagio toga dana. Onako iz duše, što kažu.

    Uzgred, posle njega (adagio-a) sam na narednu uplatu čekao čitavih 11 minuta... (!)
    Imam sat na gitari, a bolesnik sam kada je praćenje protoka vremena u pitanju. tako da...
    Da dodam da uopšte ne sviram po notama taj "Adagio", kao i ostale stvari iz repertoara!
    Onako... malo je tačno, malo nije, malo ubacujem svoje... nema veze...

    ------------------------------------------------------------------

    Video sam toga dana "soldžer of fortjun" –a, jednog poznanika sa kraja devedesetih. Bilo mi je drago što se vidimo posle toliko vremena...

    ------------------------------------------------------------------

    Opet mi je neko ponudio travu...
    Vozi čovek bicikl i "duva"!
    Nije li to opasno?
    Mislim, nisam stručnjak...

    ------------------------------------------------------------------

    Dva stara drinkera (imaju po 55 godina, otprilike) su sedeli na dvadesetak metara i pili, normalno.
    Stigli su tamo kad sam i ja (kada sam počeo da sviram).
    Posle jedno sat i po vremena, dolazi prvi (drinker A), ubacuje pare i kaže da je to od njegovog druga (drinker B).
    Kasnije dolazi taj drugi i ubacuje pare (pošto nisam uzeo 2 cigarete kojima me je najpre ponudio) i kaže da je to... od druga (drinker A), he, he...
    Tako je ispalo, ne verujem da su se dogovarali. Bili su "uradjeni" previše!
    Posle, dok sam svirao "Wind of change", prišli su mi obojica.
    Pustio sam ih da mi pričaju malo (da bih skupljao materijal za svoje piskaranje). Sad sam kobajagi pisac i malo sam profesionalno deformisan, he, he...
    Pa, da... sigurno i pravi pisci pokušavaju da iskoriste za svoje pisanje sve što čuju, pročitaju, vide...
    Ranije nisam stimulisao ljude na predugačke razgovore jer je kod mene baš ono: vreme = novac, tako da mi se ne isplati. Ako me neko zadrži u ćaskanju 5-6 minuta, recimo, ja znam koliko me je to (otprilike) koštalo: 1 sat (60 min.) podeljeno sa 10 (t.j. zarada za 1 sat).
    Inače, ništa posebno zanimljivo mi nisu ispričali. Jedan od njih ima brata, koji je (kada je bio mlad) svirao Hendriksa po 8 sati dnevno, a sada daje časove gitare...
    Izmenio/la Ulični Muzičar; 06.05.2011 u 08:23.

  5. #34
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    SVIRKA U ZIMSKIM USLOVIMA




    Sviranje na ulici je pos'o k'o i svaki drugi. Mnogi se čude kada im kažem da sviram tokom cele godine, jer nekako svi misle da je to nešto što se radi leti, kada je lepo vreme, i u turističkim mestima. Možda je kod nekih kolega, kojima je sviranje na ulici dodatni posao (ili čak i nije posao, već zajebancija), zaista tako, ali ja, kao dugogodišnji profesionalac, ne mogu sebi da dopustim predugačke pauze, tako da nisam u mogućnosti da ispoštujem to pravilo... jedino da odem u Afriku, pa da tamo sviram.


    Pošto ne misle da se može svirati i zimi, pitaju me ljudi često da li ja samo sviram ili i RADIM nešto u životu (dobro, sviruckanje retko ko smatra ozbiljnim radom, a i ne misle ljudi da mogu dovoljno da zaradim baveći se time, pa zbog toga...). Kada sam dobre volje, objašnjavam im da ja stalno sviram, tako da mi to jeste jedini posao. Nekada, pak (ne mora obavezno to da bude razgovor sa prolaznicima, na mom radnom mestu), kada mi nije do ljubaznosti, ja pitam : "A, ti? Kojim se tim poslom baviš?" I, posle, kada dobijem odgovor, dodam: "Samo to? Ne radiš još nešto? "

    E, sad...
    Kao što sviranje u letnje vreme ima svojih mana i vrlina, takav slučaj je i sa zimskim "guslanjem". Prvo što pada na pamet je, naravno, hladnoća. Međutim, nisam ja od juče. Nabavio sam sve što treba da sebi olakšam zimske muke.
    Imam čizme za tri broja veće (broj 46), tako da mogu da obujem nekoliko pari debelih čarapa. Zatim, imam onaj materijal kojim se pune jakne, pa skrojim sebi čarape (tj. nekakve obloge za stopala). To je ono, kao nekakva veštačka vuna, ne znam kako se tačno zove. To može da se kupuje na metar i u različitoj debljini. Lepo ja to isečem makazama i napravim i dodatke za prste i za odozdo (to su kritični delovi stopala). Pa, onda odozgo obujem super elastične čarape (lako i mnogo mogu da se razvlače).
    Od pomenutog materijala stavim po potrebi i obloge na noge. Od kolena (uključujući i njih) pa na dole, ali samo sa prednje strane, jer za taj deo, pre svega, postoji potreba. Naravno, "super elastičnim čarapama" (kojih imam više parova, podrazumeva se...) mogu da se iseku prsti, pa da se onda one povuku prema gore, da bi držali te obloge na nogama. Takođe i za donji deo leđa (ne mislim na dupe!) treba jedno parče te "veštačke vune".
    Debele skijaške pantalone - obavezno! Imam ih u tri veličine, pa mogu, ako zatreba i sva tri para odjednom da obučem. Naravno, ispod njih je ili pidžama, ili neka deblja trenerka (sve imam u više primeraka, da se ne ponavljam stalno...).
    Gore je najmanji problem: majica, bluza (jedna, dve, tri...), debeli džemper (dugačak, pa ide u pantalone) i jakna koja nije kruta (jer bi mi to smetalo dok sviram). Nekolikof pletenih kapa sam rašio na vrhu, pa sam od njih napravio nekakav "šal bez krajeva" (ili "kružni šal"), pa i to koristim po potrebi (bluze sa rol kragnom samo izuzetno). Na glavi pletena kapa: imam ih tanjih, debljih, manjih, većih...
    Ostaju ruke, to jes' prsti. Tu je glavni problem, ako je temperatura u minusu. Dobro, imam rukavica bez prstiju, takođe različitih između sebe (neke tesnije, neke šire), pa mogu i više njih odjednom da navučem (redak slučaj). Teško je svirati sa njima, ali šta da se radi... bolje i tako nego da čekam leto.
    Kada je stvarno hladno (a dešavalo mi se da počnem svirku na temperaturi od -5, -6, pa onda sviram 4, 5 sati i, u međuvremenu, još više zahladni), ja onda na sebe natrpam sve što stignem, pa onda kao nekakav robot, ili medved, (jedva se krećući) krenem da radim. I nije mi hladno.
    Jedino ti prsti... Još ako duva neki fini zimski "povetarac", onda je stvarno zabava na nivou. Žice na gitari su od gvožđa, prsti su (na vrhovima) goli, pa nije ni malo prijatno. Kada je stvarno nepodnošljivo hladno, moram posle svake pesmice malo da protrljam svoje prste. Ili, dok sviram, njima lupam jako po žicama (pojačalo reguliše jačinu buke koju proizvodim, da podsetim...), ne bih li ih malo zagrejao. Pomaže samo delimično. Zima je zima.


    Desi se često da neko od prolaznika ne može da odoli a da ne čuje kako to uspevam da sviram po mrazu, a još uvek mrdam (nisam se smrz'o), pa me priupita da l' mi je hladno (a, siguran je da jeste). Ja onda počnem da kenjam, kao... "pa, znaš, dobro sam se obukao, samo prsti malo..." U stvari, gledam njega jadnička, koji je, recimo, samo u farmericama, i mislim u sebi: "Pa, tečo, i ja da sam obučen k'o ti, i ja bih cvokotao zubima!"
    A, ovako, kada izgledam kao neki debeljan od sto dva'es' kila, a nemam tol'ko (sa svim tim što sam obukao), normalno da mi hladnoća ne smeta kao ostalim (normalno obučenim) ljudima. Iako se oni kreću a ja sam statičan, što je, kada je niska temperatura, otežavajuća okolnost.


    Jeste da se ljudi "krste" kada me vide da (posle ponoći, recimo) sviram po hladnom vremenu, ali, pošto tada ubacuju više para nego obično, ja se ne sekiram mnogo zbog toga. Dobro, jasno mi je da mnogi to rade iz sažaljenja, ali, kažem, ja ne pravim pitanje. Pos'o je pos'o, i pare su pare... Ima toliko poslova koji se rade napolju, na otvorenom. Nije moj baš jedini.

    Kada sam na dužoj zimskoj turneji, umesto kupanja se brišem onim vlažnim maramicama, koje se koriste za bebe (kada se ukenjaju). Naravno, koristim najkvalitetnije (nema štednje). "Okupam" se lepo, pa se presvučem (majica, čarape, gaće i to...) i k'o nov sam. Komplet "kupanje" povremeno (svaki, treći dan, otprilike), dok samo određeni (kritični) delovi tela češće, normalno.
    Pranje kose mi je bio najveći problem, pa sam ranije često svirao sa kapom na glavi (kamuflaža). Ponekad sam znao da, na nekom parkingu, zagrejem vodu u šerpi (imam malu plinsku bocu), pa operem glavu, ali sam nedavno otkrio jedan novi sistem: kada krenem nekuda, stavim plastičnu flašu (sa vodom) od 2 litra (može i dve flaše) tamo ispod haube, blizu motora (od kombija) i ona se tamo zagreje, pa onda stanem negde na putu (često menjam gradove...) i operem si lepo kosu. Flaša sa vodom može da se zagreje čak i unutra, kada je stavim tamo gde udara vruć vazduh od grejanja, ali treba malo više vremena (sat-dva).

    Sve u svemu, ni zimi... nema zime!

    P.S.
    Nije oduvek bilo ovako kao što je danas. Postepeno sam, tokom vremena, novim dodacima obogaćivao svoju zimsku sviračku opremu.
    Sećam se kada sam jednom, početkom devedesetih u Novom Sadu, svirao u "Zmaj Jovinoj" po vrlo, vrlo hladnom vremenu. Na svakih pola sata sam ulazio u obližnji kafić, da (kao) popijem kafu (koju inače ne "trošim").
    U stvari, da bih se malo vratio među žive. Verovatno je napolju bilo 7, 8 stepeni ispod nule, a ja sam ispod pantalona imao samo trenerku...

  6. #35
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    SPAVANJE U ZAMRZIVAČU




    Dobro, nije baš kao u zamrzivaču, al' sigurno je hladnije nego u frižideru... mislim, ponekad. Kod mene kući u frižideru je temperatura +4 stepeni, a ja nekad spavam i na "negativnoj" temperaturi. Ali, ipak nije toliko strašno kao što može da se učini na prvi pogled. Evo, opisaću malo kako sve to izgleda:
    Krevet mi se sastoji od dva debela sunđera, a nekada stavim i ćebe (presavijeno na pola: znači, kao da su dva...) ispod čaršava. Imam 4 debela ćebeta za pokrivanje (pa sad, kad kol'ko treba...), vreću za spavanje (sa kapuljačom)...
    Jednu super debelu jaknu, koju uvek nosim sa sobom (za "ne daj Bože") koristim za noge: uvučem joj rukave unutra i onda je ona kao nekakav džak, pa u njega ubacim noge, ako je baš hladno. A, dešava se da sa svirke, sa temperature od minus... šta ja znam koliko već stepeni, dođem u kombi (ili na spavanje, ili na popodnevnu pauzu), a unutra... debeli minus! Minus 4, minus 5... Skoro pa kao u zamrzivaču.


    Ranije sam se grejao na plin. Dok sam spavao, stavljao sam na prednje sedište (na neku tepsiju) plinsku bocu (jednu ili dve). Koristio sam one male, za jednokratnu upotrebu. Ali, dugo već ne koristim taj sistem. Jbg, što sam stariji, sve više se plašim da se ne spalim, iako mi je mali protivpožarni aparat uvek pri ruci. Ipak je to otvoreni plamen. Može da se pokvari ono tamo gde se reguliše jačina, a u tom slučaju bi taj plamen mogao da dostigne visinu i do 1m. Osim toga, kada sam se grejao na plin, često su prolaznici kroz prozor buljili unutra, pitajući se kakva li je to vatra u automobilu, pa sam se bojao da mi ne navuku policiju, koja bi možda mogla i da me "protera" iz tog mesta. Zbog nelegalnog posla kojim se bavim, ili zbog spavanja u centru grada. Mog'o bi' da biram.


    Inače, mene ljudi spolja ne mogu da vide, jer su mi prozori zabarikadirani. Znate ono što se leti koristi za sunce, na vetrobranskom staklu (tzv. šoferšajbna)? E, to! Svuda okolo. To je fina stvar, zato što štiti i od svetla.

    Moram i da istaknem da ja, računajući sve krevete u kojima sam u životu spavao, najlepše spavam (neverovali ili da) upravo u mom FIAT Doblo'-u. Nekako volim da se na nešto naslonim kada spavam (a, spavam na strani), pa mi je 60cm širok krevet u kombiju nekako idealan. Lepo se ušuškam i...
    A, ni buka od automobila (kada sam parkiran u nekoj prometnoj ulici) mi ne smeta nešto naročito. Ja čak nekada pustim i muziku da mi svira dok spavam. Jedino, kada đubrari prođu sa onim bučnim kamionima (ponekad u cik zore), malo mi zasmetaju sa tom svojom galamom, mada su me nekoliko puta i spasili (da ne zakasnim na posao pre podne), kada sam se uspavao, tako da im ovom prilikom javno zahvaljujem.
    Znači, fino spavam u kombiju. Ali zato, kada spavam kući na dušeku, osećam se kao da sam na trpezarijskom stolu (jer je krevet malo i visok). Dok nisam bio oženjen i spavao sam sAm, uvek sam se "lepio" za zid, ali sada je (bračni) krevet na sred sobe, pa se mučim.
    Eto ti, pa se ženi!


    Nego, da se vratim na zimske radosti. Znate li koji mi je najveći problem? Vlaga, koja se stvara po unutrašnjosti moje "kuće putujuće". Stvarno ne znam kako to da rešim. Prozori, unutrašnji metalni delovi... voda, brate! Naravno, kada je napolju baš hladno, jer o tome sada pričamo. Novine, salvete, knjige i ostala "papiristika", koja je unutra... skroz omekša od vlage. Znam da nije zdravo spavati u takvim uslovima i grejanje na plin bi moglo da posluži ujedno i kao "sušilica" za vazduh, ali već nekoliko godina nisam "palio" plin u autu, nego (ako je baš potrebno) upotrebim sve iz repertoara za pokrivanje, plus spavam u pidžami (koju inače kod kuće retko koristim) i plus sa vunenom kapom na glavi. Kažem, ako je baš mnogo 'ladno...

    Kada menjam grad (obično noću), onda iskoristim putovanje da i zagrejem svoju "spavaću sobicu", a nekada i dok sam parkiran upalim motor i pustim grejanje do "daske", pa napravim za pola sata temperaturu +30. Nije skupo: možda se 1 litar benzina na sat potroši, ali da spavam a da auto radi... ne ide. Jednom davno mi je "Zastava 101" prokuvala, jer sam zaspao a nisam isključio motor. Dobro, FIAT nije Zastava, nego da ne privlačim pažnju...


    A, šta ću sa tom odvratnom vlagom - pojma nemam, zaista! Ima da navučem nešto na pluća. Jedino se uzdam u činjenicu da se to spavanje u vlažnom ne događa tako često, a kada se desi, ne bude vezano zaredom baš mnogo dana. Probao sam da otvorim malo prozore, ali ne pomaže previše. Jedino da ih skroz otvorim. Tako ne bih riknuo od pluća, al' bi zato od nečeg drugog (ukokao bi me neko). Od nečega se na kraju mora i umreti, šta da se radi... Zato, šta je-tu je, idemo dalje!



    P.S.
    Kada je mnogo hladno, a hteo bih, recimo, sutra ujutro da doručkujem "Nutella" i lebac, moram još prethodno veče da izvršim određene pripreme. Krem se na hladnoći toliko stvrdne, da jedva može nožem da se seče. Zato ja fino stavim Nutelicu (teglicu) pod ćebe i onda mi tako zagrljeni spavamo zajedno.

  7. #36
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    MALO SU ME HAPSILI...





    Ovaj post koji sledi, dođe mu kao nekakav izveštaj sa upravo završene četvorodnevne (mini) turneje:

    U četvrtak popodne-uveče sam svirao u mestu A. Kada sam završio (oko 22h) krenuo sam iz mesta A u mesto B i naravno iskoristio priliku da se usput ogrejem (dok vozim).
    To drugo mesto se nalazi blizu nekih planina. Stoga je tamo dosta hladno, pa sam morao da radim pod punom zimskom opremom. Svirao sam, dakle, u tom drugom gradu u petak preko dana (11h-14h) i uveče (19h-24h), a planirao sam da ostanem i u subotu. Ali, kada sam se vratio sa večernje svirke i video kolika je temperatura u kombiju (bilo je minus 3,9), odlučio sam napustim to ledeno mesto i odem u grad C. Grejanje usput, normalno...
    U to mesto C "natrčim" obično subotom uveče, jer se tamo ljudi muvaju po toj centralnoj zoni grada do kasno u noć. Nedeljom ujutro obično spavam (ne radim), jer subotom završavam jako kasno: najčešće oko 4 (noću!). Znači, po danu (u radno vreme) nisam odavno svirao tamo kod njih (nekoliko godina). To je bio još jedan od razloga za izmenu plana (osim hladnoće): nada da će zarada biti dobra.

    Kada sam prvi put u životu svratio u taj grad, 2000-te, posle samo 15-20 minuta su me "uhapsili", tj. odvezli me u policiju na "savetovanje". Ono "ne možeš da sviraš ovde kod nas itd..." Kasnije nisam više imao problema, iako sam 5-6 puta godišnje navraćao kod njih, ali, kao što rekoh, obično subotom i nedeljom uveče, pa možda zato...


    Živi u tom gradu jedan klošar koji stalno se muva tu po centru. Jednom mi je detaljno opisao vremensku prognozu za taj dan. Kao, "sada je sunčano, ali uveče će se naoblačiti a biće i kiše". Ko zna gde li on to saznaje. I stvarno je bilo kiše toga dana, pa nisam mogao da sviram.
    Inače, on "radi" samo danju. Daju mu iz prodavnica brze hrane ono što im ostane od prethodnog dana, nedeljom se mota oko obližnje crkve, snalazi se čovek, šta će...
    Sad u subotu, taman sam završavao pripreme, i taman da počnem da sviram, eto njega. Otprilike ovakva konverzacija:
    JA: "E, zdravo..."
    ON: "Gde si ti, dugo te nema?"
    JA: "Pa, tamo-'vamo... dođem ja ponekad, ali samo uveče sviram."
    ON: "Pazi se, jer policija 'lovi' u poslednje vreme..."
    Ja slegnem ramenima, u fazonu "šta da se radi..."
    ON: "A, znaš, je li?"
    Ja opet slegnem ramenima, kao "pa, šta da radim, moram da sviram..." (pa, neću valjda unapred, bez opomene, da bežim?)

    Ode on, a ja pomislim: "E, jebem ti baksuza, sad će stvarno da mi dođu panduri!"
    Nego, nadao sam se da, ako stvarno i naiđu, mene (muzikanta) neće da diraju, kao što najčešće i biva...
    Ali, svejedno, bolje da nisam pričao sa njim, jer sada neću biti miran kada vidim da u blizini trga stoji nihov auto (ili džip).

    Prošao je jedan i po sat, kad - eto ti policajaca! Rukom mi daju znak da prekinem, pa ja (ne govoreći ništa) počnem sa razmontiranjem opreme (kablovi, baterija...).
    Neki prolaznici, starije čikice, počnu da "grde" policajce. Jedan "plavi" je ćutao, a drugi se upustio u raspravu sa njima:
    ONI: "Pa, šta radi čovek?"
    PANDUR: "Šta radi? Galami..."
    ONI: "Pa, šta radi, kome on smeta?"
    PANDUR: "A, kome bi smetalo da neko ovde prodaje voće?"

    Tu je pandur bio u pravu. Kome bi smetalo da neko tu u centru grada prodaje voće? A, kad može jedan, što ne bi mogao još jedan, pa još jedan...
    A, što se galamljenja tiče, ja "galamim" tačno koliko treba. Nikada previše, već uvek onoliko koliko je potrebno, u zavisnosti od trenutne situacije (gradske buke).

    Ja ćutim, sakupljam svoju opremu, slušam ih i mislim: "Pa, kad ni policajci ne znaju zakon..." Jednostavno, nije dozvoljeno sviranje na ulici: nisi platio dozvolu (zakup prostora), ne plaćaš porez na zaradu...
    Moram da kažem i to da se ja ne ljutim policajce, kada mi ne daju da sviram. Moraju, brate, i oni da rade svoj posao, kao što i ja moram da radim svoj. Pa, na kraju, ko koga zajebe...

    Braniše me tako ti moji advokati, pa posle odoše. Ja gledam... vidim ovi moji panduri čekaju. Dođe mi da im kažem: "Šta kog đavola čekate, vidite li da se pakujem?" Na kraju pomislim da možda oni hoće da pođem sa njima. Odavno nisam bio privođen, pa sam malo i zaboravio na tu mogućnost. A, oni čekaju i ćute, pa nisam siguran. U jednom momentu pođem ja do obližne kante za otpatke da bacim nešto (iskorišćene vlažnu maramicu i salvetu, kojima sam brisao ruke, pre početka svirke), a jedan od njih vikne : "Ej, kuda ćeš?" Ha, ha... da, da, ostaviću im gitaru, pojačalo, bateriju i ranac, a ja ću da pokušam da pobegnem! "Treba da pođeš sa nama"- dodaje on. "Zašto?"-pitam ja. "Objasniće ti tamo u policijskoj stanici". Ja pomislim: "Neeeee!" Nije bilo hladno, ali ja sam bio dosta toga obukao, jer sam svirao u hladovini. Ali, ako me vode tamo, ima da se preznojim... biću gola voda. Kod njih, u policiji, je sigurno toplo, a osim toga, kada me puste, sigurno me neće voziti natrag, nego ću morati pešice. A, imam sa sobom svoje stvari, obučen sam k'o za severni pol, a od policijske stanice do mesta na kome sam parkiran ima oko kilometar... uspona! (već su me 'apsili u tom gradu, pa zato znam...)

    U tom trenutku stiže njihov šef, zove telefonom u centralu i govori im da su "ulovili" nekog uličnog svirača. Na moju sreću, ti iz centrale nisu bili zainteresovani (za moju eventualnu posetu), pa mi je ovaj "ulični" še(ri)f rekao: "O.K. možeš da ideš, ali moraš da odeš odavde!" Mislio je na njihov grad. JA: "Dobro, hvala... zar nećete da pogledate moja dokumenta"- hrabro ću ja, znajući da su mi papiri u redu. ON: "Ne treba, ali idi odavde!"

    Tako su mi skratili koncert (i umanjili "pazar") a ja sam otišao kući (u kombi) da zapišem sve po redu, da ne bih zaboravio neki detalj. Uveče sam, normalno, otišao da sviram na isto to mesto. Pa, neću valjda da propustim subotnje veče?
    Prvo: Mnogo puta sam već svirao subotom i nedeljom uveče (poslednji put pre samo 7 dana) i nisam imao problema.
    Drugo: Pa, neka me i uhapse... jaka stvar!
    Eto, zato je dobro što me nisu vodili u policiju, jer bi ostao neki zapisnik o tome. I bilo bi nezgono da me privode istoga dana dva puta. Ovako, mogu da se pravim lud... Kao, mislio sam da je to da "moram da odem" značilo da moram TADA da odem, tj. da ne sviram više... Uhvatio bih se za ono što je jedan pandur rekao da "galamim". Kao, mislio sam da je TO problem, jer je radno vreme, a u blizini ima prodavnica (mada je iza mene bila neka banka, koja subotom ne radi, a ispred mene nekakav hotel, sa kafićem u prizemlju).
    Ali, teško da ti isti policajci (koji su me "ulovili" ujutru) mogu ponovo da naiđu uveče. Pa, ne mogu da rade celi dan, to smo apsolvirali još pre... 20 godina! Jedino me je malo brinula činjenica što su to bili mlađi tipovi, recimo oko trideset godina, pa da slučajno ne izađu uveče u grad (subota je!). Ne bi im bilo milo da vide da me nisu baš mnogo uplašili. "Bilo bi dobro da su oženjeni i da ne izlaze mnogo"- razmišljao sam ja... Ne bi bilo dobro da me ponovo uhvate na (ne)delu, ne toliko zbog tog puta, koliko uopšte... da ne izgubim taj grad, koji mi jeste bitan (za hladniji deo godine).


    A, šta je bilo uveče? Pa, ništa posebno. Prošla su dvojica pešaka (policajci), dvojica na motorima, u blizini (kao i obično) je povremeno stajao parkiran njihov auto... U nedelju uveče je izbila neka frka, ispred jednog kafića, oko 100m od mene, pa su se muvali naokolo, a ja sam strepeo, jer moji "poznanici" jeste da nisu mogli da rade u subotu i preko dana i uveče, ali je postojala mogućnost da u nedelju uveče budu na dužnosti.
    Uglavnom, neću da idem tamo do oktobra, novembra, za svaki slučaj. Imao sam u planu još jednu posetu, ali nije pametno da rizikujem. Jer, eventualni ponovni susret za 1, ili za 8-9 meseci... nije ista stvar!
    Sigurno je i da u narednom periodu (godina-dve) tamo neću svirati danju (ni nedeljom). A, posle... videćemo!


    P.S.
    U cilju zaštite svoga biznisa, ne mogu da napišem gde sviram (IMENA GRADOVA) koliko zarađujem, u kojim državama ili gradovima je zarada najbolja itd.
    Molim za razumevanje...

  8. #37
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    UPALJAČ, PATIKE, MENUET, DŽOINT I MILICIJA





    NEKOLIKO KRAĆIH EPIZODA... (PROLEĆE 2010.)

    "Upaljač"

    Imaju prolaznici običaj da me posmatraju dok nameštam svoje stvari pre početka svirke: gitaru, pojačalo, kablove, bateriju, stolicu na rasklapanje (sa sunđerom odozgo)... Neki me krišom posmatraju (misle da ih ne vidim), a neki ne. Neki iz daljine, a neki sa pola metra rastojanja. Ima raznih ljudi...
    Tako i sinoć. Dok sam se pripremao za start, vidim prilazi mi neki čovek. Mislim: "sad će da me pita nešto u vezi sa gitarom."
    Obično pitaju kako mi se zove taj moj instrument, pošto nisu nikada videli dve spojene gitare. Većina ljudi misli da je to (jedna) gitara sa dva vrata (ni to se ne viđa često), ali to su zapravo dve gitare, malo secnute, pa spojene.
    Al’, čikica me pita... da li imam upaljač, he he...


    "Patike"

    To me je podsetilo na jednu sličnu situaciju iz prošlosti:
    Prilazi mi neki engleski turista (momak), prekida me usred svirke (to ne volim nikako!) i kaže: "very beautiful ... ... "
    Ja mislim sad će da kaže da mi je lepa gitara, da lepo sviram ili tako nešto...
    A, on: "... ... shoes". Svidele mu se moje patike, he he...
    Pita me koji je to model. A, model je bio UNIVERZAL (Slovenačka "Planika"). Tog modela nema tamo kod njih, izgleda...
    Bilo je to pre 5-6 godina.
    A, prošle godine me isto tako neki "žuti" turista (englez, skandinavac, ko će ga znati...) pitao za patike: gde sam ih kupio, koliko koštaju...
    Ja mu objasnim: "Made in Kina, brate, 10 evrića..."
    A, on mi reče da ipak nisu loše, bez obzira na to što su kineske.
    Da, da, tačno... samo što moraš da menjaš čarape dva puta dnevno.


    "Menuet"

    Nego, ništa sladje nego kada sviram nešto svoje, a ljudi plaćaju!
    Juče sam, po prvi put ove godine, svirao neke svoje menuete (3 komada).



    "Džoint"

    Sinoć...
    Neki tip je sedeo iza mene, dok sam svirao. Dobro, ne preblizu (inače bi me i to nerviralo, jer ja sam namćor po prirodi). Bio je na nekoliko metara razdaljine.
    Slušao je jedno 20 minuta i "kulirao"
    Kad je dovoljno "iskulirao" priđe mi i reče: "lepo sviraš, brate!" i ponudi mi džoint (on sam je jedan džoint već uveliko "duvao"). Ja sam mu lepo zahvalio i rekao da ne bih...
    On ode, a ja ostah, misleći: "pa, ovome bi se činilo da lepo sviram čak i da sam odsvirao... "Mali mrav"!


    "Milicija"

    O miliciji neću ništa ovoga puta. Kada je ovaj post objavljen na forumima (prošle godine), bilo je nešto i o njima, ali to sam u međuvremenu prebacio u priču "Grozni nemački policajci" (ono na kraju, kada mi "plavci" nogom zatvaraju koferče).
    Pošto mi se sviđa ovakav naslov posta , ne bih da ga menjam, ako može...

  9. #38
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    TUTA BUGARIN, ŠABAN ŠAULIĆ I KANTRI MUZIKA



    Leto 2011.
    Pita me jedan tip odakle sam.
    Ja mu odgovorim, a on me onda pita da li znam srpski (na srpskom me to pita).
    Rekoh da znam, malo... (he, he)
    Pitao sam i ja njega odakle je. Iz Bugarske je bio.
    Onda je ponovo on došao na red da nešto pita, pa reče: "Znaš li da odsviraš nešto onako dobro... recimo od Šabana Šaulića ili tako nešto?" (Poznato je da se u Bugarskoj veoma ceni novokompovana narodna muzika iz Srbije)
    Ja mu odgovorih da ne sviram takve stvari.
    Sledeće pitanje je bilo: "Šta je to što si sada svirao? Je l' to kantri?"
    Rekoh mu da je to što sam bio svirao (a, on me prekinuo) bila muzika iz jednog filma!
    "Iz kog filma?" - pita on...

    "La vita e' bella" od Begnini-a, odgovaram ja ("Život je lep").
    On napravi neku facu, u fazonu "koji ti je taj?"
    Reče mi i da, kada prođe uveče, čuje da uvek sviram jedno isto.
    Ja slegnem ramenima (kao, O.K.), i, pošto me je malo naljutilo to što je kazao, nastavim da sviram, ne gledajući više u njegovom pravcu, tako da je on otišao. U stvari, prijatelj ga je pozvao, jer je video da nemam nameru da mu i dalje posvećujem svoje vreme (koje je za mene = novac).

    Posle sviram i nešto razmišljam...
    "Pa, mogu da razumem da se mnogima čini da sviram stalno jedno te isto!"
    Uvek isti zvuk gitare: ne menjam boju, ne koristim efekte, slajd ne koristim više (ranije jesam malo)...
    Usnu harmoniku vrlo retko "dunem", ne pevam...
    Tako da se, onima koji slušaju neku "levu" muziku, i ne prepoznajući stvari koje sviram, čini da stalno sviram jedno te isto...
    A, što je to - ko bi znao... možda je neki kantri, a možda i nije.


    Jednom davno pitao me je jedan Indijac (koji je imao tezgu u blizini mesta na kome sam u jednom periodu često svirao) da li ja to sviram nešto određeno ili... samo tako... proizvodim neke zvuke.
    Uništio me...
    Najjači "kompliment" u karijeri!
    Al', kad malo razmislim...
    Pa, i ja, kada čujem indijsku muziku... i meni se čini da oni, tako, samo prave nekakve zvuke i... manje - više, jedno te isto!

    A, jednom mi je neki momak zatražio da mu odsviram "Hey Jude" i kada sam završio, upitao me:
    "Pa, je l' to bilo?"
    "Da, (kažem ja) zar nisi prepoznao?" (moja verzija je bila instrumentalna!)
    "Aaaa... pa, ja pesme prepoznajem po tekstu" - reče on...
    ? ? ?


    P.S.
    Napisao sam u tekstu da je onaj čovek bio iz Bugarske samo da bih u naslovu pomenuo i legendarnog Tutu Bugarina.
    Bez namere da ismevam komšije, naravno...

  10. #39
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    MISTER DOLAR I GOS'N EURO



    Jun 1993.
    Prolazio je šetalištem pored mora neki matori "jarac" sa mladom "ribom" u zagrljaju. Amerikanci su bili, pretpostavljam (a, možda i nisu, ko zna...). On oko 50 godina star, a ona oko 30, otprilike. Ja sam baš u tim trenucima svirao nešto romantično (u Leskovcu bi rekli: "tugaljivo", sa akcentom na i). On i njegova dama su zastali i počeli da plešu, tu ispred mene. Kada smo završili (ja sa sviranjem, a oni sa igranjem), priđe gospodin i ubaci u kutiju neku novčanicu. Video sam odmah da je "zelenbać", ali nisam mogao da vidim broj na njemu. U to vreme sam svirao (na jednoj gitari) stajajući (sada sedim, nisam više lud da stojim), a i kutiju za pare sam stavljao malo dalje od sebe. Možda je i osvetljenje bilo slabo, pa se nije videlo najbolje, ne sećam se tačno.
    Pretpostavio sam tada da je to novčanica od 1$, jer se dešavalo često da se Amerikanci prave važni sa tim svojim dolarima. A, ako nije 1$, možda je 10$ (nadao sam se tome). Čekao sam da se staro-mladi par udalji malo, pa da pogledam. On mi je u odlasku (iz daljine) kažiprstom pokazivao na kofer, kao "vidiš li šta sam ubacio?" Ja sam mu klimnuo glavom u znak zahvalnosti, kao "da, video sam, hvala". Kada su se sasvim udaljili, ja zavirim u kutiju. A, u njoj... 100 dolara!
    Godine 1993. je to bila fina cifra. Srbijom je harala hiperinflacija, cene su bile u milijardama, a od prosečne plate su ljudi mogli da kupe (od nekog od mnogobrojnih uličnih preprodavaca deviza, tzv. "dilera") samo deset, dvadeset maraka. Cene su bile smešne, kada bi se računalo u nekoj čvrstoj valuti, ali ne i za one kojima je plata bila 2 marke (bilo je i takvih). Tako da se za 100 dolara, koji su tada vredeli blizu 200 nemačkih maraka, moglo ladno živeti dva meseca. Mislim, onako na nivou…


    Septembar 2003.
    Nije radila ulična rasveta, a već je počelo da se smrkava. Nije bilo mnogo prolaznika, a i ti što su prolazili nisu me "zarezivali" previše. Razmišljao sam da prekinem i odem, jer još kada padne mrak… ništa neću da zaradim. Ali, u poslednjim trenucima (u sudijskoj nadoknadi, što bi se fudbalskim rečnikom kazalo), jedan mladić priđe polako i (takođe vrlo polako) spusti jednu novčanicu u koferčić, uz komentar: "Nemam više…". Ode on, a ja gledam… neka debela novčanica, mislim široka, po boji mi liči na 50 evra… Ne vidi se dobro, mračno je. Kada se momak dovoljno udaljio, ja je uzmem u ruku... i ne verujem svojim očima: 200 evra!
    Posle sam je kući dugo studirao. Gledam… da nije, bre, neki lažnjak? Prvi put sam tada video novčanicu od 200 evra. Posle nekoliko dana sam je odneo u banku i stavio na knjižicu. Da usput proverim i da li je prava ili nije. Jeste bila prava, ali i ja sam ispao prava budala zato što onome na šalteru nisam napomenuo da nisam siguran da li je original ili je falsifikat (pa neka on proveri). Ovako, da je bila lažna novčanica imao bih problema sa zakonom. Mislim, teško da bi neko poverovao u priču da se uličnim sviračima ubacuje po 200 evra.

    Jednom mi je jedna žena u invalidskim kolicima ubacila 50 evra.

    20-ice se "dogode" 2-3 puta godišnje, a 10-ke 7-8 puta.
    5 evrića ima relativno često.

    Jednom je jedan poznanik (drug moga druga) u šali ubacio 100$, pa ih je posle uzeo nazad. To nećemo da računamo, je l' tako?

    A, jedan drugi drug mi je vratio dug tako što je novčanicu od 50 evra stavio u moje koferče (da ispadne malo mangup).
    To jest, mislio je da mi tako vraća taj dug.
    Moram da ga obavestim (znam da čita ovaj blog) da sve što nađem u koferu ja računam kao svoju zaradu od svirke, tako da... još uvek mi dođe tih 50 evrića!

  11. #40
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    MUŠTERIJE




    Manje-više, svi ljudi su potencijalne mušterije. U određenim uslovima, skoro svako će ubaciti neku paru uličnom sviraču. Ako ništa drugo, onda bar za Novu godinu... Kažem SKORO svako, jer, naravno, ima ljudi koji, ne samo da ih ne bi počastili, nego im ulični muzičari čak idu i na nerve.


    Inače, ubacuju svi: žene, muškarci, deca, tinejdžeri, babe, dede...
    Žene su nešto bolje mušterije od muškaraca, a najbolje su one imeđu 40 i 50 godina (ubacuju "krupnije" novčiće). Ni penzioneri nisu loši, ali ubacuju sitnije, kao i deca (kada su sami, bez roditelja).
    Neko lepo i polako spusti pare u kofer, neko baca iz daljine. Od tih što bacaju izdaleka postoje dve vrste: oni koji pogode i oni koji promaše koferčić. A, od tih loših "košarkaša" opet ima dve sorte: oni koji posle promašaja isprave svoju grešku (priđu, podignu novčić i stave ga tamo gde treba) i oni kojima tako nešto ne pada na pamet.
    Jednom se desilo da je jedan tip promašio kofer, a onda prišao, uzeo novčić i... stavio ga ponovo u svoj džep i otišao.

    Bacaju ljudi pare i sa balkona. Uviju ih najpre u neku hartiju (obično u salvetu). Pokretni muzičari koji idu polako ulicom svirajući i sakupljajući priloge, naučili su ljude kako se novčići bacaju sa terase (da se ne bi otkotrljali pod neki auto, na primer). Znači, pre bacanja - umotati ih u papir. Tako se i meni nekada dogodi da mi bake sa balkona bacaju pare (kada se desi da sviram ispred neke stambene zgrade). Jedna mi je zamalo razbila glavu, jer je u hartiju stavila 7-8 novčića, a to je možda 100 grama gvožđa. A, babac je živeo na petom spratu, pa ti sad vidi kojom je brzinom putovao taj njen paket... Da me je koknula u glavu, vodili bi me na ušivanje iste, garant!

    Oni koji plaćaju u hartiji (5 evrića najčešće) vole da preko novčanice stave nekoliko novčića... zbog vetra. Bude smešno ako se uhvate baš za "mamac" (zalepljene pare).
    Nekada mi samo kažu da pripazim da pare ne budu oduvane... čak i kada i nema nekog vetra (dobro, malo se prave važni).
    Ili mi daju u ruke.
    Na početku karijere nisam uzimao pare u ruke (neprijatno mi je bilo), nego sam govorio ljudima da stave u kutiju. Ali, sada ne radim više tako.
    Šta ima da izigravam nekakvog mnogo ponosnog uličara, kad sviram za pare...
    Inače, ima i onih koji vole da plate "na ruke" sa... 10 centi, 20 centi...
    Jednom je nekom čoveku, dok je ubacivao siću, ispala iz džepa novčanica od 50 evra i završila u mom koferu. On je uzeo nazad, naravno. A, ja pomislih: "aj, dobro, da se ne bijemo sad zbog 50 evra..." 'Oću da kažem da sve što završi u koferčetu - postaje moje vlasništvo, da se zna!
    Zahvaljujući uličnom muziciranju, imam zavidnu kolekciju novčića. Iz raznih zemalja sveta: Australija, Kanada, Filipini, Kuba, Amerika, Južna Afrika... da ne pominjem evropske države.

    Ubacuju ljudi, osim važećih, i pare koje nisu više u upotrebi. Zatim, probušene novčiće, savijene, ofarbane... Onda, novčanice koje su isprljane (olovkom, mastilom...), kojima fali jedan deo (pa moram da ih nosim u banku). Čak imam i jednu polovinu od 5 evra. Nisam je bacio, jer možda nekada dođem do druge polovine, he, he... Ne, šalim se, nego možda nekad dobijem 5 evra koji je oštećen na toj strani koju ja imam, pa mogu da ih isečem i spojim. Mislim, ne moram da idem u banku.

    Osim para, stavljaju ljudi u kofer i cigarete, banane, džointe, bombone, crkvene kalendare, žvakaće gume, pomorandže, čokolade, reklamne listiće...
    Donose mi sendviče, pivo, vino, hleb, čaj, sok... (iz obližnjih kafića često donose nešto za piće).
    Jednom su mi neki momak i devojka doneli kesu sa namirnicama iz supermarketa. Unutra je bilo od svega po malo: hleb, mleko, salama, sir itd.
    Jednom, pre 15-ak godina, neko mi je doneo paket sa garderobom. Bile su "polovne" stvari, ali sve čisto, oprano... Ne sećam se gde su završile ostale stvari, ali vuneni džemper koristim i dan-danas. Odličan je: debeo i dugačak. Ma, "ujeda"...
    Nekada se zabavljam tako što, kada vidim da se neko sprema da plati ("brka" po novčaniku ili džepovima), pokušavam da pogodim koliko će da ubaci. Procenjujem po izgledu, po odeći, po životnom dobu, po polu… I da vidite da često pogodim. Gledam i kažem: "ovaj deda neće da da više od 20-30 centi". Ili: "Aaaa, ova nalickana starija gospođa neće sigurno da se bruka. Ne 'ginu' mi 2 evra".
    Međutim, koiko god da imam uspeha u pogađanju, nekada se stvarno iznenadim koliko mogu da pogrešim.
    Recimo, neko za koga to nikada ne bih ni "sanjao", ubaci 2 evra ili čak i više.
    Sa druge strane, desi se da neko ko ispunjava sve uslove za dobrog mušteriju, ubaci stvarno nešto smešno: recimo 2 centa, 5 centi, ili tako nešto. Još me u odlasku čak i pogleda u oči. Valjda očekuje bog zna kakvu zahvalnost... Ja obično klimnem glavom onima koji me (posle ubacivanja) pogledaju u oči, a oni mi najčešće "otklimnu", uz osmeh. Ali, kada se dese takve situacije (to cent-dva ili pet), bude mi malo i smešno što im sad, kao, nešto zahvaljujem.
    Mene lično bi bilo sramota da se tako brukam. Ako ne bih imao pri sebi ništa drugo, ne bih ubacivao 1 ili 2 centa. Al', 'ajde, dobro...


    Naravno, ako nisam odavno praznio koferče (znači, kada u njemu već ima puno novčića), ne mogu ni da ukapiram koliko ko ubacuje.
    Inače, ljudima je drago kada ubace pare uličnom sviraču. Vidi im se to na licu (a, i ja znam kakav je to osećaj, jer sam i ja nekada nekome mušterija). Svi se nešto smeškaju. Mada, moram da kažem da mi se ipak ne dopada kada mi daju pare oni koji očigledno nisu baš finansijski dobrostojeći. Na primer, deda koji prodaje srećke po kafićima, kod mene ubaci 1 evro. Ili Rom koji vozi neki krš od motora (ili bicikl sa prikolicom u kojoj su stare stvari) ubaci 2 evra. Ali, šta ću... ne mogu da ih jurim po ulici i da im vraćam pare. Jedino što mogu je da i ja budem široke ruke u životu.
    Kada smo već kod darežljivosti, jedna digresija: moram malo da pohvalim svoju ženu. Ona već 7-8 godina (preko "Action Aid"-a) šalje pomoć jednom dečku (sada je već momčić) koji živi u Africi: 22 evra mesečno. To možda i nije mnogo para za nas ovde, ali tamo u Siera Leone je dovoljno za troškove školovanja mladog Alusina (tako mu je ime).

    P.S. dva-tri slučaja kada su mi mušterije tražile da im vratim kusur,
    opisana su u priči "Muzičar, žalim slučaj, al' mnogo mi se jeo kukuruz".


    p.s.2. Onu sliku sa parama možete da uveličate (treba kliknuti), pa da lepo izbrojite pare. Samo što nećete znati koje vreme je bilo potrebno...
    (ali, vidi se koliko od koje vrste ima)
    (slika je na blogu : http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2...musterije.html )

  12. #41
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    I SAMO SLUŠAM VREMENSKU PROGNOZU...



    Ulični svirač ima razne "neprijatelje":
    - Policija
    - Galama
    - Prevelika gužva
    - Konkurencija
    - Vlasnici prodavnica (ne svi)
    - Preširoka ulica
    - Vremenske (ne)prilike
    - itd.

    U ovom tekstu ću se pozabaviti meteorologijom, a ostalim neprijateljima - neki drugi put.
    Sunce, kiša, grad, susnežica, sneg, vetar... svi mi oni prave probleme.
    Jedino mi magla i Mesec ne smetaju
    (a, ni Duga)...

    U letnjem periodu mi Sunce pravi manje problema nego zimi. Kako to? Pa, prosto: u toplijem periodu godine radim najčeće samo uveče, posle Sunčevog zalaska. Ako se i desi da sviram u toku dana, onda to znači da sam uspeo da nađem neku debelu 'ladovinu: iza neke visoke zgrade, velikog drveta i slično. Ili, ako je oblačno, ali bez kiše.
    Međutim, u zimsko vreme više sviram danju. Često sam baš na nekoj raskrsnici ili trgu (da ispred i iza sebe ne bih imao prodavnice), tako da me Sunce mnogo zeza. Recimo, treba da počnem da sviram oko 10 sati ujutro. U to doba dana je hladno, a Sunce je još uvek nisko, pa ne može da pomogne. Ali, kasnije se temperatura podigne, Sunce se pojavi... Jeste da je zima - zima, ali i Sunce je Sunce, tako da je velika razlika u temperaturi u hladu i tamo gde ono greje. I, sad, kako se obući? Ako se slabije obučem, biće mi hladno na početku (sat, dva sata... zavisi), a ako se bolje obučem, ne gine mi znojenje kada mi Sunce dođe u posetu. Dobro, mogu da skinem jaknu, džemper... ali ne mogu skijaške pantalone. A, ja baš volim da dobro obezbedim noge.

    Da ne spominjem situacije kada Sunca čas ima, a čas nema ("krije" se iza oblaka): tada baš zna da me nervira (pa ga malo i psujem u sebi, priznajem). Znači, nema strip-tiza na ulici, nema skidanja pantalona. Ali, oblačenja ima... Dešava se da sviram po sunčanom vremenu i nisam u hladovini. A, onda Sunce zađe i postane hladnije. Tada ja lepo izvadim iz ranca još jedne pantalone, jaknu... Obući na ulici još jednu bluzu ili jaknu nije problem, a što se tiče pantalona... pa, sačekam momenat kada nema mnogo prolaznika u blizini i onda ih brzo navučem. A, i da me neko vidi, pa šta? Jaka stvar...


    Vetar ne volim, jer mnogo mrsi... mislim, moju kosu. Pa, onda moram stalno da je nameštam. Ako nije zima. Ako jeste - onda stavim na glavu vunenu kapu i "mirna Bačka".
    Ranije sam (ali, to je bilo mnogo davno), uvek svirao sa kačketom ili šeširom na glavi. Taki mi je bio "imidž" devedesetih, he, he...
    Ali, da se vratim vetru. Znači, uopšte ga ne volim. Još kada sviram na temperaturi ispod nule... on stvarno može svojim prisustvom situaciju da učini nepodnošljivom.

    Kiša...
    Ona je najnezgodnija. Sunce ili vetar mogu samo da mi zagorčavaju život, ali zbog kiše mogu da izgubim posao (čitaj: pare). Mislim, privremeno... Ima gradova u kojima imam neko zgodno rezervno mesto, za slučaj kada pada kiša. Ispod nekog balkona, naravno. Ali, ako sam u gradu u kome nemam takvo mesto, onda samo mogu da molim Manitu-a da ne šalje kišne oblake. Najviše mrzim kada počne kiša, ja se sklonim, ona prestane, ja ne znam da li da se vraćam na glavno mesto, rešim da se vratim, kiša ponovo počne da pada... A, svaka promena pozicije mi oduzima 15-20 minuta (da sviram akustičnu gitaru i pevam, bio bih mnogo pokretljiviji). Na kraju se iznerviram i vratim se u kombi (ili kući, ako sam u svom gradu). Takođe je antipatična (drugarica kiša), kada počne da pada baš kada krenem na posao. Ja se lepo pripremio: išao u WC, pojeo nešto, obukao se prikladno (zimi mi je, za oblačenje u sedeće-ležećem položaju, potrebno 10-15 miuta)... i ona baš tada nađe da me zezne. Nezgodno je i kada, u toku svirke, kiša počne jako da pada. Osim toga što mi pokvari pos'o, moram i da čekam k'o budala da prestane (ili malo "o'ladi"), jer mi kombi najčešće nije tako blizu radnom mestu (obično par stotina metara).


    Sa snegom je slična situacija. Jedina razlika u odnosu na kišu je ta što, ako je sneg baš sitan, mogu čak i da sviram... Ali, ako nije, a uz to duva još i vetar, onda mi ni balkoni ne pomažu. Po tome je on gori i od kiše (pahulje bolje lete na vetru). Što se mene tiče, ja bih mogao da sviram i po kiši (samo da nije pljusak) i po snegu, ali ne smem zbog gitare i pojačala...

    Dakle, da bih odabrao dane kada ću da sviram, moram da pratim vremensku prognozu, kao da sam poljoprivredni proizvođač, he, he... Naročito kada treba da idem u neki drugi grad na nekoliko dana, ili kada sam na dužoj turneji. Sve u svemu, ipak mi je ovaj (usrani) dva'es' prvi vek doneo neke pogodnosti, u vezi sa poslom kojim se bavim.

    Ima na internetu sajtova na kojima može da se prati kretanje oblačnosti, da se pogleda dugoročna prognoza (do 2-3 dana im verujem, ostalo je nagađanje...), prognoza za narednih nekoliko sati...
    Žena me preko SMS-a obaveštava o situaciji, tj. na moj zahtev pogleda vremensku prognozu za određeni grad, u određeno vreme... da bih ja mogao da planiram kuda da idem. Jer, kao što rekoh, u nekom gradu imam rezervno mesto, a u nekom nemam. Osim toga, rezervno mesto može biti dobro za svirku u radno vreme (kada rade prodavnice) ili za svirku uveče (kada ljudi šetaju). Tako da treba napraviti dobar raspored.
    Eto, javno se zahvaljujem internetu. Ranije sam slušao radio, ali tamo su obično čitali vremensku prognozu samo za naredni dan, i, naravno, ne za svaki grad posebno.



    P.S. Odabrao sam onakav naslov teksta u čast legendarne emisije "Tačno u podne" ("Tup-Tup"), Milovana Ilića - Minimaksa, koja se nekada davno emitovala nedeljom na drugom programu Radio Beograda. U džinglu, koji je išao u najavnoj i odjavnoj špici te emisije, korišćen je deo pesme Krunoslava - Kiće Slabinca u kome se kaže:
    "...i samo sluša vremensku prognozu".


    Pogledajte video (traje samo dva i po minuta)... (na blogu je: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2...-prognozu.html)

  13. #42
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    NEKOLIKO PRIČA JEDNOG MOG KOLEGE





    Sledi nekoliko priča, koje je jedan moj kolega napisao na jednom internet forumu.
    Imam, naravno, njegovo dopuštenje da ih objavim na svom blogu.
    Čovek je sa gitarom proputovao celi svet i sada živi... ko zna gde i bavi se... ko zna čime...
    Ja sam, u poređenju sa njim, mala maca. Nisam nikada izašao iz Evrope.

    -------------------------------------------------------------------------------------------------
    -------------------------------------------------------------------------------------------------

    He, he... E, baš sam se u ovome našao.
    Naime, i ja sam bio Ulični Muzičar. Neka od najboljih sjecanja su mi ostala od tad. Doduše, ja sam "radio" u Europi uglavnom. Bilo mi je neugodno to radit u rodnom mi Zagrebu.

    Uglavnom - Ameterdam. Pomalo: Beč, Budimpešta, Pariz, Cannes, Rim, London, Zurich... Ali, u Amsterdamu sam znao svirat po mjesec dana. To je bilo u 80-im godinama prošlog stoljeća i uglavnom sam to radio ljeti kad nije bilo škole ili faksa, ili nisam imao neki posao doma.
    Repertoar: Dylan, JIm Croce, Don McLean + standardi Beatlesa, Stonesa i sl.

    Znao sam za mjesec dana zaradit bolje neg moj stari za 6 mjeseci u Zagrebu. A živjelo se uh kako dobro. Lova je odlazila na koncerte, cugu, hranu, djevojke, a srećom droga mi je uvijek bila ne baš draga (probao jesam, ali me se nije primalo, ali mi joint nije bio stran).

    Sjajna vremena. Svirao sam i u klubu u kojem je i sam Johnny Štulic kasnije svirao.
    Ma fenomenalno!

    -------------------------------------------------------------------------------------------------

    Eh, to sam i ja puno koristio (govori o Inter Rail voznim kartama, prim. U.M.). Kako je to bilo dobro! Moj zivot "putnika" je počeo tim vlakovima po Europi. Praktično sam u dva ljeta obišao kompletnu Europu, izuzev onih zemalja koje se tako nisu mogle posjetiti.


    Najbolju dnevnu zaradu sam inače zaradio u Cannes-u. Bilo je mnogo posjetitelja i turista, jer je bio neki sajam ili festival, tako nesto, a i ja sam taj dan bio u svojoj najboljoj i nevidjenoj formi. Urezalo mi se u pamćenje kad mi je jedna djevojka stavila u kofer od gitare 500 francuskih franaka, dok sam svirao Jim Croce-ovu "Time in a bottle". Tog dana sam nakupio preko 2500 francuskih franaka za samo tri sata plus nešto ostalih valuta. To bi danas bilo oko 400 Eura. Eh, koja je to lova onda bila (1986. godina!).

    Ako si svirao po Zagrebu, sjećaš li se Milana koji je znao svirat na Cvjetnom i na Trgu? On je bio zakon medju svim uličnim sviračima tada. Pa, onda onaj blesavi tip iz Siska kojeg su zvali Banana, Robert iz Španskog... Oni su bili redovni ulični svirči tih dana. Milan me inače upoznao s Miladinom Šobićem...

    Eh, kakva su to bila vremena...

    -----------------------------------------------------------------------------------------------------

    Vidiš, ja sam bio onaj relativno tipičan tip svirača koji ujedno i pjeva. I često puta su mi prilazili s onom "ajd, pjevaj nam ovo, ajd pjevaj nam ono..." Uglavnom, kad traže tad su i najdarežljiviji, pa se nisam libio toga, naravno ako sam znao tu pjesmu koju traže...

    Sjećam se jednog dana 1989. godine u Frankfurtu. Ljeto je bilo i ja nešto sviruckao. Nije me baš išlo, Švabe nisu jako darežljivi ljudi i koferčić se jako sporo punio. Moj uobičajeni repertoar je bio na Engleskom i skoro nikad vani nisam pjevao na našem jeziku. I taj put onako čujem prepoznatljiv jezik (ne baš neobicno za Frankfurt). I pozdravim ih i počnemo pomalo razgovarati.
    I pitaju oni mene da li znam neke "narodnjake" - ne baš moj fah Ako sam znao 2-3 u vrh glave, i to one koje su svi znali. Pa ih pitam - hoće li šta od Miše Kovača, što takodjer ništa ne znam, ali nije to ni tako tesko, 2-3 akorda. Neće oni nego narodnjake. Ajd dobro, pomislim si ja... koferčić je zjapio skoro prazan, moda cca desetak maraka u njemu, a nisu me Švabe baš ni slušale taj dan. Pa rekoh, ajd bar da zaradim nešto od ovih "zemljaka".

    I trkeljam ja tako te neke narodnjake, oni pjevaju bez obzira na moje harmonije. Deru se, viču, završimo jednu stvar - oni trae drugu, pa treću... i tako se razvuklo na pola sata! Ali. ni pfeninga ne stavljaju u kofer.
    I dopizdilo meni i kažem ja njima dvojici da ću opet prebacit se na Engleski da bih pridobio nešto drugih slušalaca. Zahvale se oni meni, ja njima, i vidim jednog od njih kako ide prema mom koferu. A, ovaj drugi stoji uz mene. Dobro, mislim si ja, ovaj će me sad nečime nagraditi, ubaciti bar koju marku za mene... kad ono - pokupi on sve iz kofera, svu onu sirotinju koju sam taj dan nakupio... i pobježe. Pobježe i ovaj drugi... Ja ostadoh u šoku.
    Svirao im, zabavljao ih, platio im...

    Od tad - nikad više "narodnjaci".

    -------------------------------------------------------------------------------------------------------



    Bled, izlet sa školom. 13-godišnjaci, prve cigarete, pive i naravno "ljubavi". Dva dečka iz razreda su svirali Parni Valjak, "Sreo sam je prvi put u Stropoteci, dolje u Ljubljani kad trajao je Boom Festival..." I sve su ih klinke gladale s onim zaljubljenim blaženstvom u očima i tad sam si rekao: "i ti moraš naučit svirat tu gitaru, pa da i tebe ovako cure gledaju!"
    Receno - učinjeno.
    Gitara mi je donijela najmanje jedno desetak ljubavi, tj. bivših cura koje su mi postale cure prek gitare. Gitare su tih godina bile najbolji "curo-mamci".

    Nema više te romantike...

    -----------------------------------------------------------------------------------------------------------

    "Ljubav na nulti pogled", iliti "Djevojka koju sam zvao Sara"...


    Amsterdam, 1986. godine.
    Tridesetak dana te godine Amsterdam je udomio ovog Zagrebackog Uličnog Svirača. Mlad, lud, naivan, optimist, u punoj snazi i sa solidnim repertoarom, svirao sam nedaleko terase jednog kafića gdje su se okupljali mladi ljudi, uglavnom umjetničke duše. Moj repertoar se sastojao od verzija Boba Dylana, Simon & Garfunkela, Jima Crocea, Don McLeana i sličnih trubadura. Krajičkom oka sam uhvatio plavooku duga pogleda, ili je ona uhvatila moj pogled, nevažno. Gitara me je slušala, ili je ona slušala nju, a pjesnik je u toj pjesmi govorio o baru zvanom Portugal i marketu Savanna-La-Mar. Plavooka je stajala i saslušala me, ubacivši srebrnkast novčić, osmjehnula se i otišla...
    Dopala mi se, kao rijetko koja djevojka do tad. Zvao sam to "ljubav na nulti pogled"...

    Nisam znao kako se zove pa sam je sam za sebe nazvao Sara. Po Dylanovoj pjesmi zbog koje je stala i saslušala ju do kraja. Nagađao sam da se možda stvarno tako zove i da je to vjerovatno bio razlog zašto je i stala, a ne samo prošla pored mene.

    Dakle... Sara. Djevojka čiji sam pogled od tad redovno, skoro svaki dan hvatao. Saznao sam da mnogo crta i slika. Znao sam je uhvatiti onako s papirom i bojama kako lovi prizor nad kanalom ili ocrtava bore na nekom portretu. S nama je to bilo tako, ili sam ja prolazio kraj nje dok slika, ili ona kraj mene dok sviram...

    Jedina razlika, ja njoj nikad nisam ubacio novčić u kofer, jer ona nije ni imala kofer. Ali sam joj jednom poslao pivo (primjetio sam da to voli). Kad god bi prošla kraj mene dok sviram, znao sam koju stvar moram svirati slijedeću. I vec u prvim akordima znala je da su riječi koje slijede bile "I laid on a dune, I looked at the sky, when the children were babies and played on the beach..." - ostajala bi do kraja te pjesme, ubacila srebrni osmjeh u moj koferčić sjete i otišla put svojih boja...
    Moja Sara.
    Platonska...
    Razgovarali smo samo jednom. Pred moj odlazak, poslije mojeg zadnjeg sviranja. Nije mi rekla kako se zove. Doduše, nisam je ni pitao. Ja sam jednostavno već znao njeno ime. Smijala se kao djevojčica, posebno mojem "Balkanskom" naglasku. Nasmijala me je kad je rekla da bih pjesmicu "Streets of London" trebao pjevati kao "Streets of Moscow" - zbog "istocnjackog naglaska".
    Vraćala se u London koji dan kasnije. Podijelismo pivo, osmjehe, boje i pokoju pjesmicu. Ulični Svirač i Ulična Slikarica. I uvijek se sjetim nje kad čujem tu Dylanovu stvar.
    E, moja Sara...

    ----------------------------------------------------------------------------------------------------------


    Jednom sam sviruckao na ulici u jednom Japanskom gradiću. Taj mali gradić se zove Nagasaki i bio je jedan od onih gradića koji plijeni svojom jednostavnošću i toplinom. Ljudi su bili vrlo uljudni i darežljivi. Uglavnom su htjeli slušati Beatlese.
    Sjetio sam se opet ovog, i naravno u vezi s ovim zlom koje se desilo prije par dana. Japan je doduse uvijek bio trusno područje, a i tsunamiji su im jako dobro poznati.
    No, Nagasaki je, naravno, poznat po onom po čemu je poznata i Hiroshima. 1945-a i atomske bombe.

    Ima tamo jedan park gdje su mnogi predsjednici posadili neko drvo. Park se zove "Park Mira", ako se dobro sjećam. Posjetio sam ga i nisam taj dan imao baš neke želje za svirkom. Sve je to pre-potresno.
    Toliku koncentraciju zla počinjenog protiv čovječanstva vidio sam jedino u mjestima kao što su Dachau ili Jasenovac, samo što je ovo bilo učinjeno mnogo brže. Sve u jednom danu.

    To popodne sam proveo svirackajući i skupljajući yene. Beatlese, kao što već rekoh. Meni, bijelom covjeku, i toj četvorici iz Liverpool-a, kao da je sve bilo oprošteno. Nisam osjetio ni malo mržnje od tih radišnih ljudi. Život ide dalje, čak i uz Park Mira, nova se djeca radjaju i nova djeca uče prve akorde na gitarama.

    Samo naprijed!

    ---------------------------------------------------------------------------------------------------------
    ---------------------------------------------------------------------------------------------------------

    Hvala ti, "Aureliano"...
    ---------------------------------------------------------------------------------------------------------

  14. #43
    Forum Resident Indigo avatar
    Datum registracije
    03.04.2011
    Poruke
    10.380
    Moć reputacije
    214748889
    UUU ovo za Saru je vrhusnki...extra prica....
    Inace super su ti tekstovi...
    There's something wrong with me chemically
    Something wrong with me inherently
    The wrong mix in the wrong genes
    I reached the wrong ends by the wrong means
    It was the wrong plan
    In the wrong hands
    With the wrong theory for the wrong man
    The wrong lies, on the wrong vibes
    The wrong questions with the wrong replies

  15. #44
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    nije moj tekst...

  16. #45
    Member
    Datum registracije
    22.06.2010
    Poruke
    170
    Moć reputacije
    350
    MOJ OMILJENI KLIJENT


    Tada još uvek nije bilo evrića, ali ću radi lakšeg razumevanja sve da konvertujem u njih, a, takođe, i da malo prilagodim cifre današnjem standardu i današnjim cenama.


    Dakle, februar 1998.
    Boravio sam (radno) u jednom gradu. Spavao sam u nekom jeftinom hotelu. Relativno jeftinom, jer plaćanje hotela je za mene lično uvek bio najgluplji način na koji se mogu potrošiti pare (pa gledam da ispadnem glup u manjoj meri).
    Jednog dana mi je neki čovek ubacio 20 evra. Odlično! Ne događa se to svaki dan. Možda 2-3 puta godišnje. Kad, narednog dana, eto njega ponovo i – ponovo 20 evra! Trećeg dana – 50 evra! Priđe čovek, izvadi debeli svežanj novčanica iz zadnjeg džepa pantalona (nisu bile u novčaniku), ubaci jednu i ode. I ne pogleda me. To se ponavljalo danima.
    Ali, nije samo mene zatrpavao krupnim novčanicama. Video sam da i cigančićima daje po 10 evra kada oni (praveći neke tužne izraze lica) priđu da mu traže pare. Pretpostavljam da su ga svaki dan tražili po gradu. Ja nisam morao, jer on čovek naiđe sam... Jednom su me ti cigančići pitali da li sam video "onog" (nisu mogli da ga nađu). Ja sam im rukom pokazao smer u kome je bio otišao, i oni su pojurili na tu stranu, u nadi da će ga pronaći.
    Posle nekoliko dana (i svakodnevnog ubacivanja tih krupnih novčanica), pomislim ja da je red da zahvalim čoveku. On, inače, nikada nije ni gledao u mene: samo ubaci novac u kofer i ode. Ali, jednom sam, ipak, "ulovio" njegov pogled, pa sam mu klimnuo glavom i bog zna kako ljubazno se osmenhuo. A, on me je samo mrko pogledao i otišao.

    Pretpostavljao sam da je iz neke bogate familije, jer mi nije ličio na nekoga ko radi nešto u životu. Ko radi i zarađuje, ne razbacuje se parama tako, kao što je on radio. Možda je i dobio pare na lutriji, ko zna...


    Kako je izgledao tip? Pa, visok, duga kosa (malo seda, malo i neuredna), duga brada (i ona proseda), oko 40 godina star...
    Meni je ličio na Karla Marksa (i na Vuka Draškovića). Farmerice, koje su mu malo visele na dupetu, bile su malo i prljave. Pare je nosio u velikim količinama sa sobom. Recimo, kao u današnje vreme 50-60 novčanica od 50 evra (znači i do 3000).
    Čuo sam od nekih ljudi da je iz jednog drugog mesta (300 km daleko), pa sam rešio da, dok je on u gradu, ni ja ne idem nikuda. Pa, od njegovih para sam plaćao hotel i hranu, tako da mi je zarada od sviranja ostajala netaknuta.
    Za tih 10-ak dana, "o'ladio" sam ga za jedno 400 evra (ma, šta je to za njega...).
    Kada ga nije više bilo u tom gradu, otiš'o sam i ja dalje...

    Sve u svemu, gde bi nam (nama uličnim sviračima i prosjacima) bio kraj da je više takvih mušterija...

Strana 3 od 8 PrvaPrva 1 2 3 4 5 ... PoslednjaPoslednja

Oznake za ovu temu

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •