NBA Kolumna

[T-Snell]

The Closer: Derrick Rose in Crunch Time

Pretprosle noci, Derrick Rose je imao jos jednu neverovatnu utakmicu za Chicago Bulls-e. Rose je postigao 29 poena uz sut iz igre 10-23 u pobedi Bulls-a od 96-89 nad San Antonio Spurs-ima i sa utakmicom u egalu u samoj zavrsnici, pokazao je koliki pritisak ustvari stavlja na odbranu. Bulls-i, sa 3 poena prednosti i minutom do kraja meca, pozivaju jednostavan pik za Rose-a. To je sve sto je bilo potrebno da se vidi Rose-ov efekat na protivnicke odbrane i kako njegovi saigraci mogu da profitiraju iz svega toga.

Spoiler

Kako Rose prenosi loptu na polovinu Spurs-a, odlazi na desnu stranu i ceka par sekundi troseci vreme. Kada je vreme za napad doslo do 14 sekundi, Joakim Noah sprinta da mu napravi blok. Set kao sto je ovaj nije uopste nuklearna fizika, vec je jako jednostavan. Akcija je jednostavan pick and roll sa ostala 3 igraca u spot up situacijama – Ronnie Brewer u korneru na strani pomoci, Luol Deng na 45 na istoj strani i Taj Gibson u skracenom korneru na strani lopte.

Spoiler

Cak i pre nego sto je Noah napravio blok, Spurs-i gledaju da naprave zamku Rose-u i da ga udvoje. Tim Duncan ostavlja Noah-u i ide iznad njega, a Tony Parker takodje prolazi iznad bloka ne odvajajuci se od Rose-a.

Spoiler

Jedna od pametnih stvari koje Bulls-i rade ovde je sto ocekuju zamku i pik se postavlja dosta visoko. Spurs-i su sada prinudjeni da udvajaju Rose-a maltene skroz kod linije polovine terena. Ovo siri odbranu i stvara rupe za igrace u napadu bez lopte. Noah koristi sav ovaj prostor tako sto slip-uje i otvara se na vrhu kapice da primi loptu.

Spoiler

Cak iako Noah verovatno zeli da kreira za svoje saigrace, a ne da zavrsi sam, ima previse prostora da odbrana ne bi skupila i pomogla na njemu. Na screenshot-u iznad, vidimo da 4 igraca Spurs-a skupljaju oko Jo-a, igraca koji nije previse napadacki obdaren. Tri sutera koja su Bulls-i stavili u igru su sada potpuno otvorena. Noah dobro ceni situaciju i pogadja Brewer-a u korneru.

Spoiler

Spurs-i su sada u scramble mode-u. Kako pas odlazi na Brewer-a, Richard Jefferson jako istrcava na njega. Brewer radi odlican posao shvatajuci da je Jefferson jedini igrac Spurs-a koji napusta reket i odigrava brzi touch pass do Deng-a na 45.

Spoiler

Deng hvata loptu i pogadja otvorenu trojku u ritmu jer Jefferson ne uspeva na vreme da stigne do njega. Ovaj sut je uncontested i Deng poveca prednost na 6 poena i prelama utakmicu za Chicago.

[Ljuba90]

NBA Rookie Midterm Report

Sada kada je All star pauza prosla, ocenicemo igru rukija u prvom delu sezone. Dve teme se isticu kada su rukiji u pitanju: Prva je borba za Rookie of the Year izmedju Rubia i Irvinga; druga je broj mladih visokih igraca koji su upali u rotaciju svojih timova. Iako je vecina ovih momaka pronaslo nacin da budu efektivni na terenu, oni takodje imaju mane u svojoj igri koje moraju da isprave kako bi napredovali u svojoj NBA karijeri.

Dvojica najboljih

Od pocetka sezone su Irving i Rubio najbolji rukiji. Iako su obojica plejmejkeri, oni igraju na veoma razlicite nacine. Primer koji najbolje pokazuje njihovu razliku je PnR igra, koju obojica koriste u 40% svojih ofanzivnih poseda. Ono sto je interesantno je to da Irving i Rubio igraju PnR podjednako dobro, samo sto dobijaju razlicite rezultate. Rubio, koji obicno posle PnR-a dodaje loptu za lagane poene svojih saigraca, postize 0.919 PPP u PnR situacijama. Za razliku od njega, Irving posle bloka obicno poentira, postizuci 0.911 PPP. Da bi jos bolje uvideli ovu razliku, pogledajte koliko cesto Kyrie i Ricky sutiraju i dodaju iz PnR situacija.

Spoiler

Ovi grafikoni nam pokazuju da Rubio vise ukljucuje svoje saigrace, a da Irving radi obrnuto. Sledeci grafikoni ce vam pokazati koliko su efikasni ovi plejmejkeri kada koriste svoje glavno oruzje.

Spoiler

Ovde vidimo da Minnesota postize vise poena po posedu kada Rubio dodaje posle PnR sitacija nego Cleveland kada Irving uradi isto. Irving je pak efikasniji kada stvara sam za sebe nego Rubio. Mozda cete pomisliti da Rubio ima Love-a i citav korpus krilnih igraca kojima je lakse dodavati nego Jamison-u, Casspi-u i Varejao-u. To nije tacno. Kada posmatrate igru Rubia i Irvinga, postaje jasno da su ovo dva plejmejkera koji na igru uticu na razlicite nacine.

Spoiler

Kada Rubio izadje iz bloka, on istrazuje protivnicku odbranu. On obicno ne trazi prostor da kreira sam za sebe, umesto toga on cita odbranu da bi nasao pravu sansu da doda otvorenom saigracu. Cak i kada probja do kosa, on i dalje trazi saigrace, i ako neko izadje na njega, on ce dodati loptu otvorenom saigracu.

Irving ce prvo traziti sut za sebe. Ako posle bloka ima dovoljno prostora on ce se podici na sut. On takodje trazi rupe u odbrani kroz koje bi mogao da probije do kosa. Odlican je u oba segmenta, a nacin na koji Irving koristi blokove i nacin na koji napada me tera da mislim da je to jednostavno njegov nacin igre. Isto tako, Rubiov nacin igre je da uvek prvo pokusa da asistira.

Visoki igraci kojima nesto nedostaje

Najvece iznenadjenje ove rookie klase je broj kvalitetnih visokih igraca, ne racunajuci Jonasa Valanciunasa koji i dalje igra u Evropi. Enes Kanter, Markieff Morris, Bismac Biyombo i Gustavo Ayon su impresionirali u svojim timovima i zasluzuju vise vremena na parketu kako sezona odmice. Ipak, svaki od ovih rukija ima odredjene mane u svojoj igri koje treba da poprave.

Spoiler

Kanter je odlican kada brani igraca sa lotpom u PnR situaciji. Takodje je solidan u odbrani na postu i radi odlican posao sa kosevima posle ofanzivnog skoka. Kanter ima probleme kada igra ledjima u reketu i kada se posle PnR-a “odmotava” ka kosu.

Spoiler

Kanteru nedostaje finesa, i nije naucio poteze kada primi loptu i treba da je pospremi u kos. Cesto gubi lopte i pravi faulove u napadu. On moze da napreduje ako izbaci extra dribling kada su odbrambeni igraci koji pomazu igracu koji ga cuva blizu njega. Kanter takodje mora da omeksa ruku. Ovo ce mu omoguciti da postize poena sa par metara, a ne samo sto je moguce blize kosu.

Spoiler

Markieff Morris je susta suprotnost u odnosu na Kantera. Najveca vrlina mu je post igra u napadu. On ima problema sa odbranom, pogotovo kada brani post. Medju najgorima je u ligi kada je ovaj segment igre u pitanju.

Spoiler

Njegova najveca mana je to da pravi previse faulira. Skace na svaku fintu suta i tako olaksava posao igracu kojeg cuva. Morris je takodje cesto previse agresivan. Da, od visokih igraca se i ocekuje da se “tuku” pod kosem, ali kada protivnicki igrac primi loptu u reketu, svaki dodir rukom je faul. Morris predugo drzi ruke na protivnickim igracima i to ga dovodi do mnostvo faulova.

Spoiler

Slika iznad nam pokazuje da je Biyombo skoro identican Kanteru, osim sto je u svakoj kategoriji malo manje efektivan. Najvece vrline su mu iste kao i Kanteru – kosevi posle ofanzivog skoka i mobilnost protiv PnR napada. Najvise problema ima u svakom segmentu u napadu, osim vec navedenog. Medju najgorima u ligi je kada se radi o igranju ledjima u napadu i odmotavanju ka kosu posle PnR-a.

Spoiler

Biyombo mora da radi na mehanici svoje post igre. Kada se Biyombo bori za poziciju, on koristi svoj donji deo tela da napravi sebi prostor. Ali kada dobije loptu, on izadje iz stava i to olaksava posao odbrambenim igracima da ga odguraju daleko od kosa i tako mu otezaju sut. Biyombova nemoucnost da napravi sebi poziciju ga tera na neke neverovatno teske suteve i to ga dovodi do veoma niske efikasnosti.

Spoiler

Ayon je interesantan igrac. U mnogo vaznih kategorija njegovi brojke izgledaju impresivno. Vecina visokih igraca koje smo spomenuli su specijalci koji se isticu u jednoj kategoriji, Ayon sa druge strane ima kompletniju igru. Igra dobro PnR i pristojan je post igrac. U odbrani Ayon nije odlican, ali nije ni los. Ali Ayon ima jednu veliku manu, a to je nemogucnost da poentira nakon ofanzivnog skoka.

Spoiler

Ayon je neverovatno aktivan pod protivnickim kosem. Radi odlican posao da sebe stavi u poziciju da skoci u napadu. Problem je u tome sto Ayon obicno ide na loptu jednom rukom i tako pokusava da poentira “iz odbojke”. Ovo ga sprecava da ima totalnu kontrolu nad loptom, sto mu otezava efikasnost nakon skokva u napadu. Ako Ayon nauci da bude sa obe ruke na lopti, mozde ce imati manje skokova u napadu, ali ce biti mnogo efikasniji, a mocice i da vrati loptu nazad saigracima i tako da svom timu extra posede.

[LeBron fan]

[B]THE BIG 3 ERA[/


Proslo je nekih mesec i po dana, od kada je ova trojka odigrala svoju zadnju zajednicku utakmicu i mislim da bi stvarno bio red da se malo bavimo analizom ovih prelepih 5 godina koje su nam Kelti podarili. Pre nego sto pocnem sa nekom analizom, moram reci da nisam nimalo fan Seltiksa, cak naprotiv, ali ovakvu skupinu ljudi i ovakvu kosarku koju su nam podarili jednostavno ne moze da ne volis i ne postujes.
Vratimo se u leto 2007 godine. Kobi i Pirs na trening kampu, malo u sali, malo vise u zbilji, klade se ko ce prvi biti trejdovan. Ne samo da nisu bili trejdovani, nego su te sezone igrali veliko finale. Kakva ironija.
Deni Ejndz se te 2007 godine, odlucio za veoma riskantan potez i slobodno mozemo reci , priznali mi to ili ne, uveo neku novu modu u savremenoj kosarci. Pirsu je doveo dva all-star igraca. Ali kakva igraca. Da je birao, bolje ne bi mogao da izabere. Inace da se podsetimo, Rej Alena je doveo tada za Delontea Vesta, Serbijaka i Dzefa Grina a pri tom su Kelti dobili i Glen Big Dejvisa. Dok je Garneta Ejndz doveo za 5 prosecnih igraca, Dzeralda Grina, Ala Dzefersona, Rajana Gomesa, Tio Retlifa i Sebastijana Teflera. Tada su pocele da budu aktuelne price tipa, trebace im tri lopte, nece se uklopiti tri zvezde ekipe.. Ali oni su dokazali suprotno. Ako se secate, Boston je tada gostovao po evropskoj turneji koju je OBN prenosio i stvarno smo mogli da se uverimo da ce te godine biti jedni od glavnih pretendenata na prsten, iako tada sezona jos nije ni pocela. Secam se da je Rej Rej na jednom od treninga u Rimu sutirao 97/100 trojke, doduse 6.25, ali opet, nestvarno. Jedan od primera koliko je ovaj novi tim bio komlpementaran, svedoci jedna negativna tendencija koja je pratila KG da nije covek za 4/4, ali je u ekipi imao The Truth-a koji je prosto ziveo za 4/4 . Jedan od tadasnjih igraca lige je rekao surovu istinu, KG ne treba ni cuvati u zadnjoj cetvrtini(naravno on je to posle demantovao igrama)
Sezona krece i Kelti pocinju da lice na jednu kaznenu ekspediciju, iskren da budem te sezone sam odgledao nekih desetak utakmica Kelta u reguralnoj sezoni, ali ono sto sam video tada a i kasnije u PO-u je bila najbolja timska odbrana koju je jedna ekipa ikada igrala. Naravno tu nije bila samo velika trojka, tu je bio mladi Rondo koji je igrao svoju drugu sezonu i to jako dobro, jedan odlican defanzivac na niskom postu u vidu Kendrika Perkinsa i jako dobra klupa gde su prednjacili Pouzi, Haus, Lion Pouv, Toni Alen a posle i pred sam PO, dva jako iskusna igraca dodata na taj tim: Sem Kasel i Pi Dzej Braun.Kelti prave najveci okret u sezoni i dolaze do sa 24 pobeda iz '07 na 66 pobeda '08 i postaju najbolji tim lige.
Stvarno je bilo uzivanje gledati Kelte te sezone, gde u odbrani uvek postoji pomoc, KG brani pik end rol tako sto zaustavi pravac kretanja igraca sa loptom a onda se brzo vrati na svog igraca, gde posle svakog udvajanja stignu da izrotiraju, stvarno jedna milina. A u napadu uvek traze extra pas, jos takva tri fenomenalna sutera jednostavno prava poezija.
Kada je krenuo PO, Kelti u prvom kolu igrali protiv Atlante koja je tada bila jako mlada ekipa i vrlo neiskusna u PO-u i jako je namucila Kelte, ali opet nekako ova serija mora se uzeti sa jednom dozom rezerve jer ipak su tada Kelti bili pod pritiskom, ali izborili su se sa istim, sto pokazuje G7 kada je bio pravi blow-out od strane Bostona. Onda u polufinale konferencije, prava poslastica, duel protiv Klivlenda i LBJ-a i susret dve najbolje odbrane. Serija bez brejkova, gde su domacini bili sigurni, a LeBron se poprilicno mucio u prvih 6 utakmica sa sutom, ali bez obzira doslo se G7. I najverovatnije najbolja utakmica koju sam u zivotu odgledao. Boston otvara jako dobru utakmicu, stice dvocifrenu prednost, medjutim Klivlend smanjuje vodjstvo ali nikako da povede. Ali kakav je to bio suterski obracun Pirs vs LeBron. Pirs 41, LBJ 45 poena. Ali tu utakmicu ne resava ni jedan od njih dvojice, vec igrac 15 godina stariji od LeBrona, Pi Dzej Braun svojim sutevima sa poludistance u 4/4. Stvarno je bilo uzivanje gledati tu seriju. Onda u finalu Boston dobija Pistonse, kojima je to bio, kasnije ce se ispostaviti, poslednji ozbiljan rezultat u PO-u. Inace Boston je prvi put u tom PO-u izgubio utakmicu kod kuce i to G2, ali je sa 2 brejka dobio seriju sa 4-2. Treba napomenuti da je tek u toj seriji Rej Rej poceo da igra i da pogadja svoje suteve. Onda je usledilo veliko finale sa Lejkersima, obnova najveceg rivalstva u istoriji lige i naravno povecanje gledanosti lige. Prve dve utakmice Kelti dobijaju i brane domaci teren. U prvoj utakmici, srce svih navijaca Kelta se zaledilo kada je Pirs morao da ode u svlacionicu zbog jednog nezgodnog pada, ali se vratio u 3/4 15 poena i poslao jasnu poruku Kobiju i Jezerasima da je sa njim sve u redu( Willis Rid momenti). Tacku na ovu prvu tekmu stavio je KG snaznim zakucavanjem sa dve ruke posle ofanzivnog skoka pored Gasola. U G2 je iskocio Lion Pouv i on je bio ta prevaga na stranu Bostona. Imao je 21 poen, a secam se i legendarnog komentara Edina Avdica: Lion Pouv kao da je Karl Meloun, niko ne moze da ga zaustavi. G3, Kobi konacno dobija podrsku u vidu Vujacica i Lejkersi dobijaju. G4 pocinje kao iz snova za Lejkerse, spejsing u napadu, Odom igra perfektno, Radman ima opasnu rolu, Kobi ne pogadja ali razigrava i Lejkersi dolaze na +24. Boston pojacava sa odbranom, Lejkersi polako staju u napadu i do kraja 3/4 Seltiksi zakucavanjem Pi Dzej Brauna dolaze na -2. Fil Dzekson govori svojim igracima da opet moraju da nadju momentum, ali oni ga do kraja utakmice ne nalaze i gube. Kobi je imao jako lose sutersko vece uz samo 17 poena, ali je ipak prevaga bila klupa Bostona koja je nadigrala klupu Lejkersa i tu su prednjacili Pouzu i Haus. Inace treba reci da je to najveci "kolaps"u istoriji lige kada je rec o finalima, jer nijedna ekipa ni pre ni posle nije izgubila prednost od 24 poena razlike. I ta utakmica je bila prekretnica cele serije i vec tada se znalo gde ide titula. G5 dobijaju Lejkersi, ali opet su prokockali veliku prednost, ali na kraju je ipak nekako sacuvali. U toj utakmici bila je milina gledati Pirsa kako lako nalazi put do kosa. G6 Kobi jako krece 1/4, pogadja teske suteve ali to je bilo sve od Lejkersa u toj utakmici. Doziveli su najtezi poraz u finalima kada je utakmica win or go home, Rej Rej izjednacio rekord po broju trojki u jednom mecu finala na 7 i Seltiksi osvojili zasluzeno titulu, i za to im je bilo potrebno 26 utakmica!
Sledecu sezonu otvaraju 27-2, sto im je najbolji pocetak sezone u istoriji lige, pocinju price da li ce srusiti rekord Bulsa iz '96, ali polako krecu da padaju sa formom i onda im se protiv Jute povredio KG i tu krece veliki pad. A do tada su stvarno bili najdominantiji tim lige. U PO-u dobijaju Bikove u 7, i bilo bi stvarno mnogo da komentarisem tu seriju, posto verujem da se svako od vas nje seca, verovatno najbolja serija od finala zapada 2002 godine. U polufinalu gube od Orlanda u 7, ali opet bez KG se nije moglo, igraca koji je davao smek toj odbrani, iako je Big Dejvis u tom PO-u igrao sasvim solidno, cak pogodio jedan sut za pobedu, ali KG je KG.
2010 pred PO, u prvoj rundi dosta lako dobijaju Majami sa 4-1 i u polufinalu dolaze na megdan Kavsima. Gotovo svi su ih otpisali da"vali im malo sanse, a Carls Barkli rekao pred tu seriju, "Old people don't get healthy, they die". Ali matorci su opet pokazali ko su i sta su, dobijaju Kavse u 6, brane LeBrona kao sto verovatno nijedna ekipa nikada nece, i bukvalno ga pretvaraju u beka sutera. I opet se tada mnogo vise pisalo o LeBronu kako je lose odigrao, nego o Keltima kako su fenomenlano odigrali sto je meni jako smetalo. U finalu istoka, puni samopouzdanja dobijaju prve tri utakmice protiv Medzika, onda Dvajt pokazuje zube, dobija Medzik naredne 2, ali to je sve od Dvajta i drugova. Onda opet finale sa jezerasima, ali sada sa drugacijim ishodom. Boston pravi brejk u drugoj gde Rej Rej nije mogao da omasi sut za tri poena i on je gotovo sam doneo tu pobedu. Ali zato u G3 nije mogao sut da pogodi, dok je Fiser u 4/4 pogodio neke bitne suteve i vratio brejk. G4 i G5 Kelti dobijaju ponajvise svojoj klupi koja je tada pravila kljucnu razliku. G6, nazalost po Boston bila je odlucujuca u ovoj seriji, em sto su doziveli tezak poraz, em se Perkins povredio. I onda G7, gde su ih Lejkersi prosto pregazili u skoku i uz neke diskutabilne sudijske odluke uzeli titulu. Tada se videlo koliko je falio Perkins. Btw, petorka Rondo, Alen, Pirs, Garnet, Perkins nikada nije izgubila PO seriju!
U 2011 Big 3, kojoj se tada Rondo uveliko pridruzio, opet je morala da se nosi sa pritiskom da su stari, da od njih nema nista.. I po meni oni bi te sezone opet igrali veliko finale, da nisu narusili hemiju trejdom Perkinsa ( nisu hteli da pristanu na ucenu i pustili ga u OKC). Ali i pored toga, oni su pocistili Njujork u prvoj rundi, ali su oni relativno lako izgubili od Hita sa 4-1, i to je jedina serija u kojoj Boston nije stigao makar do 3 pobede. Mada treba reci da je tada Rondo imao povredu lakta, sto je dosta uticalo na ishod serije. Plus G4 koja je bila presudna za ovu seriju dobijena je u produzetku od strane Hita i lako je moglo da se ode na drugu stranu, ali to je kosarka, zar ne
2012 se u jednom trenutku postavljalo pitanje da li su Kelti uospte PO tim a kamoli nesto vise. Medjutim, povreda Reja koja ga je potpuno izbacila iz ritma, plus price oko trejda u Memfis uticale su da polako jedan clan BIG3, gubi svoju ulogu u timu koju je godinama imao ali opet Kelti pronalaze put. Uskace Bredli koja je zivotinja u odbrani i jako dobar suter iz kornera i u dobroj meri menja Rej Reja. U PO-u dobijaju u prvoj rundi Atlantu u 6, Pirs odlucio G2 koja je odlucila seriju, onda dobijaju Filu koja jednostavno nije imala dovoljno oruzja i iskustva i onda u finalu istoka opet nam priredjuju jednu prelepu seriju protiv Hita i opet su bili jako blizu velikog finala.
I sada Rej odlazi iz ove ekipe, i stvarno je svakom pravom obozavaocu kosarke jako zao zbog ovoga, ali eto sta da se radi.
Stvarno su nam priredili 5 godina prelepe kosarke u kojima je svako uzivao.

[T-Snell]

The Breakdown: Steve Nash

Tokom ovog leta, LA Lakers-i su potpisali plejmejkera, Steve Nash-a, i nakon nekoliko meseci iscekivanja da ga vidimo u zlatno-plavom dresu, dosli smo do predsezonskih utakmica i prilike da to i ucinimo. Kroz prve 3 predsezonska meca Lakers-a, jasno je da je ovaj sastav Lakers-a nesto jedinstveno u odnosu na sve ostale timove u poslednjih 15 godina. Nikako nije tajna da Steve Nash stavlja ogroman pritisak na protivnicke odbrane, ali gledajuci nacin na koji on to radi "izbliza" je nesto potpuno drugacije, ali opet, jako zabavno za pracenje i analizu. Strucni stab Lakers-a je zeleo da ovaj tim bude malo vise up-tempo i uspeli su u nameri da igraju brze, ali su takodje uspesni i u nameri da dozvole Nash-u da pritisne odbrane u pozicionim napadima.


Ono sto se da primetiti u velikom broju setova do sada je da Nash ili pravi blokove za igrace daleko od lopte ili utrcava kroz srce reketa, nakon tog prvog dodavanja. Dakle, odvlaci svog igraca od lopte i sredista desavanja, da bi se nakon toga vratio po loptu ukoliko se ne desi brz sut ka kosu. Distribuirace loptu Kobe-u da vidi da li moze nesto da odradi na krilu ili je odigrati na post Sacre-u ili Pau-u sa krilom u cosku, koje je spremno da odigra 2 na 2 - ali, ako nista ne prolazi Nash se vraca po loptu i efektivno ulazi u ono sto radi najbolje: dribla loptu i stavlja pritisak na odbranu, sve dok se ne otvori sut za nekoga. U najvecem delu, to se zavrsava tako sto se Nash lukavo uvuce u reket i pokusa nekim floater-om, skok sutem od tablu ili pronadje nekog od svojih visokih za lake poene.

Spoiler

Nash-ova sposobnost da napadne kos u bilo kom trenutku je ucinila njegove saigrace opasnijima, takodje. U prvom snimku, videli smo 3 para ociju kod Nash-a kada je napao kos, ostavljajuci Sacre-a potpuno otvorenog pod kosem za zakucavanje. Tokom predsezone, videli smo kako Nash pogadja Kobe-a skip pasovima za potpuno otvorene trojke, kako pogadja Pau-a na laktu za nekoliko otvorenih suteva sa poluodstojanja, kako je dobavljao loptu Artest-u kada je trcao uz bocnu liniju i kako je sebi kreirao suteve, kao sto se moze videti na drugom snimku.


Takodje, videli smo dosta Nash-a u pick and roll setovima kao sto je i bilo ocekivano. Ako se secate prosle godine, Lakers-i su cesto imali visokog, Bynum-a ili Pau-a, kao dotrcavajuce igrace. Ono sto su Lakers-i tada radili je da su je dodavali tom visokom igracu, a on je dalje dodavao ili drugom visokom ili bi dodao loptu na drugu stranu, gde bi se uslo u rogove. Ove godine, Lakers-i su imali takve situacije, ali sada visoki umesto da ostaje iznad trojke, stoji nesto unutar linije 3 poena i pravi pik za Nash-a. U najvecem delu, taj visoki je Sacre, sa Pau-om koji pravi poziciju sebi na niskom postu, na suprotnoj strani.


I, kroz ove pick and roll setove, videli smo mnostvo ishoda. Ponovo, Nash je pronalazio Kobe-a na slaboj strani za otvorene suteve, pronalazio je cutter-e preciznim, pin point dodavanjima i pogadjao kada je bio sam nakon pikova. Ono sto mi se dosta svidelo i sto se nadam da cemo vise gledati kako sezona bude odmicala je 1-4 pick and roll sa Gasol-om. Nash ima tu ludu sposobnost da plasira ta mala i komplikovana "pocket" dodavanja tacno tamo gde treba da budu, a Pau je jedan od najboljih na svetu u pick and pop igri. U narednom primeru, Pau promasuje sut, ali mozete videti kako vec ova dvojica dobro saradjuju zajedno. Pau pravi pik sa Nash-ove desne strane i slip-uje, odnosno otvara se ulevo sa Aldridge-em koji iskace i Nash provlaci tezak pas od pod pravo izmedju dva odbrambena igraca i ostavlja Gasol-a potpuno samog.

Spoiler

Bilo je za ocekivati da mozda vidimo malo 1-2 pick and roll akcije izmedju Kobe-a i Nash-a, medjutim ne mogu da se setim da li se to desilo u ova prva 3 meca. Akcija koju jesam primetio da su koristili je kada se dva niska igraca pozicioniraju pod kosem, a zatim dobijaju blokove bez lopte. U tom slucaju, Nash odigrava inicijalni prvi pas do Kobe-a na stranu, a zatim odlazi da mu napravi pik. Umesto da napravi kontakt, Nash slip-uje blok i odvodi svog cuvara na niski post strane lopte, dok Sacre odlazi na lakat. Pau se pomera na desno krilo i dobija pas od Kobe-a. Gasol udara jedan dribling ka sredini, dok Sacre i Kobe prave uzastopne blokove za Nash-a koji se otvara spolja da primi pas od Gasol-a. Takodje, igrali su i jednu akciju gde se Nash obmotava oko Artest-ovog bloka, sto je dovelo do asistencije za Sacre-a, dok je Kobe bio potpuno sam u suprotnom korneru.


Dosta price je bilo u vezi toga kako ce Nash igrati bez lopte, ali to za sada nije nikakav problem. Prirodno, igrajuci u timu gde su jos cetiri igraca imala all-star pojavljivanja, tesko je zamisliti bilo koji scenario u kojem ce Nash biti u posedu lopte isto kao sto je to bio slucaj u Suns-ima, ali svaki put kada se kretao bez lopte je bio konstruktivan. Nije se desila nijedna situacija da je samo stajao u korneru i nadao se da ce pas krenuti ka njemu kao sto smo videli sa Sessions-om, Blake-om i Fisher-om. Ili su se igrali setovi za Nash-a, kao sto je vec opisano, ili se sklanjao kada bi Kobe igrao izolaciju ili kada je u pitanju bila 2 na 2 akcija za Kobe-a i Pau-a, ali to je samo nekoliko poseda i ova dvojica su vec razvila hemiju i medjusobno razumevanje da Nash moze da se skloni na slabu stranu u nekoliko poseda tokom meca.

Spoiler

Na kraju, videli smo da Lakers-i cesce guraju loptu napred i ulaze u setove dosta ranije nego prosle sezone.


Najveci utisak kod Nash-ovog vodjenja predstave je cinjenica da Lakers-i sada zapocinju akcije dosta brze. Cinilo se da prethodnih nekoliko sezona ekipa nije ulazila u napade sve dok na satu do kraja napada nije ostajalo 14-16 sekundi, dok su u prvih nekoliko utakmica predsezone to radili vec u cetvrtoj-petoj sekundi napada. Mislim da su beneficije ovoga dvojake:


1) Lakers-i sada cesce napadaju u tranziciji gde se odbrana vratila nazad, ali nije potpuno spemna i cesto imamo cross-match-eve. Svih 5 startera je dovoljno kvalitetno da kazni mismatch-eve, tako da ce LA verovatno postizati veliki broj lakih poena, samo iz Nash-ovog brzeg tempa.

2) Kada Lakers-i ne dodju do tih lakih poena, imaju vise vremena da procitaju odbranu i dodju do dobre pozicije. Previse puta prosle sezone, LA je ulazio u svoje setove kasno, desavalo se driblanje lopte u mestu, a onda bi Kobe ili neko drugi bacio sut iz ocajne pozicije sa vremenom za napad na nuli.


U zadnjih par godina, Lakers-i su verovatno bili tim koji je najvise frustrirao svojom igrom u tranziciji. Prosle sezone, bili su 29. u ligi u poenima iz kontre sa samo 9.3 po utakmici i bili su ubedljivo zadnji u toj kategoriji kada su u pitanju situacije na gostovanjima sa katastrofalnih 6.9. Do sada u ovoj predsezoni, Nash cini da sve to izgleda kao najjednostavnija stvar na svetu. Na sledecem snimku, videcemo kako Nash leti po terenu sa hendikep situacijom 3 na 2 i baca no-look pas Artest-u za lake poene.

Spoiler

Samo smo 3 utakmice unutar predsezone i Princeton napad je jos novitet za tim, ali vec se moze videti kako Nash-ova sposobnost da konstantno pritiska odbranu cini ovaj tim daleko efikasnijim i efektnijim u napadu - a, jos nismo ni videli Howard-a na parketu. Kako sezona odmice, mislim da cemo poceti da vidjamo vise 1-2 pick and roll akcija s obzirom na to nisu uopste toliko lose izgledali izmedju Sessions-a i Kobe-a i malo vise akcija bez lopte gde ce biti vise prostora za Howard-a i Gasol-a da saradjuju. Jos jedna stvar je nacin na koji Nash ukljucuje Artest-a u igru. Videli smo Artest-a koji poentira na sve moguce nacine u ovih nekoliko utakmica zbog cinjenice da mu Nash dostavlja loptu u pravo vreme. Ovo ce znacajno pomoci Lakers-ima ukoliko Artest nastavi da uzima prave suteve i eksploatise mismatch-eve kada su dostupni.

[Bokirivaldo]

Edin Avdić
Carmelo Anthony - mašina za koševe

Najkompletniji strijelac svoje generacije. Rani kandidat za nagradu MVP koji je svojom igrom na početku sezone vratio Knickse među NBA elitu. Nakon problema sa trenerima u Denveru i New Yorku, nakon problema sa Amare'om i Jeremy Linom, Carmelo Anthony konačno radi samo ono što radi najbolje - postiže koševe.
"Najteže mi je čuvati Carmelo Anthonya. Ima kompletan repertoar u napadu. Šut, prodor, izuzetno brz prvi korak, odličnu igru na niskom postu, šutira jednako dobro kada se okrene lijevo ili desno. Što je najgore - jak je kao bik! To se vrlo često zaboravi. Možda je i najsnažniji igrač na svojoj poziciji u NBA, tako da mi je najteže čuvati njega."
- Kobe Bean Bryant

VLADAR SYRACUSEA

Moji debitantski prenosi su bile utakmice koledž košarke. F4 NCAA smo prenosili 2001 godine i prilično sam siguran da su to bili prvi prenosi te vrste u bivšoj Jugoslaviji. Priliku sam dobio zato što niko drugi u redakciji nije znao gotovo ništa o NCAA i zato što su utakmice išle u "porno" terminu(znate već kako to ide na državnim televizijama:"Polako sine, moraš biti strpljiv.".

Isto to ti govore i nakon što prođe 10 godina, a ti si u međuvremenu uradio tri prenosa Karling kupa i jedno skijanje iz Alta Badije).

Ako bi već morao da biram koja mi je košarka najdraža vjerovatno bih se odlučio za NCAA. Prva tekma koju sam gledao je bilo finale 1989 godine(Eurosport je tada prenosio NCAA) i zauvijek zapamtio ime - Glen Rice (Možete da zamislite moj šok kada se godinama kasnije heroj Michigana iz 89-te Rumeal Robinson pojavio u dresu Zadra. Takav je život sportiste. Jedan dan odlučite finale pred 60 000 gledalaca, drugi dan nosite dres Zadra koji se raspada nakon dva pranja. Zadar je tih godina imao dresove koji su izgledali užasno).

Narednih godina sam pratio NCAA koliko je to bilo moguće (Jedan od meni najdražih timova ikada se pojavio 90-te, UNLV. Ne vjerujem da ćemo takvu galeriju likova ikada više vidjeti na okupu u jednoj ekipi. Larry Johnson, Stacey "Plastic Man" Augmon, Greg Anthony, Moses Scurry i meni omiljeni Anderson Hunt koji nije napravio bogzna kakvu profi karijeru. Na klupi je sjedio čovjek koji je tokom utakmica grizao mokar peškir, legendarni Jerry Tarkanian. U finalu su pregazili Duke 103:73).
Teško da se mogu sjetiti jednog igrača za svo to vrijeme koji je imao bolju koledž sezonu od Carmelo Anthonya. Od početka do kraja sezone na Syracuseu Anthony je igrao košarku iz nekog svog filma. Protivnici nisu mogli da priđu. F4 2003 smo prenosili kolega Vlado Majer i ja. Kansas je važio za apsolutnog favorita. Nick Collison, Keith Langford, Kirk Hinrich, Jeff Graves, Aaron Miles, Wayne Simien su gazili sve. Njihov protivnik u polufinalu je bio Marquette predvođen momkom po imenu Dwyane Wade (Wade je u četvrtfinalu razbio Kentucky sa triple double učinkom i tada sam prvi put u životu vidio da neko ubaci 30 poena koristeći isključivo prodor i slobodna bacanja). Wadeov partner na poziciji playa je bio Travis Diener(koji danas svojom lucidnošću uveseljava navijače Sasarija). Povratne lopte je čekao Steve Novak(Najbolji šuter u NBA, kako kaže Jeff Van Gundy).

Ipak, Wadea su zadavili Langford (Zašto Keith nije NBA igrač je za mene enigma), Miles i Lee, a ovakav Marquette je izgubio 30 razlike od Kansasa. U drugom polufinalu Melo se poigrao sa Texasom i ubacio 33 poena, a Vlado i ja smo uzbuđeno na svakom time outu komentarisali "Kakav će ovo igrač da bude". Carmelo je pogađao i nije skidao osmijeh sa lica.

U finalu Kansas je bio veliki favorit. I dan-danas mogu da odvratim kompletnu utakmicu u glavi. Jayhawksi su bili riješeni da zatvore Anthonya po svaku cijenu, da ga natjeraju da se oslobađa lopte, što je on i radio. do tada malo poznati Gerry McNamara je uneredio Kansas sa šest trojki, a Melo je strpljivo čekao svoj red i bez ikakvog forsiranja došao do 20 poena, 10 skokova i 7 asistencija. Na kraju je za pobjedu bila potrebna spektakularna blokada Hakima Warricka koji u toj akciji do kraja života opravdao nadimak "Helikopter".

Anthony je zagrlio trenera Jima Boeheima koji je nakon svoje prve NCAA titule i nakon takve završnice opet imao facu kao da je upravo odgledao neki dosadan film (Boeheim se ne uzbuđuje zbog bilo čega. Nisu ga iz takta izbacili Derrick Coleman, Billy Owens, John Wallace ili Perl Washington. U suštini jedini put kada se uzrujao je bilo prošle godine nakon što je Reggie Miller pomenuo kako bi Syracuse mogao da pređe na odbranu čovjek na čovjeka tokom utakmice, a Jim sutradan na press konferenciji pomalo rumen u licu odbrusio: " Recite Reggieu da mi zonu 2-3 igramo već 30 godina za slučaj da mu je promaklo")
PROBLEMI SA TRENERIMA I ZAKONOM

Melo je planirao da ostane na 'Cuseu barem tri godine ali je pomeo konkurenciju i sam Boeheim mu je preporučio da ide u NBA jer je "ostvario sve i odigrao sezonu kakvu teško neko može da ponovi", plus škola i Carmelo nikada nisu bili dobri drugovi(Prijemni ispit je položio sa samo jednim poenom iznad potrebnog minimuma, u srednjoj školi prosječna ocjena mu je bila 2). Još jedan zagrljaj sa Boeheimom i njegovim pepito sakoom. Proćiće puno vremena prije nego Anthony ponovo zagrli jednog trenera....

Između Carmela, Wadea i LeBrona moj najdraži igrač je uvijek bio Carmelo, mada sam davno naučio razliku između najdraži i najbolji. Protiv njega ni tada, a ni danas nema efikasne odbrane. Jenostavno toliko je dobar napadač. Wadeu i Lebronu i sada možete da se odmaknete i rizikujete šut sa distance pa šta bude, protiv Carmela to je put bez povratka. Na draftu 2003 prvo mjesto je bilo rezervisano za LeBrona, Larry Brown nije želio Mela u Detroitu tako da je pao u ruke Denveru.

Sada mi je teško i riječima da opišem koliko sam žeilo da Carmelo uspije. NBA skauti su ga iz nekog razloga poredili sa Jamesom Worthyjem, mada to nije imalo veze s pamću, ko je ikada zakačio i jedan minut Bernarda Kinga jasno mu je na koga Carmelo najviše liči(Kinga sam nažalost gledao samo početkom 90-tih kada je nosio dres Washingtona i zbog izuzetno teške povrede koljena igrao na jednoj nozi. I takav je ubacivao 28 poena po utakmici. U New Yorku je bio apsolutni košarkaški ubica.)

Denver je sezonu prije Mela imao 17 pobjeda, sa njim 43 i plasman u play off. Prvi put od Davida Robinsona jedan rookie je odveo svoj tim u doigravanje. Ispali su u prvom krugu. Niko nije slutio da će prolazak prvog kruga za Carmela dugo biti nerješiva enigma.

Prvi veliki sukob sa trenerom je imao na OI 2004 u Atini. Sjećate se svi najtužnije olimpijske selekcije u istoriji USA, gdje su Larry Brown i Gregg Popovich herojski držali u igri Mariona i Jeffersona koji iz pet pokušaja nisu uspjevali da pogode tablu. Carmelo je otvoreno negodovao zbog mizerne minutaže i onda ga je Brown zakucao za kraj klupe, dok je Lebrona i Wadea koristio da igraju presing po čitavom terenu!? Naravno Marion je i dalje iz desnog kornera uredno pogađao sat za mjerenje napada.
Po povratku iz Atine i valjda spoznaje da je sada milioner, Melo je počeo da gubi kompas. Tri puta je hapšen u kratkom intervalu sa marihuanom, sva tri puta njegovi drugovi su preuzimali krivicu. Pojavio se video zapis na kojem Carmelo lupeta kako "građani Baltimorea treba da prestanu sa cinkarenjem policiji u suprotnom ih čekaju posljedice"(Melo je odrastao u najgorem dijelu ionako užasnog Baltimorea. Serija "The Wire" perfektno opisuje taj i takav Baltimore, godinama unazad najnesigurniji grad u SAD. U posljednje dvije godine ga je prestigao Camden u New Jerseyu).

U međuvremenu Denver je smijenio trenera Jeffa Bzdelika(Kako je neko duhovito primjetio"Jer niko nije mogao da mu izgovori prezime"), dijelom i zbog Carmelovog lamenta kako Nuggetsi igraju previše sporo. Došao je trener koji obožava brzu igru i sukobe sa zvijezdama svojih timova George Karl(U Seattleu je redovno ratovao sa Paytonom i Kempom, u Millwaukeeu sa Robinsonom, Allenom i Cassellom.) U početku je sve bilo idilično Carmelo je svoj posao strijelca odrađivao perfektno, čak pet puta je svojim šutevima u posljednjim sekundama direktno donio pobjede Nuggetsima. Odbrana ga nije posebno zanimala, ali je barem ponašanje van terena doveo u red.

Nastup na SP 2006 je potvrdio njegovu klasu. Bio je daleko najbolji igrač američke reprezentacije uključujući i potpunu demontažu Italije kojoj je nakon vodstva Talijana ubacio 30 poena zaredom(Ne postoji igrač u košarci danas koji može da ubaci više poena od Carmela u kraćem vremenskom intervalu. Čak ni Kobe, ni Durant).

Amerikanci su izgubili polufinale protiv Grčke dijelom i zbog odluke Mikea Krzyzewskog da pomjeri Anthonya sa pozicije krilnog centra gdje je pravio ogromne probleme presporom Tsartsarisu.

Po povratku iz Japana, Carmelo je započeo sezonu iz snova. U prvih osam utakmica šest puta je išao preko 30 poena, međutim uslijedila je tuča u MSG gdje je Anthony ošamario Mardy Collinsa i zaradio 15 utakmica suspenzije. Onda je počeo da se intenzivnije druži sa JR Smithom i obećavajući početak je bio davna prošlost. Opšti dojam je da Denver u tom periodu jednostavno nije imao hemiju za ozbiljan rezultat. Igrači možda nisu bili toliko loše osobe koliko ih je njihovo porijeklo i način odrastanja vuklo u propast.

Chris Andersen je gutao LSD zbog čega je suspendovan na godinu dana, JR Smith još uvijek ima najluđu selekciju šuta ikada, pride je učestvovao u pet saobraćajnih nesreća od kojih se jedna završila pogibijom njegovog druga. Julius Hodge je upucan nakon svađe u noćnom klubu i samo je pet minuta nedostajalo da iskrvari. Dolazak Allena Iversona definitivno nije bio injekcija profesionalizma za mlade Nuggetse. Dugo vremena je sve ljubitelje NBA uveseljavao youtube klip gdje se pijani Iverson, Anthony, Camby, DerMarr Johnson i još par igrača unose jedni drugima u lice na trotoaru ispred noćnog kluba. Vodstvo Denvera je za klip saznalo tek dva mjeseca po objavljivanju!?
Utjehu je pronašao u osvajanju zlatne olimpijske medalje u Pekingu 2008 gdje je koristio svoj šut za tri poena da razvuče odbrane i omogući prodore Jamesa, Wadea i Bryanta.

U samo jednoj od svojih devet sezona Carmelo je uspio da izađe iz prvog kruga playoffa, a to se desilo nakon Olimpijade. Poklopilo se sa dolaskom istinskog profesionalca Chaunceya Billupsa i odlaskom Iversona kojem je Melo zamjerio da previše carini loptu? U Finalu zapada Denver je poražen od Lakersa 4:2 gdje su Nuggetsi zahvaljujući nesposobnosti da izvedu aut izgubili dvije od četiri utakmice.Ipak, izgledalo je da je tim konačno na pravom putu....

Carmelo je tokom čitavog ovog perioda imao veće ili manje sukobe sa Karlom. Jednom je i suspendovan jer je odbio da izađe iz igre kada je to trener tražio. Onda je jednostavno odlučio da zatraži trejd. Nevjerica navijača Denvera se ubrzo pretvorila u otvorenu mržnju. Anthony nije želio produžetak ugovora, želio je odlazak i to u sredinu po njegovom izboru, tačnije New York Knickse.

Želja mu je konačno ispunjena 22. februara. Anthony je prije prelaska u Knickse pokopao svoju sestru Michelle koja je umrla pred božić. Jel to konačno bio kraj problema? Ne, ni blizu....

Anthony i Stoudamire jednostavno nisu uspjevali da koegzistiraju u sistemu Mikea D'Antonija. Redovno su bolje igrali kada jedan od njih nije u sastavu. Anthonyu nije puno trebalo da otvori front i sa D'Antonijem..." Nemam dovoljno lopti, stojim u ćošku" kukao je Carmelo, a D'Antoni odmahivao rukom i govorio da u njegovoj igri ima dovoljno šuteva za sve igrače. Nakon otvorene svađe sa D'Antonijem, Melo se povrijedio, a srca navijača kao u filmu osvojio Jeremy Lin. U jednom trenutku je izgledalo da se navijači okreću protiv Mela naročito nakon njegovih nezgrapnih izjava o igračkim kvalitetima momka koji je u tom trenutku Lakersima ubacio gotovo 40 poena.

Uz po nekim informacijama ključnu ulogu Carmela, D'Antoni je otpušten(nije imao ni rezultate), a na njegovo mjesto je uskočio dotadašnji pomoćnik Mike Woodson. Odmah nakon tri utakmice Melo je dao jednu od najglupavijih izjava ikada kazavši da se u posljednja tri meča "mnogo više angažuje u odbrani!?". Treba li da napominjem da su izbačeni u prvom krugu playoffa...

Ljeto je opet zaliječilo rane. Olimpijada u Londonu je i definitivno promovisala Anthonya uz Duranta, kao američkog igrača kojem najbolje leže međunarodna takmičenja. Melo je šutirao kao hipnotisan, a njegovih 37 poena za 15 minuta protiv Nigerije (trojke 10-12) je pravo remek djelo. Tokom Olimpijade desio se i novi susret Mela sa Mikeom D'Antojiem gdje je ovaj prvi nemušto objašnjavao kako on nema ništa sa odlaskom trenera iz Knicksa, a drugi još neuvjerljivije pričao kako nikada nisu bili u sukobu. Na sve to se nadvezao i odlazak Lina u Houston, što defintivno nije učinilo Carmela najomiljenijom facom u New Yorku.
BERNARD KING 2.0

Pred početak ove Knicksi su sklopili jedan najblaže rečeno čudan roster. Tim je daleko najstariji u ligi. Plejmejkerska rotacija ima oko 150 godina (Kidd, Prigioni). Nominalno prvi play Raymond Felton je sezonu u Portlandu igrao sa nekih 10-15 kilograma viška. Rasheed se vratio iz penzije za koju je Kurt Thomas zreo već neko vrijeme. Gerijatriju upotpunjava vječno povrijeđeni Marcus Camby. Iz Belgije je iskopan Chris Copeland. JR Smith dokazano nije normalan. Stoudemire i Shumpert su povrijeđeni, a opet ova družina od vješala zasada funkioniše kao sat. Glavni razlog je pored nesumnjivog uticaja Thomasa i Kidda na svlačionicu jednostavan - sazrijevanje Carmelo Anthonya.

Ovakvu paljbu sa svih pozicija u ovom trenutku može da proizvede samo jedan igrač. Kada ide šut, a ove sezone ga baš ide, stvari možete da pakujete već na poluvremenu. Trojke sa devet metara koje cijepaju mrežicu i to u Melovim omiljenim situacijama tj. kontra 1 na 4. Igra na niskom postu, jednostavna rješenja bez puno davljenja lopte. Woodson(kojeg Anthony voli kao nijednog trenera nakon Boeheima i prvi nakon njega kojem dopušta da ga kritikuje) je pomjerio Mela na poziciju krilnog centra što on snagom može apsolutno da isprati.

Carmelo je pod patronatom trenera za šut Mikea Hople napravio bitnu korekciju u odnosu na prošle sezone. Sada šutira mnogo manje "dugih dvojki" iz dribilinga i redovno pravi korak-dva unazad te šutira više trojki nego ikada u karijeri. Razlog je jednostavan - duga dvojka je najlošiji šut u košarci. Prvo jer je težak, zatim je šut koji se pogađa u malom procentu i što je najvažnije, to je šut koji ne pravi razliku. Tu lekciju je Carmelo naučio u prošlosezonskom plejofu kada je Shane Battier uporno govorio Lebronu Jamesu da ne mari za rezultate tog Anthonyevog poteza "Samo neka šutira sa 5-6 metara što više. uopšte nije bitno da li pogađa. Samo neka šutira, tako ćemo ih dobiti svaki put!"

Anthony je trenutno na oko tri pogođene trojke po meču uz 46% realizacije.Kidd i Prigioni prije svih su stabilizovali protok lopte u napadu. Knicksi igraju brzo ali gube vrlo malo lopti. Traži se najbolje postavljeni saigrač, šutiraju daleko najviše trojki po meču ali ih pogađaju sa fantastičnih 40% realizacije. Carmelo je na 28 poena po utakmici, uz za njega minimalnu potrošnju lopti.
Ako postoji zamjerka načinu igre Knicksa to je činjenica da u New Yorku nikada nije do kraja prošla ideja o brzoj igri sa puno šuteva za tri poena. Opekao se Hubie Brown, opekao se Rick Pitino, Posrnuo je Mike D'Antoni. Projekat Isiaha Thomasa je doživio potpuni fijasko. Knicksi su košarka Reda Holzmana i Phila Jacksona. Totalna nesebičnost. Knicksi su Willis Reed i Clyde Frazier. Knicksi su Pat Riley i odbrana krvavih koljena. Knicksi su Ewing, Oakley, Mason, Starks i osjećaj da ulazite u minsko polje, a ne u reket.

Može li ovakv stil igre Knickima donijeti borbu za naslov jer se u New Yorku svake godine sanja titula, a sve ostalo je neuspjeh. Šta će biti kada se vrate Stoudamire i Shumpert, kako pronaći minute za sve, do kada će šut za tri poena da funkioniše ovako dobro. Hoće li Anthony konačno izdržati do kraja i povući tim kao nekada na Syracuseu ili će opet odustati na prvoj prepreci i pronaći krivca u nekome drugom...

"Za sve moje svađe sa Karlom sam vjerovatno najviše kriv. U mnogo situacija sam se ponio prilično nezrelo i toga sam sada svjestan. Lider tima mora da snosi i najveću odgovornost. Osjećam se sjajno u ovom timu i mislim da ova grupa može da napravi veliki rezultat..."

[Rondo9]

Boston Celtics:
One Last Hurrah ?

Evo i ja da se oprobam u kolumni i o cemu cu drugom nego o Bostonu. Ko voli nek izvoli. Pa da pocnemo...


Mnogi su otpisali ovaj tim i pre pocetka sezone. Bilo je govora da su ovi igraci previse stari, da ne mogu vise da igraju na najvisem nivou, da je Danny Ainge odavno trebao da krene u rebuilding... Uglavnom, ista prica kao i svake godine. Za razliku od vecine, ja sam bio optimistican ulazeci u ovu sezonu. Zasto ? Pre svega zbog onakve igre u proslogodisnjem playoffu. Drugi razlog je dolazak nekolicine novih igraca (Terry, Lee, Barbosa i draftovani Sullinger i Melo) i oporavak Greena. U prethodnih nekoliko nedelja su opravdali moj optimizam, no da se vratimo na pocetak sezone.

Krenulo je kao i prosle godine - lose. Jednostavno lose. Ekipa je izgledala nedovoljno motivisano i agresivno u odbrani i dosta bezidejno u napadu. Boston se tokom cele godine previse oslanja na sut (na kraju krajeva, ovaj tim drugih opcija u napadu prakticno nema). Sta je uzrok tome ? Pre svega, nedostatak tranzicije i napada na nepostavljenu odbranu protivnika. A sta je uzrok tome ? Defence. Cela filozofija ovog tima se zasniva na odbrani. Od pocetka sezone pa do kraja 2012. godine, Boston je dozvoljavao svojim protivnicima 98 poena po mecu dok je citave prosle godine taj broj iznosio 89. Takodje, u ovom periodu Celticsi su u skoro svim defanzivnim statistickim parametrima (opponent floor %, opponent fastbreak ppg, opponent points in paint per game...) bili u sredini. Za Boston Celticse, to nije dovoljno dobro.

Jos jedan problem kod ovog tima je rebounding. I to ne skok u odbrani koji je donekle i dobar, nego skok u napadu koji prakticno ne postoji. Razlog za to je nedostatak igraca koji ce ici na ofanzivni skok. KG je sada jumpshooter, samim tim se nalazi daleko od kosa, Bass i Green nemaju dovoljnu visinu. Jedini igrac koji ce konstantno ici na ofanzivni skok je Jared Sullinger, ponekad i Rondo.
Dakle, sta se promenilo pocetkom 2013. godine ? Dve reci. Avery Bradley. Sumnjao sam da ce njegov oporavak puno toga promeniti ali me je na svu srecu demantovao. Ekipa izgleda zivlje, tj bar je tokom onih 6 uzastopnih pobeda izgledala zivlje. No, nije samo Bradley zasluzan za taj niz, dosta drugih igraca je tome doprinelo, pa da krenemo redom:

Rajon Rondo - Pravi lider ekipe. Uvek gleda da doda, ponekad i onda kada je to nepotrebno. Dosta je popravio sut i ne boji se da preuzme odgovornost na sebe u zavrsnicama. U svakoj kontri on dobija loptu. Sjajan je u diktiranju tempa utakmice. U odbrani mu duge ruke omogucavaju 2 ukradene lopte u proseku. Sve u svemu, zasluzio je da bude all-star.

Avery Bradley - Rekoh vec, najzasluzniji za ovu seriju. U odbrani je prava napast, protivnicki bekovi nemaju mira od njega. Vrlo dobro cita napade protivnika. Dosta puta ga mozemo videti kako preseca pasove. I on je popravio sut, dvojka iz kornera mu je veoma pouzdano oruzje. Medjutim, Bradley-eva najveca snaga u napadu je kretanje bez lopte i takozvani "cutting". Vecinu poena skuplja na ovaj nacin.

Paul Pierce - The Truth never lies. Covek koji uvek dobija loptu u crunch time-u i retko promasuje. Uvek se mozete osloniti na njega. Najcesce se posle timeouta napravi catch-and-shoot akcija za njega. Nakon odlaska Ray Allena, on je jedina konstantna pretnja sa linije 7.24.

Kevin Garnett - Igrac koji pravi najvecu razliku na terenu. Sada igra samo tridesetak minuta po mecu i ta razlika jos vise dolazi do izrazaja. O njegovoj odbrani je vec sve receno. U napadu je sada klasican jumpshooter, naravno sve je dobro dok on svoje suteve pogadja. Cilj je sacuvati ga za playoff. Onda je na njega red da otplati novi ugovor.

Jared Sullinger - Jedan od najboljih rookie-a godine. Najbolji rebounder ove ekipe. Bori se kao lav. Poene postize uglavnom oko kosa, ali moze i da pogodi sut sa polu-distance. U odbrani ima mnogo problema sa kretanjem, dosta puta se desava da ne preuzme igraca kojeg treba. No, uz KG-a kao svog mentora, ovaj decko moze mnogo da postigne.

Jeff Green - Kada on igra dobro, Boston pobedjuje. Toliko je jednostavno. Najveci problem mu je konstantnost, ako to resi moze biti igrac koji ce doneti prevagu. Doc mu stalno govori da ide na prodor, kada ga poslusa, dobre stvari se desavaju. Ima dosta dugacak korak i preko potrebne atletske sposobnosti. Trojka je takodje tu.

Naravno, poraz je morao kad-tad doci. Umesto jednog, dosla su cetiri (kad je bal, nek je maskenbal ). Boston je u ovoj seriji igrao veoma nestrpljivo i brzopleto. Mnogo napada se zavrsavalo sutem u prvih 10 sekundi. Dosta gresaka je napravljeno u zavrsnicama protiv Chicago-a i Clevelanda. Vratila se igra sa pocetka sezone. Veceras imaju sansu da se iskupe pred domacom publikom protiv jednog od najvecih rivala - New York Knicksa. Rezultat ne bih prognozirao.

Na kraju se postavlja pitanje da li ovaj tim moze da ispuni svoj cilj, a to je sampionski prsten ? Za sada svakako ne izgleda tako. Mnoge kockice moraju da se sloze. Ali opet, daleko je jun...



P.S. Bacite neki komentar za tekst u off-topicu da znam dal da nastavljam sa ovim. Prihvatam svaku kritiku.

[Rondo9]

Lakers vs Celtics

The Greatest Rivalry In The History Of The Game

It doesn't get any better than this. Dve najvece fransize u istoriji kosarke i jedne od najvecih u istoriji sporta. Pola, tacnije 33 titule NBA lige su raspodeljene izmedju Bostona i LA-a. 40 puta je bar jedan od timova ucestvovao u finalima. 53 puta pobednici konferencija. 350 medjusobnih duela, 84 iz 12 Playoff serija. 33 Hall of Fame igraca, 62 coveka uopste primljeno u kucu slavnih. Lista se nastavlja...
Ne izgleda da ce se u skorije vreme utvrditi koji grad ima najbolju fransizu. Navijaci i jednih i drugih imaju cvrste argumente. U korist Bostona se najcesce koriste: broj titula (17>16), bolja uspesnost u medjusobnim duelima (196>154) kao i veci broj dobijenih finala protiv rivala (9>3). Oni koji tvrde da su Lakersi najbolja fransiza ce izmedju ostalog istaci: broj finala (32>21), all-time pobeda (3148>3091) i broj ucesca u Playoffu (59>50). No, tema nije koji je tim bolji, nego rivalstvo izmedju njih. I to kakvo rivalstvo. Sjajni mecevi, nezaboravni momenti, veliki igraci, sve sto se moze pozeleti...
Nije tajna da se timovi mrze, ali se zna i da imaju neizmernu kolicinu postovanja prema drugome. Tokom godina, duel Bostona i Lakersa je postao sukob na ne samo kosarkaskom, vec na niz drugih nivoa. Nekad 2, nekad 9 puta u sezoni igrao se dvoboj istocne i zapadne obale, Holivudskog glamura i Bostonske radne klase, a ponekad je susret bio okarakterisan i kao bitka crne i bele rase.
U ovom rivalstvu koje traje vise od 50 godina, posebnu se isticu tri ere. To naravno ne znaci da je ono nestalo u periodu izmedju era, vec su jednostavno ovi periodi mnogo znacajniji od ostalih. Pa da krenemo redom...

Lakers vs Celtics: The 60s

Tehnicki, sve je pocelo 1959. u prvoj finalnoj seriji Bostona i tada Minneapolis Lakersa. Celticsi su dve godine pre poceli svoju dominaciju koja je trajala narednih 13 godina i zavrsila se penzionisanjem najveceg pobednika u istoriji lige - Billa Russella. U periodu od 1957 - 1969, Boston je osvojio 11 titula, 8 uzastopnih (1959 - 1967) sto je rekord ne samo u NBA-u, nego u svim americkim sportovima.
Sedam od 11 sampionata je osvojeno upravo protiv Lakersa, cetiri od tih sedam serija je otislo u odlucujucu sedmu utakmicu. Samo je prvi prsten dosao "rutinski" - pobedom bez izgubljenog meca.
Ipak, ovaj period nisu obelezili timovi vec igraci. Russell vs Chamberlain - prvo individualno rivalstvo. Kada je Wilt dosao u ligu, svi su mislili da je Russell-ovo vreme zavrseno. Pogresili su, Bill je tada tek pocinjao. Evo sta je centar Boston Celticsa rekao nakon njihovog prvog medjusobnog duela:

"After I played him for the first time," Russell says, "I said, 'Let's see. He's four or five inches taller. He's 40 or 50 pounds heavier. His vertical leap is at least as good as mine. He can get up and down the floor as well as I can. And he's smart. The real problem with all this is that I have to show up!"

Nakon Wilt-ovog dolaska u LA 1968, rivalstvo je dozivelo vrhunac. U finalu, Celticsi su u sedmoj utakmici savladali Lakerse. Na sest minuta do kraja utakmice, Chamberlain je napustio teren zbog povrede kolena (nije bio u stanju da igra ceo offseason). Russell ga je optuzio da je kukavica jer je izasao iz igre kada se cinilo da ce LA izgubiti. Njih dvojica ce ponovo razgovarati tek posle dvadesetak godina i Bill-ovog pokusaja da popravi situaciju. Nakon Wilt-ove smrti 1999. godine, njegov necak je izjavio da je Russell bio druga osoba kojoj je trebalo saopstiti vesti.
Ova dvojica su odigrala 142 medjusobna duela, sto znaci da su se sastajali 14 puta godisnje. Celticsi su dobili 85 puta, dok je Chamberlain (Warriors, 76ers, Lakers) kao pobednik izasao u 57 slucajeva.
Russell-ove reci najbolje sumiraju ovo suparnistvo:

"People say it was the greatest individual rivalry they've ever seen," Russell says. "I agree with that. I have to laugh today. I'll turn on the TV and see the Knicks play the Lakers, and half the time Patrick [Ewing] isn't even guarding Shaq [O'Neal], and vice-versa. Let me assure you that if either Wilt's or Russ' coach had ever told one of them he couldn't guard the other guy, he would have lost that player forever!"

Lakers vs Celtics: The 80s

U ovom periodu rivalstvo je dozivelo vrhunac. Glavni razlog za to je bilo suparnistvo izmedju dva najbolja igraca lige - Larry Birda i Earvin "Magic" Johnsona koje je nastalo i pre njihovog dolaska u ligu. Ova dva velikana su se sastala u finalu NCAA turnira 1979. kada je Magic-ov Michigan State savladao Indiana State predvodjen Bird-om u najgledanijoj utakmici college kosarke. Johnson je kasnije izabran kao prvi pik na draftu i u svojoj rookie sezoni odveo Lakerse u NBA finale gde su ih cekali 76ers-i. U petom mecu serije, Kareem Abdul-Jabbar je zadobio povredu zgloba i bio je forsiran da propusti sledeci susret. Na centarsku poziciju je uskocio buduci clan kuce slavnih Magic Johnson i odigrao verovatno najbolju utakmicu u zivotu (42 poena, 15 skokova, 7 asistencija). LA osvaja titulu, Magic je proglasen MVP-em finala. Cekao se odgovor Celticsa.
Navijaci u Beantownu nisu morali dugo da cekaju jer su vec sledece sezone Larry Bird, Kevin McHale i Robert Parish osvojili 14. titulu za Celticse.
Naredna godina nije bila toliko uspesna za Boston jer su bili eliminisani od Philadelphia-e u finalu konferencije. Ova serija ce ostati zapamcena jer su navijaci Celticsa pred kraj poslednje utakmice davali podrsku Sixersima sa sada vec cuvenom frazom: "Beat LA!". Uprkos tome, Lakersi osvajaju drugi prsten u tri godine.
1984. Larry i Magic postaju prijatelji nakon snimanja reklame za converse. Iste godine odigrano je finale izmedju Bostona i LA-a, prvo u ovoj eri (od prethodne serije je proslo 15 godina). Celticsi izlaze kao pobednici iz odlucujuce sedme utakmice i unapredjuju skor protiv Lakersa u finalima na 8-0.
U godini koja sledi, Lakersi ce ipak uspeti da "probiju led" i pobede Boston u finalu. Ova titula je takodje dala prednost LA-u u broju sampionata (3-2) tokom ovog perioda.
Naredne godine Celticsi izjednacuju rezultat na 3-3 pobedom protiv Houston Rocketsa.
A onda, 1987. tie-breaker, serija koja ce odluciti uspesniju fransizu ove ere. LA dobija oba meca na svom parketu. Finale se seli u Boston gde domaci tim pobedjuje u prvoj utakmici. Zatim, Game 4. Na 12 sekundi do kraja, Larry Bird daje prednost svojoj ekipi trojkom iz ugla. Rezultat je 106-104. Celticsi fauliraju Jabbara u sledecem napadu i salju ga na liniju slobodnih bacanja (inace Kareem je u seriji pogadjao 66.7% penala). Centar Lakersa pogadja prvo i promasuje drugo bacanje. Medjutim, lopta se nakon borbe za skok odbija od igraca Bostona i sudije dodeljuju posed Lakersima. Timeout. Napetost je na vrhuncu. Loptu pored aut linije prima Magic, zastaje u nadi da posalje loptu svom centru. Ta opcija propada. Magic nema izbora nego da krene prema reketu, sto ce i uciniti. A onda, na potez karakteristican za njegovog saigraca i jednog od najboljih igraca svih vremena - Kareem Abdul-Jabbara, Magic Johnson pobedjuje Celticse i donosi nedostiznu prednost u seriji. LA nosi prevagu u rivalstvu u ovoj eri. Potez je nazvan - "Junior Sky Hook".
Nekoliko citata dvojice igraca koji su obelezili ovaj period:

"When the new schedule would come out each year," Magic says, "I'd grab it and circle the Boston games. To me it was The Two and the other 80."

"The first thing I would do every morning was look at the box scores to see what Magic did," counters Bird. "I didn't care about anything else."

Lakers vs Celtics: Rivalry Renewed

Leto 2007. Ray Allen i Kevin Garnett dolaze u Boston i pridruzuju se Paulu Pierce-u. Nova "velika trojka" je formirana. Na drugoj obali, u sred sezone, Lakersi putem trade-a dolaze do Pau Gasola. Sve je bilo spremno za jos jedno veliko finale izmedju ovih timova. I naravno, to se i desilo. Nakon 21 godine, Boston je pobedio u Playoff utakmici protiv Lakersa, nakon toga, dobili su jos jednu. Serija se seli na zapad. LA smanjuje prednost na 2-1 i u cetvrtoj utakmici vode sa 18 razlike na poluvremenu (najveca prednost u utakmici je bila 24 poena). Ipak, Celticsi se vracaju i na kraju trece cetvrtine Lakersi imaju samo +2. Boston na kraju dobija mec. Posle toga je sve bilo jasno. U sestoj utakmici serije, Celticsi su zadali najtezi poraz u istoriji rivalstva - 131-92 i time osvojili rekordnu 17. titulu.
Naredne godine Lakersi pobedjuju Orlando Magic u finalu sa 4-1. Boston je ispao upravo od Orlanda u polufinalu konferencije bez obzira na prednost u seriji od 3-2.
Sledece sezone, uprkos ocekivanjima, rivali se ponovo sastaju u NBA finalu. Posle prve dve utakmice odigrane u LA-u, serija je izjednacena. U drugom susretu, Ray Allen je postavio rekord finala sa 8 trojki u jednom mecu. Lakersi ipak uspevaju da vrate prednost domaceg terena zahvaljujuci pobedom u trecoj utakmici serije (courtesy of Derek Fisher). Celticsi dobijaju naredna dva meca. Vracamo se u LA. Domacin je iznudio sedmu utakmicu pobedom od 22 poena razlike. Nakon svega, zavrsnica kakva se samo mogla pozeleti. Game 7. Skoro ceo mec Boston je drzao Lakerse na minimalnom odstojanju. Ipak, na pola poslednje cetvrtine Metta World Peace (tadasnji Ron Artest) donosi vodjstvo svojim trojkama i salje Celticse kuci, praznih ruku. Rivalry put on hold. For now.




Vecerasnji duel nestrpljivo cekaju navijaci i jednih i drugih. Ipak, ostatku lige su sada oci uprte na rastuce rivalstvo Miami-a i Oklahoma-e. No nema veze, pravi fanovi ce umeti da cene tradiciju i istoriju koju ovi timovi poseduju. Dobra kosarka je zagarantovana, neka bolji pobede.







1000ti post

[Reise]

Lamarcus 'L-Train' Aldridge

Iz Texas koledza dolazi igrac, visok 6' 11'' (211 cm), kao drugi pick prve runde drafta 2006. (izabran od strane Chicago Bullsa, prosledjen odmah Portland Trail Blazersima). Danas jedan od najboljih igraca na svojoj poziciji i sada vec drugi put uzastopno All Star igrac, Lamarcus Aldridge.

Na pocetku svoje karijere bio je u sijenci Brandona Roya i Grega Odena, ali ko ceka, taj i doceka. Sezone 2010-11 prve zvijezde Portland Trail Blazersa su povrijedjene i trazio se igrac koji ce Blazerse staviti na svoja ramena. Ocekivano je bilo da Aldridge preuzme tu ulogu, sto je i uradio i to na maestralan nacin. Mnogi su Blazerse otpisavali iz trke za playoff, ali oni su dokazali da tim ne cini jedan igrac. Od tada pocinje nova era Blazersa na celu sa Aldridgeom. Aldridge tu sezonu nije krunisao sa All Star ucescem, iako je zasluzio jer je bio najzasluzniji igrac zasto su Blazersi u trci za playoff. Aldridgea je to izgleda motivisalo i htio je da dokaze da su pogrijesili. Protiv SAS-a i Tim Duncana, izabran prije njega na All Staru, ga je cekao mec i ubacuje im (mu) 40 poena, tada rekord karijere i odgovara trenerima koliko su pogrijesili. Za novi rekord karijere ceka samo nekoliko dana. Ovoga puta su Bullsi bili pregazeni od L-Traina, ubacio im je 42 poena. Danas je tacno 2 godine i 1 dan od tog rekorda:

Pri kraju deadlinea, Blazersi dovode G. Wallacea i postaju jedan od kandidata za titulu. Igra Blazersa je stvarno izgledalo mocno posle tog trejda. Pocetkom playoffa se vraca i Brandon Roy i ova sezona je izgledala obecavajuca. Ipak, nisu se proslavili u prvoj rundi playoffa, izgubili su 4-2, kako ce se ispostaviti, sampiona Dallas Mavsa. Bila je to jedna od zanimljivijih serija, puna preokreta i velikih individualnih partija. Te sezone se desila i nesreca jer je trener Aldridgea, Maurice Lucas (igrac koji je sa Blazersima osvojio titulu 1976-77, jedinu od pocetka ove fransize) preminuo. Igrao je kljucnu ulogu u njegovom napretku i naucio ga mnogim stvarima.
2011-12 Blazersima nije donijela nista dobro, Roy zavrsava karijeru zbog povreda koljena i Oden dozivljava jos jednu povredu. Ali i bez njih je Portland jedan od kandidata za titulu. Pocetak je bio obecavajuci, ali posle toga je sve krenulo nizbrdice i potpuni krah tih Blazersa. U svlacionici nije bilo hemije, a na parketu je bilo mnogo nezainteresovanih igraca. Osim jednog, Aldridge naravno. Bila je to jos jedna njegova dobra sezona u nizu i zasluzio je da bude prvi put na All Staru. Te godine se desilo mnogo promjena i mislilo se da se Blazersi vracaju u proslost, poznatije kao doba 'Jail Blazers'-a.

Ova sezona (2012-13) je trebala da bude rebuilding, ali je mnogo igraca unaprijedilo svoju igru i sa drafta su ugrabili igraca koji je odlican kompliment Aldrigeu i njegovoj igri, Damian Lillard naravno.
Svi smo ocekivali jos bolju igru Aldridgea ove sezone. Njegove brojke su slabije nego prethodne 2 godine, ali on je podigao igru na jos veci nivo. Posebno je unaprijedio igru u odbrani. Mnogi novinari misle da je mekan igrac i da bjezi od kontakta, ali ih on uporno demantuje odlicnim igrama. Ove godine je jedan od najboljih igraca u defanzivi u branjenju posta i jos vise je unaprijedio kretnje u odbrani i ima ove sezone ima najvise blokada po mecu. Sigurno da je tesko igracima da igraju protiv njega, 6' 11'' (211 cm), raspon ruku 7' 5'' (oko 225 cm) i snazno tijelo. U napadu mu je jedina zamjerka sto sutira previse sa mid-rangea. Vjerovali ili ne, on je igrac koji je sutnuo najvise puta sa te pozicije u cijelu ligu. Ima preko 500 sutnutih jumera sa mid-rangea, a najblizi pratilac Demarr Derozan manje od 350. To je mnogo suteva s obzirom da nije efikasan.
Kao sto npr Dirk Nowitzki ima neodbranjiv sut, taj sut ima i Lamarcus Aldridge i odlicno ga iskoriscava. Evo kako izgleda taj sut:

Spoiler

Ne moze se ljepse predstaviti, je li tako?
Dzaba visina, dzaba brzina, ovo je neodbranjivo. Kad se digne na ovaj sut, mozes samo da ga ispratis pogledom. Ovaj sut najvise i koristi kada se namjesti na postu. Steta sto ne mozemo da ga gledamo vise na postu, jer to sto radi on je umjetnost.
Evo nekoliko primjera sta moze da radi na postu:

Spoiler

Da, mnogo je jak i ima mocne atletske sposobnosti za igraca ove visine.
Prethodne dvije sezone su ga vise udvajali, a ove sezone je to u veoma malim kolicinama jer je postao odlican dodavac. Posto Gasolovo i Dirkovo vrijeme prolazi, moze se reci da je Aldridge najprefinjenija cetvorka (necu reci najbolja, iako je po meni naravno) i nadam se da cemo jos mnogo vidjeti od ovog momka.

[Rondo9]

Michael Jordan

The Greatest Of All Time

Po mnogima najveci sportista dvadesetog veka. Najbolji igrac bilo kog timskog sporta koji je hodao planetom. Covek koji je suvereno vladao jednom citavom kosarkaskom erom. Sestostruki NBA sampion. 5 puta je izabran za najkorisnijeg igraca lige. 14 All-Star utakmica. Rookie godine. Bio je najbolji strelac lige rekordnih 10 puta. Tesko je zamisliti da mu je jednom prilikom uskraceno mesto u srednjoskolskom timu.

Od tada, Michael je imao nesto da dokaze. Svaki trening je ostajao sat duze, a svaku vezbu radio za nijansu brze i jace. Rezultati su dosli. U poslednje dve sezone je belezio oko 20 poena po mecu, a kao senior je u proseku imao triple-double (29ppg, 12rpg, 10apg).
Sjajne igre su mu donele stipendiju na North Carolina univerzitetu gde je proveo tri godine. Kao freshman je pogodio sut za pobedu protiv Georgetowna u finalu NCAA turnira. Jordan licno je rekao da je upravo ovaj sut bio prekretnica u njegovoj karijeri. 1984. je odlucio da se prijavi za NBA draft. Izabran je kao treci pik od strane Chicago Bullsa, iza Hakeema Olajuwona, po mom misljenju najboljeg centra ikada, i Sam Bowie-a, coveka kojem je najveci uspeh karijere to sto je bio izabran pre Jordana na draftu.
Treba napomenuti da je Michael iste ove godine osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u LA-u. Bio je najbolji strelac svoje ekipe sa 17 poena u proseku. Sve je bilo spremno za njegov dolazak u profesionalce.

Early Stages

Michael je vec u prvoj sezoni svojim igrama osvojio srca navijaca sirom Amerike. Belezio je 28.5 poena po mecu i ucestvovao na All-Staru. Doveo je Bullse do Playoffa gde su bili eliminisani od strane Bucksa. Vec tada se znalo da je ovaj dvadeset jednogodisnji momak nesto posebno.
Skoro celu drugu sezonu Jordan propusta zbog slomljene noge. Uprkos tome, Chicago Bullsi su sa samo 30 pobeda uspeli da udju u Playoff gde ih je cekao jedan od najboljih timova svih vremena - The 85/86 Boston Celtics. U drugoj utakmici serije, Jordan je postavio rekord po broju poena postignutih u jednoj Playoff utakmici sa 63. Ne izgleda da ce iko oboriti taj rekord u skorije vreme. Ipak, Celticsi dobijaju seriju i eventualno postaju sampioni te godine.
Naredne sezone Michael postavlja rekord svoje karijere sa 37 poena u proseku. Ipak, MVP nagrada je otisla u ruke Magic Johnsona. Bullsi su i ove godine eliminisani od strane Bostona.

Bad Boys

U periodu od 1987-1990 Detroit Pistonsi su bili nepremostiva prepreka za Jordana. Sistem koji je instalirao trener Chuck Daly, a na terenu sprovodio legendarni Isiah Thomas se sastojao od blago receno cvrste i grube odbrane. Svaki put kad je primio loptu, Michael je bio okruzen dvojicom ili trojicom protivnickih igraca, a svaki put kada bi krenuo na kos sledili su brutalni faulovi za koje se danas dobija automatsko iskljucenje. Posle svakog meca, rivalstvo, ali i mrznja izmedju ova dva tima je rasla.
Michael je radio sve sto je mogao, jednom prilikom je postigao cak 47 poena protiv ovakve odbrane. 47 poena! Ipak, nedostatak saigraca se ispostavio kao odlucujuci faktor u sve tri serije. Bullsi su eliminisani prvo u pet, pa sest i na kraju u sedam utakmica.
No, kao i svemu, tako je i vladavini Bad Boysa dosao kraj. A Bullsi su taj kraj spremno docekali.

The First Three-Peat

Razvoj Scottie Pippena u All-Star igraca je olaksao teret Jordanu. Bez vecih problem, Bullsi su dosli do finala konferencije gde ih je cekao dobro poznati rival. Na iznenadjenje mnogih, Chicago je pocistio Detroit u cetiri utakmice. U poslednjem mecu, na nekoliko sekundi do kraja, Bad Boysi su bez reci i pozdrava napustili parket. Baksuz je nestao.
U finalu, Michael je morao da se suoci sa LA Lakersima. Nakon izgubljene prve utakmice, Bullsi su pobedili u naredne cetiri i tako dosli do prvog sampionskog prstena u istoriji fransize. Za MVP-a finala je proglasen, naravno, Jordan.
Sledece sezone, isto mesto, drugi protivnik. Portland Trail-Blazersi, predvodjeni buducim clanom kuce slavnih, Clyde Drexlerom protiv Jordan-ovih Bullsa. Novinari i analiticari su konstantno pravili poredjenja izmedju ove dvojice. Dosli su do zakljucka da su obojica vrlo slicni po kvalitetima, jedina razlika ? Bolji sut za tri poena koji je posedova Drexler. Michael-ov odgovor ? Sest trojki u prvom poluvremenu prve utakmice finala, rekord koji je oboren tek 18 godina kasnije. Bullsi naravno dobijaju i utakmicu, a kasnije i seriju.
Naredne godine Chicago je opet odbranio titulu. Ovog puta je rival bio MVP regularnog dela sezone, Charles Barkley i njegovi Phoenix Sunsi. Naravno, nisu imali sanse. Bullsi resavaju u sest. Michael MVP. Opet.
6. oktobra 1993. Jordan se penzionise. Kao razlog je naveo nedostatak zelje i motivacije za igranje kosarke. Takodje, udeo u odluci je imalo i ubistvo njegovog oca nekoliko meseci ranije. Jordan odlucuje da se bavi bejzbolom (njegov otac je zeleo da Michael igra u MLB-u). Svet je sokiran.

The Return

Kao sto novorodjence ne moze bez majke tako ni Jordan nije mogao bez kosarke. U martu 1995. Michael je sa dve reci najavio svoj povratak - "I'm back" (treba napomenuti da su prozivke bivsih kolega takodje uticale na njega). U svojoj petoj utakmici sezone postigao je 55 poena u sred Madison Square Gardena. O da, Najveci se vratio.
Sledece sezone, Jordan je sa Bullsima postavio najbolji timski rekord u istoriji lige sa 72 pobede i 10 poraza, a ukljucujuci i Playoff, samo 13 poraza uopste. U finalu, Chicago je u sest utakmica savladao Seattle SuperSonicse. Titula je osvojena na dan oceva, Michael ju je proslavio placuci na podu svlacionice.
Naredni protivnik u finalu je bila ekipa Utah Jazz-a koja je imala jedan od najboljih tandema ikada - Stockton & Malone. Chicago je prvu utakmicu dobio Jordan-ovim sutem za pobedu. Posle cetiri meca, serija je bila izjednacena. Bilo je ocigledno da ce pobednik petog duela prakticno osvojiti prsten. A onda, nevolja. Jordan je na utakmicu dosao sa stomacnim virusom. Doktori su mu savetovali da presedi ovaj mec. Naravno, svi su znali da od toga nema nista. Uprkos hendikepu, Michael postize 38 poena i resava seriju trojkom na 25 sekundi do kraja. Utakmica je kasnije nazvana - "The Flu Game". Bullsi u sest. Michael MVP. Opet.
1997/1998. Isto mesto, isto vreme, isti protivnik. Rezultat nakon pet meceva 3-2 u korist Chitowna. Sesti susret se igra u Utah-i. Na 41.9 sekundi do kraja, domacin ima prednost od 86-83. Nakon timeouta, Jordan probija do kosa i postize lake poene. Jazz-eri na potezu. Karl Malone dobija loptu na niskom postu, ali ne vidi Jordana koji mu prilazi s ledja. Michael krade loptu iz Malone-ovih ruku. Bullsi imaju sansu da rese seriju u jednom napadu. Jordan prenosi loptu na protivnicku polovinu gde zastaje i trosi vreme. Na 9 sekundi do kraja, Michael krece u napad. Pomocu crossovera se resava svog cuvara, a onda sutem sa penala resava utakmicu. 87-86. Prsten broj sest je osvojen. Najbucnija hala u ligi je odjednom zacutala. Najveci se uzdigao iznad svih.

Uticaj koji je Jordan imao na kosarku i sport uopste se ne moze opisati ni recima ni brojevima. Michael je dokazao da se teskim radom i strpljenjem sve moze postici. Pokazao je da se na kritike i provokacije odgovara delima, a ne recima. Svojom igrom je inspirisao citavu Zemaljsku kuglu. Hiljade i hiljade ljudi ga smatraju svojim idolom.
Danas, ovaj covek slavi pedeseti rodjendan. Kada pomislim na to, uvek se setim njegovih poslednjih reci tokom prijema u kucu slavnih koje glase ovako:

"One day you might look up, and see me playing the game at 50. [crowd laughs] Oh don't laugh. Never say never. Because limits, like fears, are often, just an illusion."

Srecan ti rodjendan legendo!

[apacrow]

Mogu li Denver Nuggetsi do Velikog finala?

Nuggetsi su napravili impresivan niz od 13 vezanih pobeda, i da nema nestvarnog Miami Heata sigurno bi glavna tema ovih dana, ali još interesantnija činjenica je da u 2013. godini imaju samo sedam poraza. Svakako treba napomenuti da protiv tri najbolje ekipe Zapada imaju duplo više pobeda nego poraza, što je, uzimajući neke buduće predikcije, možda i ključna stavka na putu do Velikog finala. Ipak, i nakon svih ostvarenja, koje je malo ko mogao da predvidi, postavlja se pitanje - Možemo li pričati o Denver Nuggetsima kao kandidatima za NBA titulu?

Počećemo od par relevantnih stvari:

1. Denver je imao start sezone ispod .500, što je donekle bilo razočaravajuće, ali od tad imaju skor 33-10, koji uključuje i već pomenuti niz od 13 vezanih pobeda.

2. Uzimajući jedan od najbitnijih statističkih parametara za predviđanje budućih uspeha - diferencijal efikasnosti (numerička razlika između ofanzivne i defanzivne efikasnosti) u poslednjih 40+ utakmica Nuggetsi imaju peti skor lige - 7.5.

3. Gledajući čitavu sezonu do sada, po diferencijalu efikasnosti su na šestom mestu u ligi, s tim da treba napomenuti ukoliko se samo gleda ofanzivna efikasnost, po kojoj su ekipe Zapadne konferencije prepoznatljive, Nuggetsi su na trećem mestu u celokupnoj NBA ligi.

4. Trenutno imaju 6-3 skor protiv tri najbolje plasirane ekipe Zapadne konferencije (Spursi, Thunderi, i Clippersi), uključujući makar jednu pobedu protiv svakog od ta tri tima.

5. Iako se ono što Miami trenutno radi graniči sa nemogućim, treba napomenuti da Denver ima identičan skor kada pričamo o domaćem terenu - 30-3.

Uzmajući u obzir relevantne činjenice, rezultati Nuggetsa svakako predstavljaju jedno od možda i najvećih iznenađenja ove sezone. Gotovo je sigurno da dve prve startne pozicije na Zapadu idu Spursima i Thunderima, dok je borba za treću poziciju prilično nategnuta u ovom trenutku, imajući čak tri ravnopravne ekipe (Clippersi, Grizzliesi i Nuggetsi). Još jedna bitna stvar je da Nuggetsi imaju pozitivan skor protiv Clippersa i Grizzliesa, pa ukoliko na kraju regularnog dela sezone sve tri ekipe budu imale identičan skor, Nuggetsi će zauzeti treću poziciju na Zapadu pred NBA Play-off.

Cilj Nuggetsa je biti u prve četiri ekipe Zapada pred Play-off, jer će samim tim steći prednost domaćeg terena, na kojem su praktično nepobedivi ove sezone. Kao i kod većine NBA timova kada je u pitanju igranje odbrane na domaćem terenu, Nuggetsi su prilično impresivni, ali ono što ih izdvaja u prilično negativnom kontekstu od ostalih ekipa je neverovatna razlika u broju primljenih koševa kući i na gostovanjima. Trenutno su na desetoj poziciji po broju primljenih koševa na svom terenu u čitavoj NBA ligi, dok su tek na sedamnaestoj poziciji kada gledamo gostovanja. Sa tim podacima, izlišno je govoriti da ključ uspeha Denvera u Play-offu leži upravo u igranju znatno bolje odbrane, naročito na gostovanjima, ukoliko žele da idu što dalje.

Iako Nuggetsi trenutno impresioniraju, druga runda Play-offa nije baš toliko sigurna koliko se čini na prvi pogled. Ukoliko im protivnik u prvoj rundi bude Memphis Grizzlies, koji u svojoj prvoj postavi imaju dva superiorna visoka igrača, proboj do reketa će im biti prilično ograničen, tako da će se morati znatno više osloniti na šut iz daljine. Taktika „živi ili umri sa linije za tri poena“ u Play-off serijama zvuči prilično nerealna. Da ne pričamo koliko će Mike Conley i Tony Allen trošiti Ty Lawsona u fazi odbrane. Dakle, u nekom idealnom scenariju Nuggetsi moraju zauzeti treću poziciju, i u duelima sa Warriorsima ili Rocketsima, možda čak i Lakersima, tražiti prolaz u drugu rundu Play-offa. Dođe li do takvog match-upa Nuggetsi su svakako u prednosti, naročito kada uzmemo u obzir domaći teren.

---

Pet najznačajnih razloga zbog kojih Denver Nuggetse treba uzimati ozbiljno:

1. Visina - Denver Nuggets je druga ekipa u NBA po prosečnoj visini igrača, pa su verovatno zbog te činjenice i druga ekipa u NBA ligi po broju skokova na utakmici. JaVale McGee, Kosta Koufos, i Timofey Mozgov čine odličnu visoku liniju, ako im pridodamo i Kenneth Farieda, koji je najbolji timski skakač sa 9.5 skokova po utakmici, visina je svakako možda i najbitniji faktor u igri Nuggetsa. Ipak, treba uzeti u obzir da se tokom Play-offa igra značajno usporava (ekipe stavljaju više akcenta na odbranu), pa će Denver morati pronaći magičnu formulu kako da najbolje iskoristi prednost visine.

2. Nesebična igra - U ovom trenutku čak 6 igrača Denvera ima 11 ili više poena po meču, 2 sa 9 poena, i jednog koji beleži 8 poena po utakmici, što govori da ekipi nije potreban košgeterski superstar da bi bila uspešna u NBA. Dodamo li na to čak tri igrača sa 5 ili više asistencija po meču, dobijamo tim koji je sa skorom od 24.3 prosečne asistencije trenutno treći u NBA ligi. Ova kombinacija ih čini ekipom koju je prilično teško skautirati, jer se nikad ne zna odakle vam preti opasnost, i koji će igrač Nuggetsa eksplodirati baš to veče.

3. Prednost domaćeg terena - Već sam naveo skor Denvera na domaćem terenu, što ih zajedno sa ekipom Miami Heata čini dominantnim u NBA. Za one koji ne znaju, najveća tajna Pepsi Centra leži u visokoj nadmorskoj visini, i nemogućnosti većine NBA ekipa da se nosi sa tim faktorom. Ukoliko budu u mogućnosti da zabeleže par pobeda sa strane u Play-offu, domaći teren ih svakako neće izneveriti.

4. Poeni s klupe - Nije tajna da su Nuggetsi verovatno najdublja ekipa u NBA kada govorimo o produktivnosti igrača s klupe. Njihova 2-3 igrača s klupe bi komotno mogla da se nađu u prvoj petorci velikog broja NBA klubova, pa tako sa prosečnih 40.1 poena klupe po utakmici, Dnever je treći u NBA. Produktivnost tih igrača se ogleda da su Nuggetsi takođe u prvih 10 NBA timova po blokadama, skokovima, krađama i asistencijama igrača s klupe. Imajući takvu impozantnu klupu, George Karl može priuštiti znatno duži odmor svojim starterima, pa će tako i roster biti svežiji tokom napornih Play-off serija.

5. Mladost - Sa prosekom od 24.8 godine Denever Nuggets je jedna od najmlađih ekipa u NBA, tako da se fizička sprema za napore koje ih očekuju tokom Play-offa ne bi trebala dovoditi u pitanje. Nuggetsi su znalački koristili tu činjenicu tokom čitave sezone, pa se ponekad čini gotovo nestravno njihovo trčanje duž terena iz utakmice u utakmicu. Podižući tempo kako utakmica odmiče, Nuggetsi zakonima fizike prosto lome ostale ekipe na terenu, a znamo kako su se prošle sezone proveli Spursi protiv atletski znatno snažnijeg tima Thundera. Sinoć smo videli kako Thunderi u odsudnim momentima polako ostaju bez daha, dok trkačka mašina Denver Nuggetsa ne prestaje da melje. Uvertira za Play-off? Svakako George Karl nije slučajno svojim igračima akcentovao koliko bi pobeda na vrućem terenu u Oklahomi značila za ekipu i njenu budućnost, pogotovo u danima Play-offa.

---

Ukoliko prođu u drugu rundu Play-offa, šta je potrebno Nuggetsima da nadvladaju Spurse ili Thundere? Svakako bolja odbrana. Možda je ispravnije reći strahovito bolja odbrana. Dve najbolje ekipe Zapada ujedno imaju i najbolje napade u NBA ligi, pa će se od ekipe Denvera tražiti timska odbrana, uključujući elitnog igrača poput Andre Iguodale. Govoreći o imenima: Lawson će morati da uspori Tony Parkera ili Russell Westbrooka, što je praktično nemoguć zadatak čak i za najbolje odbrane NBA lige. Takođe, Spursi i Thunderi defanzivno deluju prilično dobro i uigrano, pa Denver ne može očekivati velik broj laganih poena, ako ih uopšte i bude.

Sve u svemu, iako su jučerašnjom pobednom nad Thunderima istakli svoju kandidaturu za tron, u okolnostima Play-off košarke Nuggetsi ipak nisu na nivou dve najbolje ekipe Zapada, a u tu računicu možemo da uključimo i, sad već sigurnog prvaka regularnog dela sezone Istoka - Miami.

Ipak, sigurno je da ove sezone Denver predvodi „drugi šešir“, i da se sasvim ravnopravno mogu nositi sa Clippersima, Grizzliesima i Pacersima, pa možda čak i sa Knicksima. Čini li ih to kandidatima za titulu? Svakako ne. Šampion će gotovo sigurno biti neko od tri ekipe iz „prvog šešira“, ali ukoliko dođe do iznenađenja tokom Play-offa, kakva nisu strana za Zapadnu konferenciju, Denver će svakako znalački to umeti da iskoristi. Dakle, sa prednošću domaćeg terena u prvoj rundi za Nuggetse, i ponekim iznenađenjem, sve je moguće, pa zašto ne i Veliko finale.

apacrow,
20/03/2013
16:00

[Rondo9]

NBA's Future

Evo jednog teksta o petorici igraca koji ove sezone igraju zaista fenomenalno, ali ne dobijaju dovoljno paznje, kako na forumu tako i od strane medija. Verovatno je upravo to razlog zasto sam ih toliko zgotivio ove sezone. No, da ne duzim. Gledao sam da tekst ne bude previse dugacak (mada ne znam ni zasto kada niko ovo ne cita) i da ne smaram beskorisnim podacima u stilu velikih komentatora nase televizije. Dakle, prvi igrac je:

Kyrie Irving

Prvo pa musko. Meni licno omiljeni igrac van Bostona. Bivsi Duke Blue Devil je vec sada, u svojoj 21. godini zivota kompletan igrac. Redak slucaj kada su u pitanju mladi plejmejkeri, jer vecina njih dolazi u ligu bez Bog zna kakvog suta. Sa Irvingom je druga prica, on ove sezone pogadja 41% svojih suteva za tri i 45% suteva sa polu-distance. Takodje, Kyrie je vec sada jedan od najboljih closera na svetu, neke statistike kazu cak i najbolji. Pored toga, Irving je sposoban da bez vecih problema prodje veliku vecinu svojih cuvara, ali nacin na koji to radi ga cini jednim od najatraktivnijih igraca u ligi. Za razliku od Rose-a, Westbrooka, Walla i ostalih PG-eva koji ce iskoristiti svoju brzinu i eksplozivnost, Kyrie se odlucuje za znatno prefinjeniji nacin. Brojni igraci su bili zrtve njegovih crossovera, brzih promena i varki telom (uostalom, svi se secamo priprema Americke reprezentacije za Olimpijadu). Nakon sto zavrsi posao sa njima, Kyrie svojim protivnicima ostavlja opciju da pogadjaju na koji nacin ce postici pogodak. Da li ce naskociti na sut, ili ce pak zavrsiti uz faul ? Floater ili fadeaway ? Seriously though, this kid has it all.
Naravno, sve ove vrline nemaju toliko koristi bez malo pameti. Za Irvinga kazu da je veoma inteligentan, na i van parketa. Iako mlad, sposoban je da pravi dobre odluke sa loptom. Uvek cini ono sto je najbolje za ekipu.
Vi sada verovatno ocekujete da istaknem njegove mane i kazem na cemu treba da poradi, ali gledajuci ga ja nisam primetio neki veliki nedostatak u njegovoj igri. Nadje se poneka greska tu i tamo, ali Boze moj, i on je covek. Mozda ce neki pomisliti da je to odbrana, ali Kyrie je u stvari prilicno solidan defanzivac. Oni koji gledaju samo statistiku ce reci da je Irving sebican, jer u proseku ima samo 6 asistencija. Medjutim, on je sve samo ne sebican. Problem je sto on nema kome da doda.
Nebo je granica za ovog momka. Siguran sam da ce, ako ga zdravlje posluzi, osvojiti mnoge nagrade u svojoj karijeri, a uz odgovarajuce saigrace i trenera i onu najvecu.

Damian Lillard

Rookie godine koji igra kao da mu je ovo peta sezona. Razlog za ovo je to sto je Lillard, za razliku od velike vecine lige, proveo sve 4 godine na koledzu i tako prikupio potrebno iskustvo za NBA. Izabran je kao 6. pik na draftu od strane Blazersa i odmah nakon letnje lige je svima bilo jasno da je bivsi Weber State Wildcat nesto posebno.
Lillardu nije trebalo puno vremena da se uklopi u Portlandov sistem , a jos manje da razvije sjajnu saradnju sa najboljim igracem Blazersa - LaMarcusom Aldridgeom. Pravo je uzivanje gledati njih dvojicu kako igraju pick & roll i pick & pop. Vecina Damianovih asistencija dolazi iz ovih situacija. Jos jedna Lillardova vrlina je ta sto vrlo lako kaznjava protivnike koji ga ostavljaju samog pri branjenju pick & roll i to prvenstveno radi sutem. Druga opcija mu je da zavrsi u reketu, za sta je itekako sposoban. Meni se jos svidja i to sto zna kako i kada da iznudi faul.
U odbrani, Damian uopste nije los. Sa svojim rasponom ruku od 2.03m bez problema stize da pokriva svoje protivnike. Ne plasi se kontakta i voljan je da, za razliku od nekih, prati svog igraca do samog kosa.
Po meni, jedina njegova mana je uzimanje velikog broja nepotrebnih suteva, pogotovo u tranziciji. Cak 25% njegovih poseda u istoj se zavrsava sutem za 3, i to uglavnom promasenim sutem za 3. No siguran sam da ce to vremenom ispraviti, ipak je on samo rookie.
Od Lillarda ocekujem da, pre svega, sledece sezone uvede ekipu u Playoff. Nakon toga sledi ucesce na All-Staru (verovatno ce ih biti vise) koje bi trebalo da se desi u naredne 2-3 godine. Sta ce biti nakon toga je nezahvalno predvidjati, cak je moguce i da Portland bude medju najjacim timovima zapada. A moguce je i sasvim suprotno. Videcemo.

Stephen Curry

Jedan od najboljih sutera lige. Bivsi kosarkas Davidson College-a i 6. pik sa drafta iz 2009. igra svoju najbolju sezonu i verovatno ce upravo ove godine prvi put zaigrati u Playoffu. Prethodnih godina, mnogi su se pitali sta bi ovaj momak mogao da postigne ukoliko bi ostao zdrav citavu ili vecinu sezone ? Moze se reci da im je pitanje odgovoreno. Plejmejker Golden State Warriorsa belezi career high u minutima (38.1), poenima (22.2), asistencijama (6.7), trojkama po mecu (3.3) i procentu suta za tri poena (.455%). Sa David Lee-om cini jedan od najboljih tandema u ligi, a njegovi Warriorsi igraju veoma lepu kosarku.
Rekao sam da Steph pogadja najvise trojki po mecu u NBA-u, a pored toga on i uzima najvise trojki u celoj ligi, cak 7 po mecu (sto vise to bolje, ipak je to covek sa jednim od najlepsih izbacaja na svetu). Cesto cete ga videti da sutira trojke iz naskoka, a jos cesce u crunch time-u jer Stephu clutch gene ili nedostatak istog ne predstavlja problem. Pored sutiranja, Curry itekako ume da zavrsi u reketu. Jos jedna njegova vrlina je to sto donosi dobre odluke. Ponasa se zrelo za svoje godine i ne pravi ishitrene poteze. Zna kada treba da sutne, a kad' da doda.
Naravno, niko nije savrsen, pa tako ni Steph. Njegova najveca mana je odbrana ili bolje receno nedostatak iste. On to pokusava da zamaskira tako sto cesto preuzima igraca bez lopte. Medjutim, to mu ne polazi za rukom, jer mu se dosta puta desava da se u tom preuzimanju "pogubi" i ostavi svog igraca samog.
Sve u svemu, Steph Curry je ove sezone verovatno medju 5 najboljih plejmejkera lige i sa nestrpljenjem ocekujem njegove partije u Playoffu.

Paul George

George je, za razliku od Irvinga, Lillarda i Currya, imao znatno manju ulogu u svom timu prethodnih godina. Ipak, povreda Danny Grangera pred pocetak sezone je omogucila Paulu njegovo prvo All-Star ucesce. Izabran kao 10. pik na draftu 2010. (Fresno State) u svojoj rookie sezoni je vazio za solidnog role playera. Naravno, George se nije zadovoljavao ovim. Mukotrpan rad ga je nacinio onim sto jeste danas - najbolji igrac Indiana Pacersa.
Verovatno prva stvar koja vecini pada na pamet kada pomisli na George-a je njegov atleticizam. Sa potpunim pravom, bez sumnje, ali ono sto se meni najvise svidja kod njega je njegova odbrana. Ima visinu, snagu, duge ruke, pamet... Dovoljno je reci da je Carmela Anthonya spustio na 15 poena uz sut iz igre 7-21. Zanimljivo je i da je George, nakon Roya Hibberta, najbolji skakac ekipe sa skoro 8 skokova u proseku. Jos jedna njegova prednost je ta sto moze da igra na dve pozicije - beka i niskog krila.
Sto se tice njegovog napada, konkretno suta, Paul ima dosta prostora za napredak u ovom segmentu. Jos jedan deo njegove igre koji bih voleo da unapredi je igra na postu. Dosta puta prima loptu upravo na postu i verujem da bi mogao to da iskoristi na bolji nacin. Nista sto nekoliko letnjih casova sa Hakeemom ne moze da popravi.
Nazalost, Indiana trenutno ne dozvoljava George-u da iskoristi svoj puni potencijal. Cak bih rekao i da mu u napadu ne daju dovoljno lopti. Bice zanimljivo videti sta ce Pacersi uraditi sa ugovorima Westa i Grangera koji isticu ove, tj. sledece godine. Odlazak bar jednog od njih bi verovatno znacio Paulov ostanak. Mlad je (samo 22 godine) i mislim da bi trebali da grade tim oko njega. A ako oni nece, ima ko hoce.

Greg Monroe

Konacno, jedan centar. Za razliku od brojnih stabala koja ne mogu da naprave isti potez u dva napada zaredom, Greg Monroe je onaj pravi, old school centar. U ligu je dosao kao 7. pik sa univerziteta Georgetown i svima je, vec tada bilo jasno da je on prava retkost u danasnjem svetu kosarke.
Greg Monroe je jedan od tehnicki najpotkovanijih centara lige. Na postu je odlican i sa 22 godine moze da uradi ono o cemu Dwight Howard moze samo da sanja. Medjutim, njegov kvalitet najvise dolazi do izrazaja kada je licem okrenut kosu. U ovim situacijama on je sposoban da poput beka probije do kosa i zavrsi. Druga opcija mu je sut sa polu-distance, jedan od boljih u kategoriji centara. Pored ovoga, Monroe je jedan od najboljih passera na svojoj poziciji, tacnije treci najbolji sa 3.4 asistencije u proseku (ako je verovati statistici). Ako pogledamo celu ligu, Greg Monroe je jedini centar koji je sposoban za 3 stvari koje sam malopre nabrojao (sem DeMarcusa Cousinsa, ali to je druga prica).
Sto se tice odbrane, Monroe je prilicno dobar u branjenju posta, kao i branjenju igraca okrenutih prema kosu. Treba istaci i da je Greg na 9. mestu po broju skokova po mecu u celoj ligi, i naravno, prvi u svojoj ekipi. Ono sto mu fali je odbrana na igracu bez lopte, jer mu se tu i tamo desi da ostavi igraca slobodnog. No, doci ce to sa godinama, ne bih se ja brinuo oko toga. Ono oko cega treba da budem zabrinut je njegov napredak u Detroitu. Kao sto je Ljuba jednom prilikom rekao, Monroe je prisiljen da igra sa Brandonom Knightom, bekom u telu plejmejkera. Monroe zato cesto dolazi u situaciju da mora da iskreira sut za sebe, umesto da npr. igra pick & roll ili pick & pop sa prethodno pomenutim Knightom.
Videcemo sta ce Pistonsi uraditi u buducnosti. Stvarno bi bilo steta da upropaste ovakvog igraca. No, ne verujem da ce se tako nesto desiti. Zato gledajte ovog momka sto vise mozete, jer takvu vestinu retko mozete naci. Bar za sada.

So, there you have it folks. Izvinjavam se onima koji su procitali (ako ih ima) ukoliko sam smorio. Jednostavno sam morao da napisem nesto o ovim momcima. Zasluzili su.

[apacrow]

March Madness: Ko je do sada osvojio najveće parče kolača?

Završni deo NCAA košarkaške sezone nosi naziv „Martovsko ludilo“, ali s obzirom kolike pare su opticaju možda bi mu više odgovarao nadimak „Monetarno ludilo“.

Iako mnogi osporavaju kako u sistemu takmičenja koji se svoji na jedan deul između dve ekipe ne dolazi do izražaja kvalitet pojedinih ekipa, ili pak kako pojedini igrači uveliko koriste „one and done“ pravilo kako bi izašli na draft, brojevi govore sasvim drugačije. Povećanje pariteta nije uticalo na kvalitet konkurentnosti, pa je i sama drama u utakmicama ove sezone jača nego ikad. Osim toga, ova sezona nam je priredila i par neočivanih rezultata:

- Po prvi put u istoriji NCAA turnira petnaesti nosioc je ušao u Sweet 16. Naravno reč je o Florida Gulf Coast Univerzizetu.

- SEC i Big 12 konferencije imaju u Sweet 16 isti broj koliko i Missouri Valley i Atlantic 10 konferencije. U pitanju su Kansas i Florida s jedne, odnosno Witchita i LaSalle s druge strane.

- 3 tima s Floride su učenici ovogodišnjeg Sweet 16 dela turnira, s tim da je samo Florida Univerzitet poznat po svom košarkaškom programu. Kada govorimo o Miami-u, svi znaju da je fudbal na tom Univezitetu dominantan, ili pak recimo da Florida Gulf Coast nije ni bila Univezitet do pre dve dekade.

Dok su u toku utakmice Sweet 16 dela turira red je da se pozabavimo realnim brojevima, odnosno novčanim sredstvima koji se obrću u NCAA košarkaškom svetu.

NAJVEĆI FINANSIJKI DOBITNICI

1. Big 10 Konferencija – zaključno do Sweet 16 dela turnira ova popularna konferencija je inkasirala najmanje $4.25 miliona, plus osiguranih $25.5 miliona u narednom šetogodišnjem ciklusu.

Da je svih 7 timova iz Big 10 konferencije uspeo da izbori plasman na Sweet 16, to bi značilo da bi osvojili minimum 21 „novačanu jedinicu“ za svoju ligu na ovogodišnjem turniru. „Novčana jedinica“ se dobija na osnovu svake odigrane utakmice martovskog ludila. Ovako, sa četiri škole unutar Sweet 16 (Ohio State, Indiana, Michigan, Michigan State) i ostala dva člana konferencije koji su došli do drugog kruga (Illinois, Minnesota), Big 10 konferencija je zaradila 17 od 21 “novčane jedinice”, tačnije 81% od celokupnog iznosa dosadašnjeg dela turnira.

Verovatno se sad svi pitate šta je to zapravo “novčana jedinica”. U pitanju je određena suma novca koja se svake godine menja u zavisnosti od ukupnog budžeta NCAA košarke. Ove godine “novčana jedinica” iznosi $250,000, tako da su ove škole samo od ove sezone do sada generisale ukupnu sumu od $4.25 miliona za njihovu konferenciju. Ukoliko bi se desilo da Ohio State dostigne Final Four, to bi generisalo dodatne 2 jedinice, tačnije novih pola miliona dolara samo od ove sezone.

2. Pac-12 konferencija – zaključno sa današnjim danom zaradili su najmanje $2.5 miliona, ili preneseno na šestogodišnji ciklus to bi značilo najmanje $15 miliona.

Iako su imali dosta problema tokom čitave godine, timovi iz Pac-12 konferencije su obezbedili sebi priličan deo kolača.

Da su kojim slučajem svih 5 ekipa ove konferencije uspele da izbore plasman u Sweet 16 to bi značilo minimum 15 “novačnih jedinica”. Da je sve išlo po planu, Pac-12 bi uzeo svega 7 tih istih jedinica, ali su se desile neke nepredviđene stvari, poput Oregona i California Univesity u 64, pa onda Oregona i Arizone koji su se domogli Sweet 16, te su na taj način uzeli 10 od mogućih 15 “novčanih jedinica”, što je svakako uspeh kojem se malo ko nadao. To znači da će $2.5 miliona samo s ovogodišenjg turnira do sada ići u ruke ekipa Pac-12 konferencije. Ovo je bitno budući da se izdvajnja NCAA košarkaških operacija računaju na kumulativnom broju jedinica zarađenih u prethodnih 6 sezona.

3. Florida Gulf Coast University i Atlantic Sun konferencija su do sada ove sezone zaradili najmanje $750,000, tačnije minimum $4.5 miliona na šestogodišnjem planu.

FGCU su dosadašnjim rezultatima utrostučili budžet svoje konferencije u narednih 6 godina, tako što su učinili nešto čemu se malo ko nadao. Uzimajući u obzir da je su po BPI ranking na 132 mestu od ukupnih 347 škola koliko učestvuje u NCAA košarkašim operacijama reklo bi se da su napravili vraški posao, zar ne?

4. LaSalle i Witchita State

Iako su u međusobno duelu odlučili učenika Elite Eighta, LaSalle i Wichita su svojim konferencijama doneli neočekivan priliv novčanih sredstava. LaSalle je prvi tim koji je uspeo da preko “Prvih 4” dođe do Sweet 16 dela turnira. Uzimajući tu činjenicu u obzir, Explorersi su obezbedili 4 “novčane jedinice” za svoju Atlantic 10 konferenciju samo ove godine. Dakle to je tačno $1 milion sredstava za ovu sezonu, i čitavih $6 miliona za narednih šest sezona.

Ovaj podatak treba posebno uzeti u obzir, jer je za LaSalle na pladnju puno toga više od pomenutih novčanih sredstava. Big East ima u planu da se proširuje sa 10 na 12 timova najverovatnije u proleće 2014. godine, a LaSalle sa svojim obezbeđenim ovogodišnjim prihodima biće više nego dobrodošao da se pridruži odabranom društvu. Ukoliko osnaže svoj košarkaški program ova filadelfijska katolička škola će svakako biti prvi pik za popunjavanje ta dva mesta.

Dok, ako gledamo Wichita State, oni će ostati tamo gde jesu. Ipak, uzimajući činjenicu da će njihovi zakleti neprijatelji Creighton University ući u Big East konferenciju sledeće sezone, te da će to dovesti do znatnog opadanja rejtinga Missouri Valley lige, pojavljivanje u Elite Eight će dati neverovan potencijal da se Wichita State afirmiše kao pravi i legitam nosioc jedne od priznatijih konferencija, pa im tako neće biti potreban Creighton University kako bi privukli pažnju novih studenata, već će biti brend sami po sebi, i na taj način biti interesantni svežim talentima da se upute ka Missouri Valley konferenciji.

KO SU NAJVEĆI GUBITNICI

Kad se sve stavi na papir u pitanju je sigurno Big East konferencija u njenom sadašnjem formatu.

Big East je dobio najviše NCAA pozivnica za martovsko ludilo. Da je svih 8 timova došlo do Sweet 16 faze, to bi iznjedrilo najmanje 24 “novčane jedinice”. Da se sve odigralo “po planu”, Big East je treba da ih osvoji najmanje 18, tačnije 75% od mogućih “novčanih jedinica”. Što je prilična suma novca, morate priznati.

Ipak, nije sve išlo po planu za Big East konferenciju, pa su tako 5 od 8 škola (Pittsburgh, Notre Dame, Villanova, Georgetown, Cincinnati) ispale već u prvoj rundi, iako su bar u 3 duela bili snažni favoriti. Budući da su tri preostale škole došle do Sweet 16 faze (Syracuse, Marquette, Louisville), Big East je unovčio samo 14 od mogućih 24 “novčanih jedinica”, ili procentualno govoreći, u dosadašnjem delu turnira, to bi bilo oko 58%. Nije sveopšta katastrofa, ali svakako ispod očekivanja za ovu, budžetom jednu od najjačih konferencija u NCAA.

apacrow
29/03/2013
13:20

[Reise]

Damian Lillard

I think he's Rookie of the Year. He's exceeded all expectations and more. He will become great.

- Lebron

Portland better hold on to him becouse they definitely got prized possession for the future.

- CP3

I think the world of him, he has really bright future.

- Kobe

Od kako je usao u ligu, Damian Lillard dobija samo rijeci hvale i jos niko nije rekao nijednu losu rijec za njega. Zasluge za to idu njegovom ponasanju na terenu i izvan njega. Mentalno je mnogo jak i pozitivan je lik. Uvijek je miran na terenu i ne dozvoljava nikome da na neki nacin izbaci iz igre.

Koledz karijera

Nijedan jaki univerzitet ga nije htio i zavrsio je na Weber Stateu (Ogden, Utah) na smjeru tehnickog prodavca. Srecom taj univerzitet je imao kosarkaski tim koji se takmicio u Big Sky konferenciji. Prva sezona je bila uspjesna jer je osvojio nagradu Freshman of the Year i izabran je u prvi tim Big Sky konferencije. Imao je 11.5 poena i 2.87 asistencija po utakmici. U drugoj sezoni je, naravno, bio bolji i uspio je da osvoji MVP nagradu Big Sky konferencije. Imao je nekoliko sjajnih utakmica, a na jednoj utakmici je uspio da ubaci 36 poena sutirajuci 10-11 (6-7 trojke) i 10-11 sa linije za slobodna bacanja. Te sezone je uspio i da pogodi svoj prvi kos za pobjedu. Prosjecno je imao 19.9 poena po utakmici.

Treca sezona je bila prekretnica u njegovoj karijeri. Odigrao je samo 9 meceva i zbog povrede stopala propustio ostatak sezone. Ocajavao je zbog toga i nije znao sta da radi. Mjesec dana nista nije radio, sve dok jednog dana nije posjetio svoje trenere i trazio pomoc jer je mislio da je njegova karijera unistena. Treneri su prepoznali njegovu zelju i izmislili nacin kako da Lillarda naprave boljim igrace. Svakog dana je vjezbao kontrolu lopte i popravljao svoj sut na stolici. Posjecivao je teretanu i postajao sve jaci. Gledao je video trake Russella Westbrooka i Chrisa Paula i dobro ih prostudirao.

Posto je dobio medical redshirt u svojoj trecoj sezoni zato sto je odigrao manje od 30% sezone, Lillard u svojoj cetvrtoj godini na koledzu ulazio kao junior i vrijeme je bilo da pokaze sta je naucio. Vratio se brzi, jaci, pametniji i odveo svoju igru na mnogo veci nivo od toga sto je pruzala konferencija. Prosjecno je imao 24.5 poena, 5 skokova i 4 asistencije. To je bio znak da je vrijeme da se oproba sa jacom konkurencijom i izadje na draft. Te sezone je i maturirao.

Pocetak NBA karijere

Izabran je kao 6. pik na draftu od strane Portland Trail Blazersa.

Odmah je dobio kljuceve da preuzme igru Portlanda tako sto je GM Blazersa rekao da je Lillard plejmejker buducnosti za Blazerse i tu je vec poceo pritisak na njega. Mnogi su sumnjali u njega jer je dosao sa malog univerziteta, Weber Statea, i da nece moci da se izbori sa ozbiljnijom i mnogo jacom konkurencijom. Cinilo se da je Lillard vec uspio jer je izabran tako visoko na mnogo jakom draftu iz tako malog univerziteta, ali on se time sigurno nije zadovoljio. Na Summer League-i je pokazao sta zna i sta mozemo da ocekujemo od njega i ubrzo shvatili da je on poseban igrac. Sjajnim igrama je uspio da osvoji i nagradu MVP-ja i zeljno se iscekivao i njegov prvi nastup u NBA-u.

Put ka Rookie of the Year

Prvi mec u sezoni protiv Lakersa i kakav debi, 23 poena i 11 asistencija i pobjeda. U sledece dvije protiv OKC-a daje 21 poen uz 7 asistencija i protiv Hjustona daje 20 poena i 9 asistencija. Tim partijama se pridruzio legendama NBA-a, Oscaru Robertsonu i Isiahu Thomasu, i usao u istoriju kao igrac koji je u prve tri NBA utakmice imao bar po 20 poena i 7 asistencija. Oborio je rekord i u trojkama u jednoj sezoni za rukije, prebacio Steph Curryjev rekord od 166 trojki. I prvi je igrac koji je stigao do 1200 poena jos od Allena Iversona.

Odmah je privukao paznju na sebe i dao do znanja drugim rukijima da njemu pripada nagrada za ROY-a.
Redjali su se dobri mecevi za Lillarda i konstantno dobro je igrao. Za sada je uzeo sve cetiri Rookie of the Month nagrade i ostavio prvog pika sa drafta Anthony Davisa u sijenci. Svaki mjesec je bio zasluzeno izabran.
Kada se prvi put vratio u gradu gdje je rodjen (Oakland, San Francisco), cekali su ga oko 200 navijaca i priredio im sjajnu zabavu ubacivsi 37 poena za rekord karijere. Nazalost Blazersi nisu uspjeli da pobjede i ucine tu noc jos specijalnijom.
Najbolje utakmice je odigrao protiv San Antonio Spursa. U jednoj utakmici je imao 29 poena, 7 skokova i 6 asistencija i pobjeda. U drugoj je imao 35 poena i 9 asistencija bez izgubljene lopte uz pobjedu Blazersa 136:106, ubjedljivo najbolja partija i Lillarda i Blazersa zajedno.

Igra

Ima obilan repertoar u napadu. Moze da postigne poene sa svih pozicija na razne nacine: iz driblinga, prodora, P'n'R-a. A njegovo najjace oruzje je sut, ima neogranicen domet. Poene najvise postize u izolacijama, 66.7%. Ne oslanja se previse na svoje fizicke predispozicije, ali ako mu ostavite prostora, to ce iskoristiti. To je najbolje osjetio Nene Hilario:

Spoiler

Da je mentalno jak, da ima killer instinct i zasto mozete da mu vjerujete na kraju utakmice, pokazao je u mecu protiv NO Hornetsa:

Spoiler

Jedina stvar na kojoj treba proradi je defanziva. I on je sam naglasio da nije jos uvijek gdje bi zelio biti i da hoce postane bolji defanzivac. Ima sve alatke da to i postane, veliki raspon ruku i ne voli da rizikuje i da se baca za loptama, vec drzi svog igraca ispred sebe. P'n'R ocajno brani, a ima i ocajnog partnera koji ne moze da prikrije to, JJ Hickson. Sigurno ce biti bolji sledece sezone kad to prostudira.

Statistika

Mozemo da vidimo da malo sutira iz kornera (najblizi i najlaksi sut za 3 poena) i da je dao samo 8 trojki, a najvise sutira sa vrha (najtezi sut). I iz igre, i sa ove slike moze se vidjeti da bolje sutira sa desne strane. Ispod kosa su solidne brojke.
Prosjecno ima 19 poena, 6.5 asistencija i 3.2 skoka po utakmici.

Lillard je izjavio da zeli da bude u prvi tim NBA, da bude All-Star i da bude MVP. Sigurno da nije to nedostizno ako nastavi u ovakvom ritmu.
Svijetla buducnost je pred ovim momkom i zeljno iscekujemo da vidimo sta sve moze da uradi.

[apacrow]

POST GAME ANALIZA:
GAME 2: DENVER NUGGETS – GOLDEN STATE WARRIORS

Golden State Warriors su jedna od najboljih šuterskih ekipa u ovom plej-of. Svakako to smo znali i pre utakmice broj dva sa Denverom, ali ono što nismo mogli ni da pretpostavimo da će uspeti da obore sve moguće rekorde poslednjih dvadesetak godina u uspešnosti šuta. Ja se iskreno ne sećam kad je poslednji put jedna ekipa i približno tako dobro šutirala u plej-ofu. 64.6% iz polja je praktično nemoguće, ali eto i to se desilo rano jutros po našem vremenu. Statistike kažu da je Juta protiv Sunsa sad već davne 1991. šutirala 65.1%.

Warriorsi su uspeli da nadoknade mismatch kojima imaju kad su dueli sa Denverom u pitanju isključivo skok-šutom. Da li će to biti pirova pobeda, ili nešto više, ostaje da se vidi, ali ako se po jutru dan poznaje, onda George Karl mora hitno preduzeti neke mere kako bi sprečio dalje krvarenje jedne od najboljih ekipa regularnog dela sezone.

Već posle prve utakmice, i povrede David Lee-ja, ni najveći optimisti na strani GSW nisu verovali da se može doći do brejka u ovoj seriji, još ako na konto dodamo i da se očekivao kakav-takav povratak Kenneth Farieda većini poznavaoca NBA prilika je bilo više nego očigledno da je 2:0 najrealni ishod. Ipak, neverovatan šut je sve to poništio. Već u samom startu utakmice videlo se da se GSW drži sasvim pristojno, i da će jednom boljom serijom uzastopnih šuteva napraviti razliku. To se i desilo krajem prvog poluvremena.

Bitan faktor u igri Nuggetsa - domaći teren, ovog puta im nije mogao biti od tolike koristi kao u regulanom delu sezone, prvenstveno zbog činjenice da su Warriorsi proveli skoro čitavu nedelju u Denveru, gde su se potpuno aklimatizovali, i imali skoro pojednake uslove kao i domaća ekipa. Tako da i ne treba toliko da čudi prvi poraz Denvera na domaćem terenu još od 18. januara.

Warriorsi su nanizali 14 od 25 trojki, sa procentom šuta za tri od 56%. Curry je predvodio ekipu sa 56.5% (13 od 23) uključujući i četiri trojke. Na to se savršeno nadovezao Klay Thompson koji je sa tri poena šutirao 5 od 6.

Potvrdila se ona stara teza, koja važi pogotovo na Zapadu: dobar šut će, bez obzira na lošu odbranu, uvek trijumfovati. Da Warriorsi nisu uradili to što jesu, fokus utakmice bi bio nešto sasvim drugo:

- odbrana Warriorsa je dopustila da više od 50% šuteva Denvera završi u košu
- Nuggetsi su imali 50 poena iz reketa
- Warriorsi su prodali 17 lopti tokom meča
- šest igrača Denvera zabeležilo je 14 ili više poena

Denver, dakle, uopšte nije bilo loš u drugom meču serije, ali jednostavno protiv takvog šuta se ne može. Ty Lawson je već početkom drugog poluvremena ima double-double učinak, ali ono što može zabrinjavati navijače Denvera jeste činjenica da je Faried daleko od fit igrača, i da će biti potrebno još neko vreme da se vrati na pravi kolosek. Hoće li Nuggetsi imati toliko vremena u ovogodišnjem plej-ofu ostaje da se vidi.

Golden State je imao tu sreću da Faried nije bio starter ni ovog puta, pa se Mark Jackson odlučio početi sa 4 beka – ili u prevedenom značenju: tući Denver njihovim oružjem. Sa takve dve postave, bilo je više nego očigledno da nas očekuje utakmica na rekordan broj poena. Dakle, umesto Landry-ja, startovao je Jack, što je značilo da će se Bogut koristiti više kao fascilitator nego izvršitelj.

Ruku na srce, iznenadnom uspehu Golden State Warriorsa je dosta kumovao i trener domaće ekipe George Karl, skoro pa početničkim greškama koje nisu svojstvene ni najneiskusnijim trenerima u NBA. Da li je greška što Faried, iako nedovoljno oporavljen, nije startovao u ovoj utakmici ostaje da se vidi kasnije u seriji, ali svakako prva očigledna greška je bila što je Andre Iguodalu prebacio na Thompsona umesto da ga ostavi na Curry-ju, koje je tako bio prepušten stalnom preuzimanju nakon blokova, omogućivši mu još više manevarskog prostora.

Karl je već krajem 1/4 hteo da promeša karte ubacujući Farieda i McGee-ja, ali ni jedan ni drugi nisu imali svoje veče, tako da su Warriorsi imali prilično sreće u tom segmentu igre. Denver je dakle tad imao klasičnu košarkašku postavu što nije tako čest slučaj kod njih, ali je Jackson imao odgovor i na to - stavivši na teren gotovo neverovatnu petorku: Curry-Green-Jefferson-Landry-Ezelia, što je značilo da će Curry da "pleše s loptom po terenu", dok mu ostatak ekipe postavlja blokove gdegod on to poželi. Taj deo igre je Curry-ju dao krila, i kada su se krajem 2/4 vratile startne petorke na parket, on je još više podigao svoju igru, nanizajući 15 neverovatnih poena, koji su, ispostaviće se kasnije, bili smrtonosni za ekipu Denvera.

Nuggetsi su imali svoje klasično drugo poluvreme, ali se ipak nisu uspeli vratiti u utakmicu. Za ovu ekipu je gotovo nemoguća misija stizati visoku prednost jakom odbranom, a na drugom delu terena imati gotovo 100% realizaciju. U prevodu: Miller i Lawson su morali igrati zbog šuta, ali je zato u odbrani duvala promaja na sve strane, i dvojac Curry-Thompson su dolazili do otvorenih pozicija za šut, što su koristili do maksimuma.

Visoki igrači Denvera su potpuno zakazali, neuspevši da ekploatišu prirodni miss-match koji imaju na tim pozicijama u duelu sa GSW. McGee je bio očajan, mada tražiti neku konstantnost od takvog igrača je čista ludost.

Ovako šutersko veče se teško može ponoviti u ovoj seriji, ali ono što je ključno u svemu jeste brejk s kojim se Warriorsi vraćaju kući. Ipak, ukoliko žele da iskoriste taj brejk, Warriorsi se neće moći osloniti samo na šut. Svakako bitna stavka u igri njihovog najboljeg igrača je 13 asistencija u drugoj utakmici serije, kao i gotovo pa savršeni ratio asistencija i prodanih lopti 13:1. Za razliku od prvog meča Curry se savršeno kretao po terenu, i gotovo svakom prilikom kada bi došlo do udvajanja ili overpleja uspešno pronalazio svoje saigrače koji su zatim koristili brojčanu prednost.

U trećoj četvrtini ovog meča, većina pravih ljubitelja NBA je bila na ivici očaja, jer se činilo da će i Steph Curry zbog povrede morati da napusti teren, i tako se pridruži neverovatno broj povređenih igrača ove sezone. Ipak, Curry je stisnuo zube i vratio se na teren početkom 4/4, pokazajući, u šta iskreno verujem, da povreda nije toliko strašna.

www.youtube.com/watch?v=_pGZn8lfHpg

Treba napomenuti i strahovitu partiju Harrisona Barnesa, koji je takođe većinu šuteva realizovao kroz skok-šut, ali je i dosta često napadao obruč. Sa njegovim šutem od 64.3% (9 od 14) odsustvo Lee-ja se gotovo nije ni primetilo.

Iako se po poenima ne bi reklo, Bogut je isto tako bio značajan faktor u pobedi Warriorsa, jer je većina skok-šuteva realizovana nakon njegovih blokova. To su one stvari koje vam statistika neće pokazati, a koje su od suštinske važnost po jednu ekipu. Njegova mogućnost da stvori slobodan prostor je za ekipu Warriorsa daleko više značajnija stavka od poena na njegovom kontu.

Golden State je dobio bitku i u skokovima pod svojim obručem, gde su imali 25 skokova više, koji su bili više nego korisni u daljem razvoju tranzicione igre. Ograničili su ekipu Nuggetsa na samo 8 poena iz brze tranzicije, što je rekord kada govorimo o Pepsi Centru u Denveru. Svakako sve bi to palo u vodu da nije bilo neverovatnog šuta. Skok-šut je ovog puta uspeo da kamuflira slabosti ekipe Golden State, ali ukoliko žele da pobede u ovoj seriji, trebaće im više o toga.

Ludnica u Oracle Areni, skok-šut, kao i zona koja se ispostavila ubitčana po ekipu Nuggetsa možda i mogu dovesti seriju do 3:1 za Warriorse, ali ono u čemu još uvek ne mogu parirati Denveru je energija koja se najviše vidi u strahovitom tempu i orgomnom broju skokova. Ukoliko Denver bude ekipa kao u regularnoj sezoni iz snova vrlo lako možemo videti brejk i na ovoj strani.

Matchup rešenja: Lawson-Miller-Iggy spolja, s tim da je Iggy specijal na Thompsonu, dok Lawson i Miller zatvaraju Curry-ja, ostavljajući šut Jacku, koji nije realizator poput Curry-ja ili Thompsona. Ukoliko dođe do Iggy-Brewer rešenja, onda se Iggy mora zalepiti za Curry-ja, i nadati se da Thompson neće imati svoje veče. Ipak, ako Nuggetsi žele pobedu, do nje će najlakše doći iz reketa, što bi značilo da Faried mora početi treću utakmicu serije. McGee takođe mora vratiti igru poput one u prvoj, jer je on pravi generator energije svoje ekipe. Sa par uspešnih blokada, i brzom realizacijom napada iz trazicije, Denver može vratiti seriju na pravi put.

Ključ serije, ali i budućnosti Warriorsa leži u Barnesu. Ukoliko on uspe da tokom ovog plej-ofa zadrži ili možda čak i digne nivo igre, onda već možemo o Golden State-u govoriti kao ozbiljnoj ekipi, ne samo u ovom plej-ofu, već i u godinama koje nam predstoje.

[apacrow]

GODINU DANA POSLE:
DERRICK ROSE

Još počekom marta Derrick Rose je dobio zeleno svetlo od stručnog lekarskog tima, ali do današnjeg dana u ovoj sezoni nismo videli ni jednu minutu od njega. Umesto toga, vidimo ga kako sedi na klupi, bordi svoje saigrače, i povremeno uzme koji slatkiš. Kako tumačiti ovo?

Pre skoro tačno godinu dana Chicago Bullsi su preživeli jednu od verovatno najtežih večeri u svojoj istoriji, kada je Derrick Rose pokidao ACL u poslednjem minutu utakmice broj jedan u prvoj rundi plej-ofa protiv Philadelphia 76ersa. Vreme nije prestalo da teče nakon tog događaja, Bullsi su nastavili da igraju, ali do današnjeg dana svima je jasno da je ovo idle sezona, tačnije sezona čekanja neprikosnovenog lidera ovog tima.

Ukoliko niste strastveni navijač Chicago Bullsa teško ćete razumeti potpunu sliku koliko zapravo Rose znači ekipi. Sama priča o njegovom usponu je toliko neverovatna, baš poput filmske priče o junaku iz problematičnog komšiluka. Amerika obožava te priče. Dakle, bilo je jasno da Derrick više nije samo heroj Chicago-a, već i čitave USA.

Dolazi iz Englewooda, južnog dela Chicago-a, koji je nadaleko poznat po kriminalu, nasilju i siromaštvu. Već u srednjoškolskim danima bilo je jasno da će biti buduća zvezda. Svojoj školi je doneo back-to-back države titule, i kao junior i kao senior. Da ipak postoji nešto više u čitavoj priči od puke slučajnosti, govori i činjenica da je imao 1.7% sanši da završi u Bullsima, ali to se desilo. Bilo je jasno da je sudbina tako htela. Činjenica da je u svemu tome ostao skroman momak, dosta povučen, samo čini priču još upečatljivijom.

Pred sezonu 2010-11, Derrick Rose je javno postavio pitanje: “Zašto ja ne bi bio MVP?”

Te reči se odzvanjale press salom, i gotovo svima je bilo jasno kakvu sezonu možemo očekivati od ovog igrača. Ipak, većini ljudi koji pomno prate NBA ta situacija se činila skoro pa nemogućom. Pre svega, Rose je imao samo 22 godine. LeBron James je bio na vrhuncu, sa već dve MVP titule u svojim rukama. Bullsi su prethodnu sezonu imali samo 41 pobedu, baš koliko i poraza, i ugrabili su maltene poslednji voz za plej-of, zauzevši osmu poziciju na Istoku.

Tog leta, James je imao svoju “odluku”, opipavao se plus Dwyane Wade-a, koji je rođen u Chicago-u, a Bullsi su se, na iznenađenje svih, odlučili da dovedu donekle limitiranog Carlos Boozera i još nekolicinu igrača da popune klupu.

Ipak, “heroj ulice i svog grada” Rose je uspeo u svojoj nameri, vodivši samouvereno ekipu do 62 sezonske pobede, ubacujući prosečno 25 poena po utakmici. Rose je postao najmlađi igrač u istoriji NBA koji se okitio titulom MVP-ja. Mediji su naravno potencirali tu priču “heroj ulice i grada”, i većini neupućenih ljudi se činilo da je upravo zbog toga dobio nagradu, ali istina je da ju je dobrano zaslužio, čineći kroz čitavu sezonu gotovo nemoguće stvari.

Od tog uspeha prošlo je dve godine, i retorika koja okružuje Rose-a je potpuno promenjena. Od primanja MVP nagrade do današnjeg dana, Derrick je odigrao samo 40 utakmica. Gotovo da nema osobe koja nije bila ubeđena da će ove sezone sigurno gledati Derrick Rose-a, ako ne u regularnom delu sezone, ono bar u plej-ofu, budući da je jedinstveni lider tima. Nikom na pamet nije padala ideja da bi mogao presedeti čitavu sezonu – ni timu, ni treneru, a kamoli navijačima.

Danas smo ovde gde jesmo. Par sati nas deli od prve utakmice ovogodišnjeg plej-ofa u United Center-u, i sve je jasnije da ni ovu noć nećemo gledati Derrick Rose u crvenom dresu. Da situacija bude još teža, nigde nije eksplicitno rečeno kako se Rose ove sezone neće pojavljivati u dresu svog kluba, a sa druge strane već dosta dugo nema nikakvih informacija o njegovo stanju. Dakle, možemo govoriti o nekoj pat-poziciji, čekajući samog Rose-a da odluči kada će se pridruži ekipi na terenu.

Chicago takođe čeka, a fanovi su sve nestrpljivi.

Pred sam kraj januara ove godine, Rose je počeo sa kontakt treninzima, da bi već početkom marta ESPN objavio informaciju kako je Derrick dobio zeleno svetlo od stručnog lekarskog tima, i da se može vratiti na teren. To su dve najznačajnije tačke u procesu oporavka ovog igrača, i te dve činjenice su najspominjanije poslednjih dana, čineći situaciju najnapetijom do sada.

Mogli bi se takođe osvrnuti na priče o “110% spremnosti”, sukobu njegovog brata sa upravom Bullsa, pa čak i najavama na sve strane da će se Rose pojaviti na terenu upravo na gostovanju Miami Heata u United Center-u, ali ostavićemo sve to sa strane i zapitati se – gde je zapravo onaj Derrick Rose kakvog smo upoznali i zavoleli?

Jedno je očigledno – fizičkih prepreka više nema, čak je i sam Rose, krajem marta rekao kako: “Samo Bog zna (tačan datum njegovog povratka)”. Problem je, dakle, u glavi. Ta rečenica nije naišla na najbolji prijem kod većine navijača Bullsa, i retorika je prešla granicu dobrog ukusa.

Veliki broj tzv. “istinskih navijača” Chicago Bullsa nazivaju Rose-a pogrdnim imenima tipa: kukavica, kljakavac, mekušac. Uzimajući najviše za primer Adrian Peterson, koji je godinu dana posle iste povrede već istrčao neverovatnih 1812 jardi. Možda još bliži primer je Iman Shumpert, koji je na isti dan doživeo potpuno istovetnu povredu, a na terenu je već od 17. januara.

Šta onda Derrick čeka?

I jedna i druga strana imaju pravo u ovoj situaciji. Derricka je podigla samohrana majka, u jednom od najozloglašenih kvartova, ne samo u Americi nego i u svetu. Pa kako onda ima smisla nazivati takvog čoveka mlakonjom?! Kao da su prethodne četiri godine bačene u vetar, i da se ne računaju za ništa. Tokom sezone 2011-12 Rose je kuburio sa povredama, i njegovo telo je bivalo kažnjeno upravo zbog činjenice da se prerano vraćao na teren. Problem s leđima, hronični problemi sa nožnim prstima, ukočen vrat... i pored svega toga, Derrick nije proveo puno vremena na klupi, igrajući iz večeri u veče ogroman broj minuta koje je Tom Thibodeau zahtevao od njega. Zar je zaista toliko loše što čovek želi još malo vremena?

Dok smo u utakmici broj dva ovogodišnjeg plej-ofa gledali kako Joakim Noah jedva stojeći na nogama čini sve da pomogne Bullsima, nismo mogli a da se ne pitamo kako se Rose oseća duboko u sebi dok gleda sve to. Navodno već mesecima dominira na treninzima, pred gotovo svaku utakmicu bez straha zakucava, dočekujući se na levu nogu. Sam tim je potpuno otvoren za njegov povratak. Nakon druge utakmice sa Netsima, Luol Deng je na pitanje o Rose-u izjavio: “Ako Derrick uđe u svlačionicu, i kaže da je spreman da igra - dres ga čeka.” Thibodeau je to potvrdio rečima: “Ukoliko Derrick može da se vrati, mi ga želimo odmah na parketu.”

Ima i dosta drugih faktora u čitavoj priči, naročito ona o Thibsovom požurivanju povređenih igrača da se što pre vrate na teren. Govorimo o treneru koji nije imao razumevanja sa slomljenu nogu Omer Asika, pa čak i situacija sa ubrzanim povratkom Noah-e od pre par dana. Jednostavno, on je takav trener.

U priči o Derrick Rose-u nema “prave” i “pogrešne” strane, ali je jako teško pronaći pravu argumentaciju u korist Rose-a. Kad su mu lekari rekli da trči – trčao je. Kad su mu lekari rekli da trenira – trenirao je. Sad, nakon što su mu lekari rekli kako je spreman za igru, čekamo skoro dva meseca da ga vidimo na terenu. Zašto? Strah je svakako jedan od najznačajnih faktora, i to je normalno. Rose je ljudsko biće, uprkos svemu, baš poput svih nas ostalih smrtnika. Strah je deo svih nas.

Ipak, problem je što se Rose-ov strah čini iracionalnim.

Nije to strah od povrede ili nečeg sličnog, već strah da neće biti onaj stari – jedan od najdominantnijih igrača današnjice. Ali, niko ne očekuje od njega da nastavi tamo gde je stao. Ograničena minutaža, lošije kretanje, slabiji šut… sve su to sastavni delovi oporavka, i Derrick će na ovaj ili onaj način morati da se suoči s njima. Ista priča je sa svim sportistima koji se vraćaju nakon teže povrede. Tako da je Rose-ovo odbijanje da napravi te prve korake ono što zapravo izaziva toliku frustraciju kod navijača.

Ključni detalj je to da Rose nije običan igrač, i što je zapravo nezamenljiv. Bullsi ga neće požurivati da se što pre pojavi na terenu, jer bi u toj bitci unapred bili poraženi. Šta onda da rade? Da kažu kako se ipak neće pojaviti ove sezone? Rose je veći od tima i svima je to jasno. Dakle, samo on može preseći priču na ovu ili onu stranu.

Mora postojati to uzajmno poverenje. Jer samo Rose može dati Bullsima ono što im treba, isto tako sam Rose se nigde neće osećati prijatnije nego u Bullsima. Uprava Chicago-a radi pravu stvar, dajući prostor Derricku, pa čak i ako on odluči da presedi čitavu sezonu. Većina nas smatra da je trebao poslušati stav lekara, i vratiti se na teren kad je bilo zacrtano, ali neće biti smak sveta ako ga budemo gledali tek iduće sezone. Šanse Bullsa u narednoj sezoni izgledaju prilično dobre, i čim se on bude pojavio na terenu, i krene neustrašivo da predvodi svoj tim, svi će zaboraviti na ovu priču. Isti oni novinari koji siju zlo iz svog pera hvaliće ga na sva usta, nažalost to je tako od kako je sveta i veka.

Dakle, nerešena situacija je generisala retoriku koja je sad sveprisutna, od medija pa do fanova. Bullsi nisu eksplicitno objavili da se Derrick neće pojavljivati do kraja sezone iz dva prosta razloga:

1. ne postoji prepreka da se Rose skine u dres već koliko sutra
2. žele da ga vide u dresu već koliko sutra

Ono što još više daje vetar u leđa novonastaloj retorici je činjenica da ni sam Rose nije isključio mogućnost povratka na teren već tokom ovog plej-ofa. Ima sad tu već raznih teorija: te da će se pojaviti koliko večeras, te da čeka Heat… kao da je bilo šta od toga važno spomena.

Derrick Rose ne igra iz proste činjenice da se još uvek ne oseća kao Derrick Rose. Kraj priče.

Bullsi ga podržavaju, i to je prava stvar u ovom trenutku, ali budite sigurni da ukoliko Bullsi prođu Netse, i susretnu se sa Heatom u drugoj rundi plej-ofa, mediji ima da razapnu Rose-a kao nikad do sad. Biće to pravi pakao. Thibodeau i čitava Bulls organizacija će verovatno biti pod strahovitim pritiskom, i još je pitanje kako će se čitava priča završiti.

To je teret koji superstar mora da nosi na sebi. Jedan od najveći igrača svih vremena LeBron James je to najbolje osetio na svojoj koži. Rose očigledno prihvata težinu krsta na svojim leđima, i dokazuje svima da ipak nije poput ostalih, jer bi se većina nas pod ovakvih pritiskom rasprsla na hiljade komadića.

Derrick Rose, najmlađi MVP u istoriji NBA lige, jedan od najboljih igrača današnjice – godinu dana posle.