PDA

Pogledati punu verziju : Ulični Muzičar - kao prosjak i kao car !



Ulični Muzičar
28.02.2011, 09:42
KAKO MI JE PALO NA PAMET DA SVIRAM NA ULICI (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/kako-mi-je-palo-na-pamet-da-sviram-na.html)



Sluao sam neku emisiju na noćnom program na radiju. Bilo je to 1987-e!
Luka Mijatović (voditelj) je u studio doveo prve ulične svirače iz Knez Mihajlove: onog Alfija (to je posle pevao "domoljubne" pesme i jo kasnije prodavao kasete u Knezu) i Vladu (izvodi Dilanove stvari , uglavnom). Oni su pričali o tome kako je to svirati na ulici...Ja sam paljivo sluao i... opasno mi se "upalila sijalica" u glavi.

Pomislio sam: "TO JE ONO TO ELIM DA RADIM !!!"Narednog leta (1988.) bio sam sa drugovima na moru, u Cavtatu (u kampu).Jednog dana sam skoknuo do Dubrovnika i video sam uveče neka dva tipa kako sviraju.Sviraju, sviraju, pa, posle skupljaju lovu od onih sto su se okupili da ih sluaju.U to vreme sam malo nastupao na nekim svirkama u Leskovcu (pisaću o tome), pa sam dobio neto samopouzdanja (inače sam veliki tremaro), tako da sam polako počeo da kujem planove.

Naredne godine me je otac ubacio u "njegovu" fabriku da radim (mislim, nije njegova, nego je tamo radio) da peglam čarape.Taj posao mi je dobro doao jer mi je u to vreme neki tip iz Vranja pravio pojačalo na baterije, a to kota.Dakle, radio sam 4 meseca i 8 dana u toj tekstilnoj fabrici, i to mi je jedini radni sta u ivotu (dobro, kao klinac smo nekoliko puta ili sa drugarima da beremo vinje, ali, to ne računam).Kasnije (1990/1991) sam jedno vreme prodavao polovne LP-ploče, ispred "Robne kuće" u Leskovcu.I tako...Jula 1989. moji krenu na more u Crnu Goru, pa i ja podjem sa njima.
Da probam sreću.Da pokuam da sviram, a , ako ne ide - da ostanem sa njima na letovanju i vratimo se kasnije zajedno kući.Otac mi je bio sredio da se vratim ponovo u fabriku (neplaćeno sam dobio).Znači, oni ostanu u Petrovcu, a, ja krenem za Dubrovnik !
Izadjem uveče... etalite puno ljudi...NISAM IMAO HRABROSTI !I... nadjem "reenje" !


Pitam nekog milicionera (tako su se tada zvali) da li mogu da sviram.On, naravno, kae da ne moe (mada, da ga nisam pitao, verovatno me ne bi dirao).
I ja, sav sećan, krenem nazad kući!Pa, eto... ne daju da se svira na ulici, ta da se radi! Savest mi je mirna. Nisam ja kriv...
Dok sam čekao autobus, svirao sam sa nekim Bosancima na stanici (malo oputanja).Nisam odmah krenuo kući, već sam oti'o u BG.

Prodjem kroz "Knez Mihajlovu". Puno etača.
Nekoliko kolega (budućih) svira...Ja pridjem onom Vladi "Dilanu", malo popričamo...
On je super tip. Rekao mi kako ide, kol'ko moe da se zaradi, i... da se ne premiljam mnogo, nego da idem da probam.Nisam imao hrabrosti i vratio sam se kući.O.K. prvi pokuaj nije uspeo !Ali, zato drugi - JESTE !!!

Ulični Muzičar
28.02.2011, 09:45
KAKO SAM POSTAO ULIČNI MUZIČAR (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/kako-sam-poceo-da-sviram-na-ulici.html)




Znači, leto 1989.
Poto mi se nikako nije vraćalo u fabriku na peglanje čarapa, a, vie nije ilo da mi roditelji daju tzv. "deparac", reih ja da ponovo pokuam.Jedan drug, komija, je polazio za Budvu. Tamo su mu već bili neki njegovi drugari (rokersko drutvo), pa tako krenem i ja sa njim vozom za Bar (i posle za Budvu).

Izadjem uveče sa njima (podrka) da "razbijem led".Zamiljao sam da, kao, stranci imaju lovu i treba da se usresredim na njih.Tako odredim da treba da sviram tamo gde je ona grupa hotela... na kraju etaita.Moram da kaem da me je mnogo bilo sramota.Pomog'o mi je jedan od tih drugara, koji su poli sa mnom da mi "dre strah" i to mu neću nikada zaboraviti!Stavio je kutiju od cipela (koju sam prethodno pripremio da slui za ubacivanje para) ispred mene.Ja sam mu davao instrukcije gde tačno da je postavi, da ne bude ni preblizo, ni predaleko.E, to me je najvie bilo stid... to to "traim" pare, a, ne to sviram!Počeo sam...Svirao sam 10-15 min (neto sam i zaradio), ali, videh da to nije pravo mesto...

Tako se svi mi zajedno pokupimo i vratimo u grad.Ispred Starog grada, dole ispod hotela "Avala", svirali su neki momci (dve gitare).Ja stanem malo podalje od njih i krenem i ja da "guslam".E, sad, svi oni ljudi to su ih bili sluali (20-tak njih) polako su preli kod mene (a , i ti to su svirali, prekinu i dodju i oni)...Valjda im je bilo zanimljivo to vide električnu gitaru i pojačalo, i to na ulici (gde nema struje...)[1989-a].Ja sam tada mislio da ljudi kapiraju moj stil sviranja :Kao, dve ruke na vratu gitare (tada je bila jedna gitara , ne kao sada dupla), i zvuči kao dve gitare, Stanley Jordan fazon...Ali, kasnije sam shvatio da ljudi samo gledaju... onako bezveze, da "ubiju" malo vreme. A, samo neki kapiraju stil sviranja (i mnogi dodju da mi kazu da takvu tehniku sviranja prvi put vide). Dobro, to i nije tako čudno, jer nisu ba svi "slučajni prolaznici" eksperti za muziku.
Ostao sam u Budvi samo nekoliko dana, jer...Moj cilj je bio - Dubrovnik !

Ulični Muzičar
01.03.2011, 12:12
VARLJIVO LETO '89. (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/varljivo-leto-89-te-posto-sam-uz-pomoc.html)





Poto sam uz pomoć drugara (koji su mi drali strah) "razbio led", posle jedno 7 dana krenem ja za Dubrovnik.

Bilo je mnogo turista tamo, jer je bio početak avgusta.Svirao sam, ljudi su se okupljali da sluaju, aplaudirali su, a ja sam imao tremu pa sam sve vreme gledao samo u gitaru.Svirao sam razne stvari (i razne gluposti).Udarna stvar mi je bila Jovano, Jovanke.To se ljudima najvie dopadalo. Verovatno jer je malo ivlje.Sećam se da sam jednom "ispucao" ceo repertoar (u to vreme jedva preko jednog sata), a ljudi i dalje stoje i čekaju...

ta ću... odsviram ja neto bezveze. Sramota me i da kaem ta je bilo.Kad... aplauz! Ja pomislim: "Pa, ovi nisu normalni!"Stvarno je bilo neto mnogo glupo (plus poluimprovizovano)!Svirao je u to vreme u Dubrovniku i jedan kolega, Banjalučanin, koji je izvodio popularna dela za klasičnu gitaru.On odsvira lepo jedan "set" od 30-tak minuta, napravi pauzu, pa ponovo...I tako 7-8 puta za veče. A, ja, neiskusan, odsviram to to imam (sat, sat i četvrt) i - dosta za to veče !Bio je i neki tip, iz Bihaća čini mi se, koji je stajao na početku Straduna (glavna ulica u Dubrovniku), na mestu gde na jednom zidu "trči" jedan kamen (taman da na njega moe da stane sa oba stopala).Fora je bila da se popne na njega i ostane tamo, to nije lako jer te odbije zid kada skoči na kamen!Treba taman toliko jako da skoči da bude gore, ali, ne mnogo jako, da ne udari prejako u zid.Tu, kod njega, okupljali su se ljudi, jer ih je on zabavljao celo veče.Znao je neke trikove sa ping-pong lopticama(neke cele , a neke samo polovine od loptice, pa čas vidi da ih ima dve, a, čas tri...).I ja sam posle "posla" provodio vreme tamo.

Odlazio sam na spavanje ujutro , kad svane.Kupim taze hleb i odem u jednu umicu, tu u blizini.Klupa, vreća za spavanje...Tada nije bilo opasno spavanje bilo gde napolju. Aj', nek danas neko proba!

Imao sam problema sa pojačalom jer je odjednom znalo da utihne.Pravljeno pojačalo.Reenje je bilo da ga adapterom na trenutak samo priključim na struju.Tako sam ja morao da, u sred svirke, ostavljam publiku na minut-dva i da utrčavam u najbliu prodavnicu u potrazi za strujom!Niko me od prodavaca nije odbio, ali... bio sam im čudan sa tim svojim zahtevom da uključim u struju, u njihovoj radnji, svoje pojačalo... na 2 sekunde!
Kasnije sam provalio da ga (pojačalo) mogu "povratiti u ivot" i tako to jako "ičupam" najdeblju icu. To ga je, valjda, okiralo!Imao sam baterije na punjenje, budala...Posle sam ukapirao da ne troim puno, pa sam kupovao alkalne baterije: 8 "debelih" - i do 100 sati sviranja !U Dubrovniku sam upoznao nekog Makedonca (majka mu bila Dubrovčanka)i kod njega ostavljao pojačalo da se napune baterije.Svirao sam malo, tako da sam sa jednim punjenjem mogao i po 3-4 dana da izguram.

Sa milicijom (tako su se zvali tada) nije bilo problema, uglavnom...Samo sa jednim:Pokupio me je jedan i odveo u sporednu ulicu na pretres! Posle me je (isto veče) zatekao kako sviram, tamo kod tog kamena... onako, za drutvo.On, kao: "A-HA, JESAM JA TEBI REKO DA NE SME DA SVIRA?""PA, JA NE SVIRAM SADA ZA PARE - rekoh - NIJE VALJDA ZABRANJENO SVIRATI..."I on se zbuni : "BEZ OBZIRA!" [To me podseća na ono iz "Ko to tamo peva":-KAKO IH NIJE SRAMOTA !-TO? PA, MI SMO DOLI NJIH DA GLEDAMO!-BEZ OBZIRA ! (Bata Stojković)]

Iz Dubrovnika sam par puta skoknuo do Cavtata, na jedno veče.Jednom, na autobuskoj stanici, pričao sam sa nekom babom, koja svake godine (sama) dodje u Dubrovnik. Da opere noge, valjda (he he... ne verujem da je ba znala da pliva).Ona mi je pričala kako je neka pesnikinja, a kada sam zatraio da mi kae neke svoje stihove, uplaila se da imam sakriven mikrofon, pa ću da je snimam (i valjda joj ukradem to...)!He he...Kasnije sam na putovanjima sretao razne individue, pa sam shvatio da na svetu postoje stvarno razni "pacijenti".
Jadna druga baba je, na primer, tvrdila da je dobila Nobelovu nagradu za knjievnost!Ja sam se kasnije čak i informisao, jer, dobro, nikad se ne zna... ali, niko iz te drave (odakle je ona bila) nikada nije dobio tu nagradu !

Posle Dubrovnika i Cavtata sam krenuo malo na sever : Makarska, Omi, Split, pa,opet nazad... autostopom!
Naao me je jedan zemljak u Makarskoj, na svirci, pa smo zajedno putovali od Makarske do Dubrovnika. Posle par dana smo se posvađali: on je bio stalno pijan i voleo je Miloevića (1989.), a, ja - ni jedno ni drugo... Naročito to DRUGO!Inače, u Makarskoj sam prvi put posle zavrene svirke otiao da ispraznim kutiju sa paramai vratio se na "drugo poluvreme".Tada je bila nezgodna stvar to su postojale samo papirnate novčanice i to velike (po dimenzijama), pa se kutija brzo napuni.U Splitu sam svirao prvo malo u starom gradu, a posle sam siao dole na Rivu, pored mora.Mislim da nikada nije vie ljudi stalo da me gleda, t.j. slua (na ulici, ne računam "prave" svirke)!Valjda je bilo par stotina ljudi... ili sam se ja bio uplaio pa mi se činilo da ih je toliko! Ko bi ga sad znao...

Tako sam se muvao po Jadranu 30 dana. Na kraju sam se vratio kući, ali, preko Zagreba. I tamo sam svirao par dana. Spavao sam na nekoj klupi, u jednom parku, blizini nekakve kasarne (komanda, pre će biti).Vojnici su celo jutro tuda prolazili i smekali se. Ili su valjda po burek i jogurt.Padala je i neka sitna kia, ali, drveće je jo bilo puno lića, pa je tek po koja kap zavravala na mom... krevetu.Trijumfalno sam se vratio kući, veoma ponosan na sebe!Krenulo je !Ne moram vie da peglam čarape (u ćaletovoj fabrici)... sve do penzije!

Ulični Muzičar
02.03.2011, 08:14
ODAKLE TI OVE PARE ?


Kada je prolo to moje prvo "uličarsko" leto (1989.), i ja se trijumfalno vratio kući, dosadjivao sam svima redom sa svojim pričama. Otprilike ko oni Solunci, to su po bezbroj puta iznova prepričavali svoje ratne avanture.
Odmarao sam 50-ak dana, a, onda, krajem oktobra krenuo ponovo!
Bila je to četvorodnevna (mini) turneja: Beograd, Zagrab (2 dana), pa opet Beograd.Ne sećam se da li se u Beogradu dogodilo neto posebno interesantno, jer sam kasnije puno puta tamo iao da sviram, pa ne znam ta je tačno koji put bilo.
U Zagrebu je jedan drug (moj komija) bio u vojsci,pa sam ga posetio. Da bih ga pronaao, pitao sam jednog taksistu da li ZNA gde je Vlaka ulica (tamo je bila kasarna). On me je onako nezgodno pogledao i rekao:Pa, bilo bi glupo da ne znam!Vlaka ulica je jedna o najvećih ulica u CENTRU Zagrebu, to sam kasnije saznao.
Zanimljiva je bila razlika izmadju BG i ZG.U BG su mi ljudi blie stajali, kad sam svirao. I vie me zapitkivali.Dobro, i "Knez-Mihajlova" je tesnija od zagrebačkog Trga Republike [sada Bana Jelačića]).
U ZG su ljudi bili na većoj distanci, to mi je i odgovaralo (uvek sam imao tremu kad vie od... NULA ljudi zastane da me poslua), i nisu me mnogo uznemiravali.
Ipak, posle jedne svirke, prio mi je neki tip da mu objasnim kako to sviram (Stanley Jordan tehnika...).Demonstrirao sam mu malo (i on je bio neki gitarista).Polako, polako, kasnije, skrenuo je razgovor.Počeo je da mi priča o hari-krini. Meni je to bilo zanimljivo, jer sam prvi put sluao takve stvari ( 1989. je to bila), pa sam i postavljao pitanja.Davio me on, davio, ja postavljao pitanja, ali...Na kraju mi je bilo dosadilo,a, on, kada je video da ja elim da zbriem, reče, kao:Čekaj, pa, ne moe tek tako sada da ode! to sam se ja mučio 2 sata?"he, he... izgleda da je bio dobio zadatak od svojih da misionari po gradu.

Spavanje je bilo po vozovima.A, poto sam bio dva dana zaredom u Zagrebu, malo i na elezničkoj stanici, a, i na klupi u parku.
Od "pazara" koji sam inkasirao za ta 4 dana, kupio sam neki sintisajzer. 250 DM je kotao.Vrlo lo, jedva da nije bio igračka (danas jeste,jer moj sin od 6 god. povremeno svira PO njemu)!

A, to ova priča ima takav naslov, pitate se vi, moda!
Pa...Moji roditelji nisu bili ba sigurni da se od sviranja na ulici moe neto zaraditi, iako sam doneo neto sa svoje prve turneje (Varljivo leto 89-e). Za ova 4 dana, rekoh, zaradio sam oko 250 DM, to je u to vreme bilo oko pola radničke plate. Tada su postojale samo novčanice (znači - HARTIJA), pare sam stavljao u ranac, na dno, a, odozgo- pojačalo i razne druge stvari, tako da su bile skroz izguvane!Kada sam, u sred noći, stigao kući, istresao sam pare iz ranca na kuhinjski sto, sa namerom da novčanice ispeglam i prebrojim.Bila je to GOMILA para, jer... em su bile skroz izguvane, em ih je bilo puno!Moj (pospani) otac je zabezeknuto gledao u tu GOMILU novčanica na stolu i pitao me: Odakle ti ove pare?

Ulični Muzičar
03.03.2011, 07:44
GROZNI NEMAČKI POLICAJCI (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/grozni-nemacki-policajci.html)

Poto sam bio izgustirao YU-gu, reim ja da se otisnem malo u svet. I, gde bi drugo nego u Nemačku. Oni su, kao, najbogatiji, i... valjda su i iroke ruke, nadao sam se ja !
Februar 1990. (podsećanje : 1989. avgusta meseca sam započeo svoju uličarsku karijeru).
Minhen tamo sam reio da idem sa sviram.

Smeno je bilo kada mi je pre polaska jedan drug rekao da, ako vidim njegovog oca u Minhenu, da ga podsetim da treba da mu kupi ice za gitaru (i on je putovao istog vikenda u Minhen. Bilo je to vreme Ante Markovića 1dm=7din, stariji pamte to - SVI U OPING U EVROPU !).
Ja sam ga pitao kako zamilja to da ja, kao, slučajno sretnem njegovog ćaleta u sred 5-milionskog grada (ili koliko već miliona ima...).
Ali, stvarno sam ga posle video tamo, jer svi su se YU -"turisti" muvali po centru grada.
Uzgred, video sam i situaciju kada NAI ljudi ko ivotinje navale u neku prodavnicu sa jeftinom robom , čim je vlasnik otvori ujutro. Ko će pre! Ako nisi dovoljno brz moda ne nadje kasnije tvoj broj gaća, majice...
A, stvarno bilo jeftino, to jes' - jes'!
Elem, krenuo sam tako ja vozom iz Leskovca za Beograd, odakle sam planirao da uhvatim medjunarodni za Nemačku.
Ali, u vozu upoznam ja tipa koji je takodje bio krenuo u Minhen (u verc), ali on do Beograda vozom, a iz Beograda autobusom.
Preporuči mi on da krenem i ja sa njim.
Slučajno je bilo ostalo jo jedno mesto u tom autobusu za Minhen, i to skroz pozadi i u uglu.
Svratili smo u agenciju i ja sam uz'o to poslednje mesto. Pre polaska (popodne, toga dana) smo svratili kod nekog njegovog druga. To pamtim jer se sećam da smo diskutovali da li Sinead O' Connor stvarno puta suze u spotu za pesmu "NOTHING COMPARES 2 U" (tada se pojavio).

Inače, ranije sam sa roditeljima putovao u Grčku na more par puta (početkom 80-tih), u Sofiju (1982. mislim) i u Trst (1978.), tako da sam se u stvari tek sada upoznavao sa jednom dobrostojećom dravom!
Proli smo i kroz Austriju, naravno , koja je ista ko Dojčland: sve čisto, putevi iroki i crni (nov asvalt).
Putovali smo celu noć, malo pričali, malo spavali...

Stignemo mi u Nemačku i uzmemo sobe u nekom jeftinijem pansionu. A, tamo fino, čisto, toplo (a, februar !).
Elem , izadjem ja oko podne da sviram.
Računao sam da ću zaraditi dobre pare, poto mi ni u YU tada nije ilo loe.
"Kolika li će lova tek ovde da padne?" - pitao sam se ja.

Odmah da kaem da nije bilo nita bolje nego kod nas, uprkos njihovom znatno viem ivotnom standardu, čak bih reko i za nijansu loije!
Razlozi ?
Pa, mi smo, bre - MI ! YU je tada bila neto posebno. U odnosu na standard, plate, uvek su NAI ljudi bili NAJDARELJIVIJI !
Da, bili
Ćaletovu radničku platu sam mogao kod nas da zaradim za 4 dana, ali, nemačku radničku, u Nemačkoj, nisam mogao za tako malo dana!
Dobro, igralo je ulogu i to to su se kod nas u to vreme tek pojavili ulični svirači, pa su bili interesantni ljudima, a, na zapadu je to već bilo poznata stvar.

Pored ne ba neke zarade, odmah mi se tu stvore i policajci sa sve mapom centra grada na kojoj su ucrtane tačkom mesta na kojima moe da se svira!
Ne moe gde ti se prohte
Plus - mora da se menja mesto na svakih pola sata (ili sat, zaboravio sam).
Plus ne sme da se koristi pojačalo, a ni instrumenti koji prave veliku buku (napravili su i spisak takvih instrumenata).
Sve su oni lepo objasnili u tim papirima, a i meni usmeno...
Ali, ja ne mogu bez pojačala, to znači nema svirke u datim uslovima... po njihovom !
Ostave mi oni te svoje papire i odu, a, ja (u fazonu: jaka stvar) posle dva minuta nastavim da sviram.
Mislim : Pa, valjda se neće vratiti a, ako se ba i vrate, o.k. - tada ću da ih posluam i prestanem.
Al, eto njih za pola sata ! Uhvate me na (ne)delu!
Ja pokupim stvari i, kao, pođem...
Ali, ne ide to tako kod njih! Nemci su to.
Nego oni lepo pozovu kola, pa kad su ona dola - pravac policijska stanica!
Kad smo stigli tamo, oni izadju iz auta, pa i ja krenem napolje ali... ne moe! Ne moze sa zadnjeg sedita iznutra da otvori vrata he he
(inače bi kriminalci iskakali u letu).
Napiu mi u policiji kaznu od oko 100 maraka, to je posle meni izalo na oko 140DM, kada sam, po loijem kursu (tamo kod njih), zamenio sve pare to sam imao kod sebe: dinari, marke, kanadskI dolari...

Odem ja posle u njihovu Optinu i, praveći se lud (nisam pomenuo da mi je gitara električna), dobijem dozvolu. Mogo sam da sviram tog dana (četvrtak), a, i ostalih četvrtaka, ali... SAMO četvrtkom!
Da, dozvola vai za samo jedan dan u nedelji, zbog velikog broja zainteresovanih!

Izadjem popodne da sviram, onako sa zebnjom (ipak sam bio ilegalac zbog pojačala)! Znao sam da ne mogu isti policajci ponovo da nalete na mene (ne mogu da rade i pre podne i posle podne, pa da...).
Al, ipak me bilo strah jer sam ostao skroz vorc i ne bih imao za jo jednu kaznu!
Da su me ponovo uhvatili ti panduri od pre podne, moda bih zavrio i u "kavezu", ko zna... Ali, ne bih se zajebavao ponovo, ako bi mi neki drugi rekli da ne smem da sviram, naravno.
Svirao sam i gledao levo-desno. Stalno su mi se pričinjavali ti policajci od pre podne.
Nita, odsviram to popodne (i veče) i sutra pravac Balkan!
Nezgodan narod ove vabe

Bio sam jo par puta u policijskim stanicama, ali u drugim dravama. Kazne vie nisam plaćao, osim to je jedan ef policije od mojih para (sitnia) sebi platio kafu (upravo su mu je bili doneli iz oblinjeg kafića).
Naučio sam da, kada mi se prvi put kae da ne smem da sviram, da se odmah pokupim i odem (ko bajagi) - bez priče !
A, tek drugi put otvaram usta i, kao, pravdam se neto...
Jednom su me isti policajci tri puta u roku od par sati nali kako sviram (a ne smem). Naljutili su se, odveli me u stanicu i predali me kolegama (to jest svome efu), koji i nisu bili ba ljuti na mene, te su me pustili, uz usmenu opomenu
Nekada neki panduri slučajno prodju i "obaveste" me da ne smem da sviram, a, ja ih onda pratim malo i kada vidim da odu daleko (ili se vrate u stanicu), ja se vratim na posao!

Tako je to bilo nekada.
Sada znam gde je kakva situacija sa policajcima, tako da stvarno RETKO imam problema sa njima! Najveći neprijatelji su mi kia, galama, neosvetljenost...

A, dozvole ?
Dobio sam iz Kulturnog Centra Beograda (1989.) neki papir, dozvolu...
Skeniraću ga (poto ga jo imam), i objaviču sliku.
Pisalo je da, kao, "oplemenjujem i oivljavam sadraj u 'Knez Mihajlovoj' itd."
Posle sam i u Budvi dobio istu takvu dozvolu - prepisali su tu beogradsku.
Samo je bilo "Kulturni centar Budve" i : "...sadraj Starog grada, itd." I to jo čuvam.

Ulično muziciranje je zapravo jedna nelegalna rabota, skoro u svim dravama,jer kako da ti naplate porez? Ili dozvolu za rad...
Tako je u većini zemalja, mada uglavnom "gledaju kroz prste".
A, mnogi policajci i ne poznaju ba zakon na moju sreću!

Sećam se kako je 1995. u Budvi jedan milicajac NOGOM ZATVORIO MOJ KOFER (za pare), poto je bilo je prolo 12 sati (ponoć), a,muzika moe da svira (po kafićima) samo do tada! Znači, isto i ja!Da bi mogli ljudi na miru da spavaju, pretpostavljam... Bez obzira to sam svirao kod onog velikog zvona, znači najblia kuća (ili zgrada) je na par stotina metara (plus - ja okrenut prema moru)!Al', ajde... vlast je vlast!
A, i kultura je kultura, dodao bih...

p.s. na to zvono su nalepili papir sa molbom da se ono ne udara, al', k'o da su suprotno traili... svako ko je to pročitao je morao da lupne malo, ba da vidi ta će da se desi...

Superman
03.03.2011, 21:06
RAMBO AMADEUS I KAFIĆ ZA SVAKU PRILIKU (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/rambo-amadeus-i-kafic-za-svaku-priliku.html)


Bilo je to 1997. u Herceg Novom (odakle je Antonio Puić [Rambo] i rodom).Ja i jo jedan tip smo svirali na tamo tog leta.Obično sam tokom devedesetih (u avgustu)odlazio u Budvu, ali, te godine sam po prvi put otiao u Herceg Novi.Sa mnom je poao i jedan drug, koji je svirao raznorazne udaraljke (daire, bongose, klepetue, konzerve sa peskom i kamenčićima...).[Ja sviram gitaru (sa dva vrata) na "klavirski" način (Stanley Jordan fazon)]Počnemo mi da sviramo u onoj ulici u centru Herceg Novog. Lepa ulica, stvarno...Ali, neto nismo izazivali interesovanje prolaznika, pa smo odlučili da promenimo mesto. Spustili smo se dole na etalite pored mora, da tamo probamo.Ali, ni tamo nam nije ilo ba neto...Medjutim, prodje tu slučajno Rambo Amadeus i, da ne duim, počnemo mi sa njim da sviramo! On uzeo neke kolegine udaraljke i otkačio se čovek (veliki zajebant, poznata stvar). Svirali smo oko desetak minuta sa njim (izmedju ostalog i "Hit the road Jack"). Posle nam on reče da dodjemo u neki kafić, ne sećam se imena... a, i zato da idemo tamo... da sviramo, da se zezamo... zaboravio sam tačno zato.Ode on, a mi nastavismo da sviramo.Ali, opet nije bilo kako treba (interesovanje prolaznika), pa se ja iznerviram i kazem kolegi da idemo da sviramo u tunel (ima jedan tunel, 30-tak metara dugačak, kroz koji prolazi etalite pored mora).Rekoh: "Aj', kad već slabo ide, da se bar mi zajebavamo" (da moemo da pričamo da smo i u tunelu svirali)!I, ta da vam, pričam... bilo je super zezanje!Napravili smo mini show!Bilo je i publike, bilo je i para...Na kraju je bilo "give me five", sa kolegom.Posle smo svako veče svirali (samo) u tunelu (tih 10-tak dana).Lepo je zvučalo (imali smo prirodni eho).
Jedno veče je Rambo odravao koncert, gore na tvrdjavi, u Herceg Novom ("Kanli kula" se zvae, čini mi se...).Mi, naravno, ili da gledamo (uvek je zanimljiv uivo).Posle koncerta, onsedipored miksete i mi, u odlasku, svratimo do njega:"zdravo", "zdravo"... i pohvalimo se mi kako smo nali super mesto za svirku, tunel... itd.On nam opet kae da svratimo u taj kafić, već pomenuti...U tom trenutku prolaze neke devojke, i , valjda ohrabrene time to vide da Rambo ne izigrava zvezdu, nego priča sa ljudima, one pridju...Kae jedna, kao : "super je bilo..." (koncert) i tako to...On njoj kae kako je lepa (muvanje, ov korz...).A, ona, da uzvrati, kae njemu kako je i on lep.A, Rambo njoj : "Aj' dodjite u kafić (dotični) da nastavimo sa komplimentima".Ja i moj kolega smo se posle mnogo smejali zbog toga.Taj njegov kafić... za sve prilike!

Ulični Muzičar
03.03.2011, 22:17
&*#GI(] fala na pomoći...

Ulični Muzičar
08.03.2011, 09:33
VOZOVI (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/vozovi.html)




Proveo sam dobar deo mladosti po vozovima. Jednom sam u komadu 30 dana "iveo" u vozu! To je bilo 1991. Uzeo sam "inter rail" kartu (kasnije jo par puta).

Sa tom voznom kartom si mogao da putuje mesec dana po (skoro) svim Evropskim dravama.
Uslov je bio da ima ispod 26 godina.
Kada putuje od jednog mesta do drugog, upie polaznu i krajnju stanicu u prazna polja
i kondukter posle samo overi to (izbui ili napie neto...).
Granice su se jo tada prelazile bez velikih kontrola. Iz Nemačke sam odlazio u Italiju, a da me niko nije nita pitao.
Znači Nemačka carina na izlazu, pa vajcarska na ulazu, pa na izlazu, pa Italijanska na ulazu u Itaiju...Jednom čak ni kondukteri nisu ulazili od Nemačke do Italije, ili nisu hteli da me bude, ko zna...Nekada na granici udje carinik, ali samo prodje i ne trai svima paso na uvid
već samo "sumnjivim" tipovima... meni obavezno, hehe - taj sam! Čim imam ranac i gitaru...

Te "inter rail" karte su bile mnogo dobra stvar.
Tako ja sviram, recimo, u jednom gradu pre podne, a, popodne sam već u nekom drugom.
A, uveče sednem lepo u voz i... spavanje!
Naravno, izaberem neki poluprazan voz, da bi ceo jedan kupe mogao da bude samo moj. A, ako se desi da se usput voz napuni i udju ljudi i u "moj" kupe?
Pa, ja lepo izadjem na narednoj stanici i - u drugi voz!
Ili, ako dodjem u neki grad prerano (počinjao sam svirku oko 10-11 pre podne)... Nita, napravim jo jedan "krug".Odem do nekog blieg mesta (jo malo odspavam) i vratim se ponovo.Sećam se kad sujednom u moj kupe upali neki Englezi (4-5 njih).
Poli ljudi na "oktober fest" , u Minhen.Svaka druga reč im je bilo ono "faken". Za bilo koju stvar su morali da kau da je "faken"!Elem, imali su PUN jedan ranac sa pivskim limenkama (punim , naravno).
Pili su k'o... Englezi!
I meni su uvalili pivo (u sred noći), pa sam posle počeo da im sviram neki BLUES... Al', posle 5 minuta oni su već svi DO JEDNOG hrkali (taj jedan je ostao budan)!

Inače, u Nemačkoj su vozovi tačni.
Nekad taman pomisli: "a-ha, evo, kasniće!", kad on... eto ga stie!
Naao sam bio i neku varijantu za pranje kose toplom vodom (u umivaoniku). Čak i za suenje! Neka "duvaljka" je postojala u umivaoniku, odakle je duvao topao vazduh (odozgo). Pojma nemam čemu im je to sluilo.
Naučio sam i kako sa 1,5 litra vode (iz flae) oprati kosu.A, za kupanje... dobro, mora se ponekad prenoćiti u nekom jeftinom pansionu.Mada sam čuo i za varijantu - tuiranje na benzinskoj pumpi, ali, nisam probao.
Najsmenije je bilo kada sam morao da punim baterije za pojačalo (bile su unutra u pojačalu). Obično sam to radio u čekaonici, ali, u nekim čekaonicama nije bilo utičnice za struju, pa sam iste nalazio izmedju koloseka.Ljudi, koji su bili u blizini, čudno su me gledali, jer im nije bilo jasno ta ja to muvam tamo. Pojačalo je bilo u nekoj kutiji od kartona (kutija od cipela), koja mi je sluila, u toku dana, kao "kasa".
Oni su gledali kako ostavljam tamo izmedju koloseka neku sumnjivu stvar i vraćam se na klupu. Verovatno ih je to i ohrabrivalo, jer da sam ostavljao tu kutiju i odlazio - sigurno bi zvali policiju.Ipak, i ovako me čudi kako nikada niko nije pozvao obezbedjenje, da provere da ne postavljm moda bombu...To su neke stvari sa početka moje karijere.
Sada imam jedan mali kombi, unutra krevet (sa posteljinom i jastukom), bejbi vlane maramice (za "kupanje"), balone za vodu (u letnje vreme), mali TV (i DVD), veći broj kvalitetnih baterija... itd.
Pa, i ja sam, bre, valjda u nekakvom 21-om veku, majku mu!!!

Ulični Muzičar
09.03.2011, 15:59
ULIČARSKA ETIKA (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/ulicarska-etika.html)






I u mojoj profesiji postoje neka nepisana pravila. Osnovno pravilo je da, ako neko već svira tamo gde bi i ti , treba da se odmakne na neko pristojno rastojanje, pa da tamo svira kolko oće...
Ako su dva svirača preblizu, nikome to nije na korist (i u parama, i u nervima).
Dobro je i da su na različitoj strani ulice, ako ih je samo dvoje, a ulica iroka (a, ima takvih).
E, sad, koliko se to potuje... hm...
Kako je i za očekivati, svako misli na sebe i boli ga uvo za druge. Pre svega, oni koji su "jači", ne mare za slabije.
"Jači" u smislu da imaju pojačala, vie ih je, prave veću galamu.
Ja sam u početku veoma pazio na tu kolegijalnost.
Čak sam uvaavao i prosjake, koji su mi delimično i kolege.
Međutim, sada sve vie i ja mislim prvenstveno na sebe (i svoju porodicu!).
Dobro, ne stanem nikome na metar razdaljine, ali, gledam da se udaljim koliko je potrebno, a da MENI taj neko ne smeta...
Tako su me naučili !
Mnogo puta mi se desilo da se stvarno čudim kako nemaju ni minimum obzira.

Ako vie dana za redom svira na istom mestu i neko nov dođe pa zauzme to tvoje mesto,
pa... ne moe da se buni i da tera čoveka odatle, jer i jedan i drugi radite nezakonitu stvar, bez dozvole.
Tako ja mislim i zato, kada se desi takva situacija, sutradan lepo poranim da povratim "svoje" radno mesto!
Međutim, kada je obrnuto, imam problema: niko nema obzira!
Tu računam i ljude koji po ulici prodaju razne sitnice, ne samo muzičare.
Tako me polako kvare i teraju me da i ja mislim samo na sebe (i svoju zaradu).

Evo poslednji primer (leto 2009.) :
Svirao sam na istom mestu svako veče. Neki Rumun je, pak, iao od restorana do restorana...
Znate ono... svira 5-10 minuta, pokupi pare od gostiju i ide dalje.
Prvo veče sam sačekao da odsvira to svoje na 5 metra od mene...( bio je ispred mene neki restoran).
On svira harmoniku (takođe i njegov sin od 7-8 god.- znači dve harmonike) i pravi veliku galamu!
Nije me ometao samo kad dođe da svira tačno ispred mene, nego i dok se, polako, pribliava i, opet polako, odlazi.
Drugo veče ja njemu kaem da preskoči taj restoran gde je sviram, jer "nije u redu da ja pauziram zbog njega..."
Malo smo se posvađali. On meni reče: "ti tu svira celo veče, valjda mogu i ja 10 minuta..."
A, ja njemu : "ti svira po celom gradu, svi restorani su tvoji, ostavi mi bar ovo mesto..."
-Pa, to je samo 10-tak minuta - on će.
-Pa, to je za mene neto para... (zna se otprilike satnica, pa i tih 10 minuta) i to bih ja tebe čaćavao ?
I tako se mi tu malo posvađamo. Svako je imao neku svoju teoriju.
Na kraju sam mu, iznerviran, zapretio da ću mu poslati policiju zato to iskorićava maloletnu decu (to jeste ozbiljna stvar maloletna deca ne treba da rade)!
Inače, on je ostavio devojčicu od 10-ak godina da prosi (razvlači harmoniku, onako bezveze) u jednoj ulici, a ,sa sobom je vodio sina od 7-8 godina i malu devojčicu u kolicima (dok mu je ena izigravala spomenik: ono, namae se belom bojom, pa je, kao, neka statua).
Zajedno sviraju, a mali na kraju i skuplja pare od ljudi to večeraju. I tako svako veče, celo leto ( i koga briga to dete u tom uzrastu treba da se igra , a, ne da radi... ).

Titula najgorih ipak pripada onim Juno-Amerikancima.
Njih apsolutno nije briga to ti svira.
Jednostavno, izaberu sebi najbolje mesto i... udri!
I ti, ta će, pokupi svoje stvari i ode...

Ima i prosjaka koji araju ulicom i trae pare od prolaznika...
Kad vide da neko počne da čeprka po novčaniku, da bi kod mene ubacio, oni mu (joj) priđu i trae i za sebe... neki im i daju.
Ali, ja im uvek kaem da se udalje od mene, ako im se usladi taj sistem.

Jedan drugi slucaj :
Svirao sam ja tako i... dolazi sasvim blizu mene ena sa onom velikom muzičkom kutijom (na točkovima). Ono, vrti ručicu, a ono samo svira.
To dosta jako zvuči1
Ja joj priđem i protestujem, ljubazno, naravno.
Ona kae da tu svira (t.j. vrti tu ručicu) svaki dan.
Ja je zamolim da se odmakne malo... (bila je 7-8 metara od mene).
Prvi sam stao tu, u prolazu sam, samo taj dan ako moe (t.j. pola dan ...).
Ona je skoro uvaila moju molbu, ali , u tom trenutku dolazi njen mu i počne da se ljuti na nju to uopte razgovara sa mnom!
U fazonu: "ma, ta mu se pravda, ko ga j...".
I počne on da vrti ručicu...
Ja se vratim na svoje mesto, ljut kao ris.
Okrenem pojačalo (skoro) do daske (da bih se i ja čuo, njemu nisam smetao, sigurno!).
I... pomislim u sebi : "A, SAD LJUDI, MOLIM VAS, UBACUJTE PARE... "
Nisam mogao dugo tako da galamim.
I... he,he... počnu ljudi da ubacuju, kod mene!
Prvi, drugi, treći... a kod njega - niko!
A, on je bio okrenut prema meni i sve vidi.
A, ljudi - samo ubacuju...
Nije prolo vie od 4-5 minuta, promeni on mesto!
Nerviralo ga je da gleda to...
Ja smanjim volume i nastavim normalnom jačinom.
Pomislim : "more, ima Boga!"

Ulični Muzičar
10.03.2011, 22:25
KAKO SU MI UKRALI GITARU (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/u-godinama-u-kojima-je-carevala.html)


U godinama u kojima je carevala hiperinflacija, za male pare mi je jedan tip napravio gitaru sa dva vrata.

Bila je neobična zato to nije bilo čivija nego se timovala na kobilici. Mnogi ne znaju za tu foru, pa su me pitali koji mi je to instrument, kako mu je ime...
Ali, malo mi je bila "tvrda" ta gitara, pa su me boleli prsti od sviranja (visoko su bile ice, u odnosu na vrat [pragove])!Počeo sam da sviram na njoj februara 1994-te .Krajem marta iste te godine sam se neto muvao po Italiji...Putovao sam jedne noći iz Fodje za Rim.
Bio sam mnogo umoran , jer sam predhodnu noć proveo u brodu, predhodni dan svirao...Udjem u neki kupe gde je, pored prozora, sedeo neki crnac...Ja sednem odmah do vrata,skinem jaknu...Crnac mi kae da pripazim na svoju KONU jaknu, jer ima lopova po vozovima...a, jakna je bila od turske "koe" (35 DM)Zaspao sam kao priklan...Probudio nas je, i mene i crnca, radnik sa eleznice... na stanici u Rimu !Voz je bio stigao, putnici izali, voz odvezli u garau i... tu nas probudili !Nema mi gitare !!!Od muke da je traim ... čak i ispod sedita (u vozu !)Počnem da psujem , da se derem ...Onaj radnik sa eleznice koji nas je probudio me pita da li sam "Slavo" (Jugoslavo ...)Prepoznao psovke ...Posle, kad sam razmislio malo, čini mi se da sam mogao da se setim da je neko bio otvorio vrata kupea, a, ja sam samo na tren otvorio oči... bio sam mrtav umoran...

Sreća da sam imao para, pa sam kupio neku "raketa" gitaru - da bih mogao da radim...Nita futrola, nita kai !
Stavio sam neki zidarski konac umesto kaia...Kasnije sam i tu, i staru gitaru - isekao i spojio ih, pa sam tako dobio gitaru sa dva vrata (ali po 6 ica na obe).
Na njoj sam svirao narednih 11 godina.

Ulični Muzičar
14.03.2011, 07:35
MAMAC

"Mamac", ta li je to? Kod uličnih muzičara ...
Elem, kada sam svirao u Nemačkoj, negde na početku karijere, desila se ovakva situacija:
Neka ena trai siću po novčaniku, nadje i... taman da stavi, kae, otprilike:
"Auuu... pa, ti jo nita nisi zaradio"! (Stvarno mi je kutija bila prazna, pre nego to je ona ubacila)
ubaci pare i ode ...
Ja pomislim: "pa, tek sam počeo da sviram..." (moda pre 2-3 minuta)
Al', posle neto razmiljam ...
Pa, ljudi ne znaju kad sam ja počeo... i glupo je da koferčić bude prazan!


I, tako počnem da postavljam "mamac", tj. da u kutiju stavljam nekoliko novčića ja SAM, na početku svirke...


Kasnije sam to već usavrio: duplo dno (gornje - pokretno) sa zalepljenim parama!
E, sad... nije dobro ni da ima puno para, tako da, čim se s'kupi malo vie para - hop!
Podignem duplo dno i pare odu dole, a gore ostanu samo one zalepljene...

Smeno mi je kada prolaznici vole da zaviruju u kofer, da vide kako mi ide... (a, mnogi gledaju onako... iskosa, kriom... glava okrenuta napred, a očima samo "skeniraju")
neki i komentariu...
Neki kau: "A, slabo ..."
A, ja mislim: "Pa, otkud, bre, "tečo", zna da li sam počeo da sviram pre 1 minut, ili pre 2 sata"?
Ipak ćutim, ta ću ...
U vreme hiperinflacije, pitaju me ljudi kol'ko mogu da zaradim za jedan dan, mogu li 5 maraka...
A... meni je mamac bio toliko!
Dobro, ta da se radi... tada je u Srbiji 100 maraka bilo puno para, a 1000 maraka - mini bogatstvo!
Kada sam već kod komentara prolaznika, sećam se jednog, u Knez-u:
"A, PA TI SI VEĆ ZARADIO ZA PEČENJE"!
hehe... kao da ja sviram zato to sam gladan (u tom trenutku)!
A, jedan deda je pričao svojim unucima (a, ja sve čujem) :
"EVO, DECO, OVO JE ULIČNI SVIRAČ ... NJEMU NIJE VANO KOLIKO ĆE DA ZARADI, NEGO DA ZABAVLJA PROLAZNIKE ..."
Ja sluam i mislim: "Dobro sad... ne bih se sloio ba u potpunosti..."

Ulični Muzičar
15.03.2011, 08:14
VOLIM JA OVAJ SVOJ POSAO (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/10/volim-ja-ovaj-svoj-posao.html)



Moram da kaem da ja volim svoj posao!
Kad već neto mora da se radi - ja biram ovo svoje.Uvek sam govorio da je pravi posao onaj koji bi se radio i besplatno.E, sad, kada bi se naprasno obogatio...Mislim da bih sigurno napravio pauzu !Ipak mi je malo dosadilo, 21-va je godina !Ali , vratio bi se ...I svirao bih, ili besplatno, ili za pare... koje bih posle poklanjao najbliim kolegama , prosjacima, bilo kome...Malo bih promenio i repertoar. Sada se trudim da ono to sviram zvuči, pre svega, LEPO... Jer, sviram najpre za prolaznike, pa tek onda za sebe...Znači, malo bih vie svirao za sebe (a, to znači - tvrđi zvuk !)Ne bih svirao po hladnoći, vetru, po kii (ispod nekog balkona)Manje sati u komadu... itd.Ali bih (makar povremeno) SVIRAO... na ulici !!!Po tome cenim da sam izabrao pravi posao za sebe !Početkom devedesetih je izvestan broj ljudi iz bive SFRJ krenuo da svira po ulici iz nude !Nije bilo para , nije bilo posla, pa, kao, bolje je i to nego da se krade... hehe...I meni su nekoliko puta (imajući nameru da me pohvale) rekli da ... dobro, bolje je to to sviram na ulici nego da kradem...Ja uvek ističem da sam počeo da sviram po ulicama zato to sam tako hteo ja...Nisam morao !1989. sam mogao da nastavim da radim u fabrici u koju me je doveo otac, koji je tamo radio puno godina (radio sam 4 meseca... kolko da zaradim za pojačalo)Radno mesto sa perspektivom, da, da...Mogao sam da budem nekakav ef , kasnije... na bojenju čarapa,poto tamo niko nije imao hemijsku kolu (kao ja)A, i plata je tada (1989, 1990 ... ) bila fina, mogu vam reći ! Ja, boga mi, mislim da za mene , ovakvog kakav sam (oduvek sam bio "solo igrač" - u svemu i celog ivota) ... da je ovaj moj - idealan posao !
Nezavisnost, nema efa, ja odredjujem kada ću da radim, koliko dugo, koliko često, gde...Nezavisnost mi omogućava i to to sam oduvek svirao sam .(izuzev neto malo, na Jadranu ... ali, to je vie bilo zezanje, a manje ozbiljan rad!)
A, to to uspevam da sviram sam, a, NE PEVAM ...Za to kaem FALA Stanley Jordanu !

manda
15.03.2011, 10:01
Citam svaki tvoj tekst,a da te pitam nesto,ako si '89 imao 20.godina,a sada imas 40.godina(matematika ;D),meni se cini rece da imas sina,pa cime si se bavio nija valjda jos gitara i sviranje,jel ipak neki posao bio :D

Ulični Muzičar
15.03.2011, 12:10
Citam svaki tvoj tekst,a da te pitam nesto,ako si '89 imao 20.godina,a sada imas 40.godina(matematika ;D ),meni se cini rece da imas sina,pa cime si se bavio nija valjda jos gitara i sviranje,jel ipak neki posao bio :D



1966. sam godite...


pa, i ovo je neki pos'o valjda, a? $#^%RT
Ne, stvarno, svaki pos'o moe da se radi ovako i onako... a, ja mislim da sam ovaj svoj razradio (videće se u nastavku priče),
tako da niti imam vremena za neki drugi, niti voje, niti potrebe...




inače, onaj tekst o Rambu je takođe moj, da se zna h5g6k8


(sa mog bloga ga je Superman preneo ovde)

Ulični Muzičar
18.03.2011, 08:24
DIREKTAN PRENOS EKSKLUZIVNO ZA... ALBANIJU



Mene prenosili i u Albaniji, da, da !
tj. prenosili moju (uličnu) svirku...
Elem, dodje neki tip (poto je predhodno posluao malo kako sviram) i pita da li bih mogao da odsviram neto romantično ...
Pa, evo, ovo to sam malopre odsvirao je bilo romantično - kaem ja... (koristimo engleski)
"Ne,ne... da li bi mogao SADA da odsvira neto romantično, za moju devojku ...(ja počnem da gledam naokolo, da je pronadjem)... koja nije tu - kae on - i vadi mobilni".
A-haaa, hoće telefonom da... OK, OK... (nije mi prvi put).
Pozove je on, stavi telefon ispred zvučnika i ja odsviram Za Elizu (to mi je prvo palo na pamet). Posle jedno 30 sekundi prekine on vezu (malo su i pričali) [da se ne istroi mnogo...]
i kae da je ona (njegova darling) - u Albaniji, da joj je bilo drago itd.itd...
Plati lepo momak i ode...

Ulični Muzičar
19.03.2011, 16:36
KAKO JE DUPLI VISKI NESLAVNO ZAVRIO (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/10/kako-je-dupli-viski-neslavno-zavrsio.html)



Donosi mi neki tip viski, dok sviram... (na ulici, naravno)

Predhodno je, u stvari, već bio - da me pita neto u vezi gitare... da li je vreme da mu klinac počne sa sviranjem, tako neto...

Dakle, neto kasnije, dolazi on ponovo, sa svojim prijateljem i prua mi plastičnu čau: "Izvol'te viski ..."

Ja zahvalim, ali odbijem...

On kae da će ostaviti čau, pa mogu kasnije...

Ja : " Nemoj, molim te, da mi ostavlja, ne pijem dok sviram !"

Ubaci se njegov drug u razgovor : "Ali, platio je..."

Ja : "ta ja tu mogu... mogao je prvo da me pita"!

"Ali, dupli viski..."- tuno će on...

I, na kraju, kao malo ljuti, ree oni da vuski treba da zavri u kanti za smeće...

Ja slegnem ramenima...

Mislim... pa, mogao je da ubaci pare... teča !
A, ja, posle mogu da kupim viski, pivo, bilo ta...




Inače, ne pijem nita dok sviram, da ne bih imao problema sa WC-om (izmedju ostalog) !

A, ni par sati pre posla... poto sviram po 4-5 sati u komadu...

Osim toga. estoka pića i ne volim neto...




Oni su bili neki ljubimci viskija, i bilo im je ao...

... to je duplom viskiju bilo sudjeno da zavrsi u smeću !

A, platili ga ljudi...

Ulični Muzičar
21.03.2011, 08:07
DRAVE U KOJIMA SAM SVIRAO:


NEMAČKA

AUSTRIJA

VAJCARSKA

ITALIJA

ČEKA

SLOVAČKA

MADJARSKA

BUGARSKA

GRČKA

HRVATSKA

SRBIJA

CRNA GORA

BROJ GRADOVA : TAČNO 100 - DO SADA !
(5.oktobar 2010.)

Ulični Muzičar
21.03.2011, 08:08
NEKI REKORDI...


- Najvie sati svirke za 1 dan: 14 sati

- Najdua svirka (u komadu): 10h i 30min.

- Najveće "ulovljene" novčanice: 100 $ i 200 eur

- Najvie para za jedan dan: 425 eur

- Najranije počeo da sviram: u 9 sati ujutru

- Najkasnije zavrio u 5h ujutru (ili 6h - ba te noći se menjalo vreme, pa... ne znam kako da računam)
[jedino izmedju 6h (t.j. 5h) i 9h ujutru nikada nisam svirao!]

- Najnia temperatura?
paaa...
Jednom sam počeo na -5 stepeni (uveče),
a, zavrio na -8 stepeni
(5-6 sati kasnije)
Postoji termometar na trgu, pa sam pratio situaciju...

Ulični Muzičar
21.03.2011, 08:08
SEKS NA JAVNOM MESTU (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/10/seks-na-javnom-mestu.html)





Ja sviram , a oni - seks !
U sred bela dana, na javnom mestu... Na metar od mene, ali, bukvalno na jedan metar od mene !
Jedan vučjak i jedna to nije vučjak.
Malo se "vole",
malo se, kao, svadjaju (ona se, kao, buni neto...),
pa, opet iz početka...I tako dva-tri minuta.
Posle su otili...
...da nastave na nekom drugom mestu.

Najpre su, kada su mi prili, omirisali malo moje stvari (pojačalo, ranac, koferče...).Taman sam pruio ruku i ... ono: "kuc, kuc..."
hteo sam da malo pomilujem kučku po glavi...
kad... HOP!!!
Skoči vučjak na nju i... moete da zamislite!
Ljudi prolaze, gledaju i smeju se, a ja, k'o budala - sviram !A, ba sam im svirao neto romantično (muzika iz filma "kum").



Moram da kaem i da su otili, a da nisu platili !
A, valjda sam,bre, pripomog'o tom vučjaku da "zbari" (smuva) svoju dragu!
Dobro, jeste bilo malo na kvarno, na romantiku...

Ulični Muzičar
29.03.2011, 12:48
E, MUZIČAR, DA NISI TI NEKI CRNAC ?



Ma, ne, šalim se... nije me tako pitao !
Nakon što je ubacio lovu u koferčić, pita mene jedan tip: „Jurop?“
Ja se trgnem malo, prestanem da sviram...
Kao: „A?" (više pokretom glave, nego što sam baš izgovorio to „a“)
„Europe?“... (t.j. „Jurop?“) – ponovo će on !
Ja ga (onako belo) gledam... kao: "šta me pa sad ovaj pita dal’ sam iz Evrope? Kakvo mu je to pitanje...? (neobično)"
„Jurop?“ - opet on!
„Ne, nego sam afrički crnac (al’ ne znam šta mi je danas)“... mislim ja u sebi.
„Jurop? Santana?“ – on će...
„Aaaa...“ - konačno ukapiram ja !
„Da, da...“ (al’ to „da“ - na engleskom !)

I kažem mu ja da sam mislio da me pita da li sam iz Evrope, he he...

Da... bio sam svirao „Europe“ od Santane, al’ su mi misli bile odlutale...
Ko zna o čemu sam bio razmišljao.
A, i... bio je već kraj...
Mislim, na kraju (posle onih prepoznatljivih delova „Europe“) se malo zezam na „zadate akorde“ (improvizujem , jel’te...)
To mi je olakšavajuća okolnost!

Ulični Muzičar
29.03.2011, 12:49
SATURDAY NIGHT FRKA



Da, subota uveče...
Svi bi naročito hteli da zarade pare baš subotom uveče !!!
A, ja... Em što sam malo zakasnio, jer volim da odspavam pre svirke (da dobijem snagu za višesatni "koncert")
em... više stvari ("zaslužnih" za gubljenje vremena)!
Redom:

1.
Stao sam usput da uplatim ženi kredit za mobilni, al' imaju neki novi sistem, pa smo se objašnjabali preko telefona kako da izvedem(o) tu dopunu

2.
Saobraćaj - katastrofa !
Bila je neka manifestacija u gradu, pa se stvorila velika gužva. Al', još veći problem je bilo parkiranje: Kako da se parkiram, a, da to ne bude 2 km od mesta na kome imam nameru da sviram...
Lutao sam - lutao, tražio sam - tražio, vrteo se u krug - vrteo i NAŠAO... posle pola sata !

3.
Dodjem na svoje mesto (gde sam i predhodna dva dana svirao), a, ono...
nedaleko odatle neko se parkirao sa onom prikolicom u kojoj se prave kokice
Prvi put ga vidim tu...
Još pustio muziku...
U to vreme (oko 19h) mi i ne bi smetala ta njegova muzika, ali kasnije, kada se malo smiri situacija (kada bude manje ljudi i manje galame) ... kasnije bi mi smetala.
Ali, u stvari, najviše mi smeta ono čudo što pravi struju (motor, agregat, kako li mu je već ime...).
Ta sprava mnogo galami. Ovi noviji modeli su mnogo tiši, ali, taj teča nije imao novi model...
A, da NJEMU ne bi razbijao glavu (a, i da si čovek lepo sluša muziku na miru), on je razvuko kabal, dugačak jedno 20m... u pravcu mog "radnog mesta".
Odem ja do njega i pitam da li može da taj motor stavi, isto na 20m razdaljine, ali sa druge strane, jer mi smeta. On se nećkao, kao... to je sad komplikovano, kabal i to... Ja se ponudim da SAM nosim tu skalameriju, a, on neka nosi kabal, pa ne mora ni da isključuje (radi mu svetlo i muzika na struju odatle).
On mi kaže: "Pa, što ne odeš na neko drugo mesto da sviraš ?"
"Brate, meni da je svejedno - ja bih otišao, al' čim sam došao kod tebe da te molim za uslugu - znači da mi je bitno da TU sviram... da ti sad ne objašnjavam zašto mi je baš TO mesto najbolje..." - odgovorih ja.
Pristade on, ali... da sačekam da dodje neki njegov... ne znam šta reče... valjda otac (bio je mlad dečko), pa ćemo da vidimo !
E, jbg sad... meni treba 10 minuta da se namestim i krenem da sviram.
A, šta ako taj što treba da dodje (KADA dodje) kaže da neće da premešta taj generator ?
Odlučim ja da ipak napustim taj i odem na rezervni položaj .

4.
Krenem (autom) i, posle 200 metara - neki zastoj. Ko zna šta je bilo... dugačka kolona se bila stvorila, pa se ne vidi koji je problem ! (ta prokleta manifestacija u gradu)
Ja ćutim i čekam... i "kuvam" se u sebi !
Vreme otišlo - blizu je 20h, a, ja još nisam ni stigao na radno mesto.
Vozači počeli da trube, al' mene mrzi... baš će to da nas spasi !
Posle 15-tak minuta - odblokira se saobraćaj !
Jupiiii !

5.
Stignem na parking, u blizini "položaja B".
Malo sam se svadjao sa nekom devojkom - vozačicom...
uključio sam bio 4 (ž)migavca, jer je neko ispred mene izlazio sa parkinga - pa da se ja ubacim na njegovo mesto...
Uspeo čovek da izadje (tesno je bilo) i ja krenem malo napred (pa, da se posle vratim unatrag i uparkiram se), a ta devojka... pošla i ona. A za njom i ostali, koji su bili iza nje!
Ja izadjem i ljutito joj pokažem 4 upaljena (ž)migavca, uz psovanje na srpskom he he...
Mislim da je ona smatrala da ja ne mogu tu da ubacim svoj mini-kombi... (ne zna da sam ja majstor za manevre po tesnacima !)
I, tako... počne ona (nevoljno) da se polako vraća unazad (a, i svi koji su bili iza nje).
Posle su morali malo da sačekaju da se uparkiram... Stvarno je bilo tesno. Parkirana vozila sa obe strane te tesne ulice i nemaš mnogo prostora (za motanje).

6.

Nije bila "dugmetara"
Izvadim opremu iz auta i krenem. Iz daljine gledam da li je slobodno moje mesto, jer nikad se ne zna !
Vidim prazno... Super, nema u blizini ničega što bi me ometalo!
Aaaaaaaaaaaaaaa !!!!!!!!!
Čuje se neka harmonika .
Čujem da neko svira, ali ne vidim gde je, pa dajem sebi lažnu nadu da je možda... tamo... ne mogu da objašnjavam sada gde... (na drugoj strani, gde mi ne bi smetao)
Ali, jok ! Čovek stao 5 metara od moje pozicije, ali, sa druge (malo naopake) strane, pa ga zato nisam odmah primetio.
Jbg, tu je svetlo, tu se ulica sužava, pa mi ljudi prolaze blizu (a, to je mnogo važno)!

7.

Nisu bile ni čarape...
Ništa... Odem dalje, kod drugog (uličnog) svetla (nije dobro svirati u mraku !). Taman sam namestio stvari... kad vidim - neka kineskinja postavlja dole na čaršav stvari za prodaju.
Posle sam video da su to bila svetla za bicikle (bela i crvena), jer tuda prolazi biciklistička staza, pa ih ona hvata na tesno.
Ja joj pridjem (bila je 5 metara od mene, i ISPRED mene) i kažem joj da ide kod drugog svetla, jer ja ću tu da sviram...
Ona kaže da je tu svako veče... i da... nema ona puno stvari... (kao da me je briga za to...)
Šta ću... nije mi bilo do rasprave i pomerim se malo u stranu (3-4 metra), da ne bi bila baš naspram mene, pa da je gledam celo veče...

Onaj tamo "ore" harmoniku... 10 minuta istu pesmu ! Čujem ga pomalo, jer je 50 metara od mene.
Kasnije su mu došli neki poznanici, pa je malo pauzirao, pa je posle dao i nekome od njih da svira (Romi su bili).
Nije dobro da smo tako blizu, al', šta da se radi.
Računao sam da neće dugo... verovatno nije kasnio ove subote na posao... kao "NEKI" !!!

8.
Da ! Posle sat i po, ode on, a ja prebacih stvari tamo gde je on bio svirao.
Ali nije samo prebacivanje... neee...
Moram lepo da postavim sve tačno na svoje mesto, precizno (taki sam, šta ću...)
pa... da obrišem ruke vlažnom maramicom (one što su za dečija dupeta)... posle i salvetom...
Ukratko, još 12-13 izgubljenih minuta !
A, vreme je, kod mene, novac ! (kol'ko muzike - tol'ko para !)
A, na poziciji B se veče završava ranije nego na glavnom mestu !(u kasnijim satima nema mnogo šetača)

I tako...
Nisam se baš proslavio !
Kada tako krene sve naopako - sviram preko volje i onda nema ni puno para !
Polovina od jučerašnje zarade, sve u svemu...
Vratim se ja tako kući "k'o usran golub", što bi rek'o moj (pok.) ćale...
Ne znam zašto je koristio baš taj izraz u odredjenim situacijama, ali... ovo je sigurno bila jedna od takvih situacija.

Da sam znao, ne bih ni išao na posao, nego bih lepo vodio klinca u park...
Jer... svi su želeli da zarade pare baš sinoć !
I ja medju njima...
Groznica subotnje večeri...

Ulični Muzičar
30.03.2011, 09:01
POZNATE LIČNOSTI KOJE SU UBACILE NEKU KINTU... ILI NISU !



Dragoslav Avramović, zvani "Super Deka"!
To je onaj dedica što nas je spasao od hiper-inflacije (1994-te)
Te 1994. u vreme kada je bio guverner narodne banke SR Jugoslavije, ubacio mi je tadašnjih 5 dinara!
To je tada bilo 5 maraka.
U današnjim uslovima bi to bilo 5 evrića, otprilike...



Žarko Korać, političar.
I on je ubacio 5 dinara, ali 1996.
(možda nije bilo baš kao 5 maraka... malo je dinar devalvirao u medjuvremenu, mislim...)
To je bilo baš u vreme protesta protiv Miloševića (decembra 1996.)
Ja sam u to vreme pre podne svirao u "Knez Mihajlovoj",
a, popodne išao na proteste!
On je prvo prošao, a onda zastao, pa se vratio i ubacio u koferčić...
Valjda mu se bilo dopalo kako sviram!
Moram da kažem da mi je on oduvek bio omiljeni političar, tako da...
Baš mi je bilo drago da su simpatije obostrane.



Zaharije Trnavčević, voditelj nekada poznate emisije za poljoprivrednike, nedeljom ujutro ("Znanje, imanje").
Mnogo davno - sedamdesetih i osamdesetih!
Tada je bilo samo jednog programa nedeljom ujutru, jer drugi je počinjao tek popodne,
tako da je Zaharije bio poznat u celoj YU-gi,
jer, kad se probudiš u nedelju ujutro i nemaš školu
(ili nema posla za one koji su radili)
uključiš TV, a tamo - ON !
Ubacio je pare negde devedesetih (ne sećam se tačno godine) u Beogradu.
Bio je sa unučetom.



Pokojni Zoran Djindjić, političar.
U izbornoj kampanji, novembra 1996. (to su oni izbori posle kojih su izbili protesti protiv Slobine kradje glasova)
je prolazio ulicama Niša. Ja sam toga dana svirao i kada su on i njegovi naišli (velika grupa ljudi), Djindjić me je pogledao, a ja sam mu namignuo...
Osmehnuo se...



Sergej Trifumović, glumac.
(zna da svira gitaru)
On je samo zastao, dok sam svirao u "Knezu" i, onako iskosa, malo analizirao kako sviram.
Možda jedan minut...
i otišao (nije platio)



Dragan Ilić, vodja "Generacije 5"
(na slici je u sredini)
Slično kao i Sergej Trifunović...
Malo je gledao, ali nije platio!



Najda, pevao je u "Smak"-u,
a, sada je u "Generaciji 5".
Svirao sam u Nišu (on je Nišlija)
i, ništa, pričali smo malo...
(on je tada svirao po niškim klubovima, tek je bio stigao u "Smak")
ubacio pare, naravno...



Pavle Minčić, glumac, muzičar...
U staroj dečijoj emisiji "Na slovo, na slovo" je glumio, pevao...
Stariji ga se sećaju, a, mladji verovatno ne...




Momčilo Bajagić - Bajaga, muzičar.
Bio je čovek na letovanju, pa je stao sa Žikom iz svog benda da me posluša.
Ja ih nisam ni primetio.
Svirao sam "Wonderful world" i kada sam završio
oni, kao, aplaudiraju (ubacuju i pare) i Žika mi kaže kako me je slušao i u "Knez Mihajlovoj".
Ja, kao... da, da, sećam se ...
i pogledam tipa pored njega, a , ono - Bajaga!
Ja : "Ooo, poštovanje!" i pružim mu ruku, te se pozdravismo i ja počeh da se pravdam da nisam baš najbolje odsvirao, jer me nešto bole prsti...
Da sam znao da oni slušaju, malo bih pripazio!
Bajaga kaže, kao... ma, super, "Wonderful world"... (prepoznao je... dobro je!)
Ali, ja sam bio iznenedjen što se tako odjednom Bajaga "nacrtao" ispred mene i, rekoh, počeo sam da kenjam...
pa sam zaboravio da pružim ruku i Žiki !
A, to mi se, inače, dešava!
Pozdravim se sa nekim i od blebetanja zaboravim na ostale u društvu...
(i u životu, ne govorim samo kako je na poslu!)
Sada sam malo popravio to, tako da, čak i kada mi pridje neko da me pita nešto dok sviram,
ja, dok pričamo, gledam malo njega u oči, a malo i osobu koja je sa njim (ako je ima).
Bajaga, je još jednom ubacio neku siću, to jest, poslao je sina...
Slučajno je zastao, jedno 5-6 metara od mene
(bio je u nekom društvu)
a, ja sam odsvirao njegov "Plavi safir" i...
kako da ne plati čovek... sigurno mu je bilo drago!



Žika - iz Bajaginog benda. Imao je i grupu "Babe", u jednom periodu...
On je jednom prošao biciklom kroz "Knez Mihajlovu" , gde sam ja svirao, i stao je da me sluša.
Sećam se tačno šta sam bio svirao: "Hey, Jude" od Bitlsa.
Na kraju mi je rekao da bi mogli da saradjujemo, tako nešto...
Ali, ja sam oduvek bio "prazan" sa samopouzdanjem, pa tako nisam umeo (ni hteo) da se nešto namećem...
Video sam ga kasnije jedanput na jednoj granici (YUGO je vozio),
ali, nisam mu se javljao...
Pa, kad sam ono zaboravio da i njemu pružim ruku,
(kada sam shvatio to, posle jednog minuta)
namerno sam mu ispričao to, kako nisam hteo da ga uznemiravam na graničnom prelazu...
Da se čovek ne bi osetio manjom "zvezdom" od Bajage...
Narednog dana je prošao sam i seo blizu mene,
pa sam mu se izvinio za taj moj kiks, nekulturno ponašanje, od prethodnog dana.
On je samo rekao (izmedju dva zalogaja nekog sendviča) da nema problema.
Posle smo malo pričali... nebitno...




Bata Kanda (harmonikaš)
U "Knezu" (BG) i on...




Rada Djuričin, glumica
je snimala neku svoju novogodišnju emisiju (30. novembra 1997.),
pa je svratila i do mene (opet u Beogradu) i pitala me da li bismo mogli da snimimo nešto.
Pristao sam, što da ne pristanem...
Znači, ona će, kao, da šeta, pa da zastane kod mene i da me pita nešto,
a, ja treba da joj odgovorim.
Nisam hteo da mi kaže šta će da me pita, da bi moj odgovor bio spontan.
Namestili su mi "bubicu" (mali mikrofon) na gitari (tamo gde su čivije za štimovanje) i snimanje je započelo...
Svirao sam muziku iz TV serije "Grlom u jagode".
Posle 20-ak sekundi pridje ona i kaže mi "zdravo", a, ja joj odgovorim isto: "zdravo"...
(to MI glumimo, jel'te...)
I pita me ona: "Šta bi ti poželeo našem narodu za Novu godinu?"
A, do Nove godine još mesec dana, pa se ja zbunio...
Vrpoljio sam se jedno 7-8 sekundi, a, onda joj odgovorio: "da svi budu tako veseli i nasmejani kao što si ti"!
Stvarno, ona je od onih osoba koje non-stop imaju osmeh na licu...
Ko je zna (pretpostavljam matorije osobe, kao što sam ja) svedok mi je!
Posle me je pitala i šta bih poželeo za sebe... itd.
Ja sam nešto jeo g.... i tako...
Imam taj snimak, pa će uskoro biti na Youtube...
(al' skraćeno! Samo početak, jer sam ispao smešan, pa me je stid!)
Da, zaboravila Rada da me na kraju počasti nekom sićom, čisto reda radi.
Ali, nema veze! Bitnija je uspomena na taj dogadjaj (i snimak koji posedujem)!
Pominjem to tek onako...




Neša iz grupe "Galija" (desno, na slici)
Svirali smo ja i još jedan tip u Budvi, ispred "Starog grada",
a, on je prošao, ali, malo dalje od nas...
Mi smo ga primetili, pa smo počeli da sviramo "Još uvek sanjam" (njegovu pesmu) a, on nam je samo mahnuo rukom u znak pozdrava...




Nenad Čanak, političar,
dok sam svirao u "Zmaj Jovinoj", u Novom Sadu,
samo me mrko pogledao,
u prolazu...




Milan Paroški, političar sa početka 90-ih.
(Draškovićev SPO)
Isto kao i Čanak
(takodje u Novom Sadu)
mrki pogled,
kao da obijam prodavnicu...

Ulični Muzičar
11.04.2011, 18:44
ZEZNULA ME MALO ŽENA, PA SAM POSTAVIO NOVI REKORD



Čula je (prethodne večeri) na TV-u da će biti kiše, pa sam ja poranio na posao. Juče je bila nedelja, a, nedeljom ljudi šetaju po ceo dan: prvo penzioneri (rano ujutru), a, kasnije i svi ostali. Nije mi se doručkovalo, tako da sam poneo sa sobom malo hleba i neku konzervu, da bih jeo u pauzi. U kolima sam imao paket od 4 kroasana, pa sam i na njih računao. Dok sam vozio na posao, otvorim jedan kroasan, pa, pošto vidim da njih mogu (za slatko sam uvek spreman), pojedem i drugi i treći. (Vode sam popio nešto sasvim malo, tu nema šale [kada su duže svirke u pitanju])! Super - pomislih - sad sam spreman za četvoročasovni rad! 4 sata, pauza za ručak, pa još 4 sata. Prethodnog me dana bilo mrzelo da idem da radim, pa sam morao (po kazni) toliko da sviram (da bih nadoknadio propušteno). Jedino ta kiša da me ne prekine... BIlo je oblaka, što jes'- jes'! Ako vidim da se sprema ta kiša, produžiću "prvo poluvreme" sve dok ne počne da pada - isplaniram ja lepo. Presvučem se, u kolima, u radno odelo i krenem. Obično se još pre polaska (u garaži) spremim, ali sada nisam bio siguran koliko "debelo" da se obučem, jer nisam još od proletos svirao u prepodnevno vreme. A, to mesto gde je trebalo da sviram je na otvorenom, nema hladovine, pa, ako bude vedro... mislim, da ne preteram u oblačenju.
Počeo sam da sviram u 11:13.
Planirao sam da oko 15 h napravim pauzu za ručak. Dok pokupim stvari, dok odem, dok jedem, dok se vratim i ponovo pripremim... pauza bi bila bar 45 minuta. Došlo vreme za "tajm aut", al' ja vidim... nisam gladan, ne ide mi se u WC (normalno - iz kreveta sam otiš'o pravo na pos'o, a, i nisam popio mnogo vode). Reših da nastavim, pa da možda i ne pauziram, ali da zato ranije završim. A, možda me i kiša prekine, pa je zato bolje da sviram dok se može...
Žena je trebalo sa sinom da ide u pozorište da gleda neku predstavu za decu (od 18h), pa smo se ujutru dogovorili da ih ja vratim kući posle predstave. Tako ja isplanirah da sviram do sedam, pola osam... Došlo to vreme, a, oni se ne javljaju, ne zovu (na telefon). "Sigurno nisu ni bili u pozorištu...", zaključih ja !


Računam nešto... pa, do 19:15 će biti 8 sati vezane svirke, a rekord mi je 9 sati. Aj, da izjednačim rekord!
Kako sam se bližio izjednačavanju, počnem da razmišlajm da ne bi bilo loše i da OBORIM taj rekord, jer ko zna kada će se ponovo stvoriti uslovi (da ne moram u toalet, da nisam gladan, da nema nekih drugih problema...). NIje uopšte lako svirati toliko bez prekida. Ja, čim odsviram jednu stvar, prelazim odmah na sledeću. Nema odmora. Jedino, povremeno, ispraznim malo koferče, kada nema ljudi u blizini (duplo dno...). Pa, samo da sediš na stolici 9 sati ima da ti utrni dupe. Plus što bole prsti, malo i ledja i vrat (kada sviram nagnut sam malo prema napred), butina na koju pritiska (dupla) gitara... da ne pominjem psihički zamor !
Prvo sam pomislio da sviram 9 sati i 15 minuta (jer, kada upisujem mesto sviranja i zaradu, upisujem i koliko sam dugo svirao, ali vreme zaokružujem na četvrt sata). Al' polako, polako... još malo, još malo...
Bilo je još (nedeljnih) šetača, pa mi je (k'o bajgi) bilo žao da odem i ostavim ih bez muzike...
Pao već mrak, u daljini sevaju munje, ja već ogladneo, počinjem i da zevam (nije bilo popodnevnog dremeža), pa pomislih da bih mog'o da svršavam polako, (s' oproštenjem)...
Mogao sam još malo da sviram. Мislim, bilo bi posla za još jedan sat možda, ali, u 21:53 sam prošao kroz cilj !


Počeo sam bio u 11:13. Znači, "drndao" sam gitaru 10 sati i 37 minuta bez prekida, ali, računam 10:30, jer sam, kada je uveče malo zahladnelo, morao da obučem jaknu, pa 15-ak pauza od po 7-8 sekundi, kada sam "krio" pare ispod pokretnog koferčetovog dna (videti priču "MAMAC"), dva puta sam popio malo vode, napravio ova dva fotosa (telefonom)...
Popravio sam rekord za sat i po ! Malo li je, a? To je kao kada bi neki sprinter popravio svoj rekord na 100 metara za celu sekundu.
Zarada i nije bila nešto naročito, gledano u jedinici vremena, ali... ipak su to bile dve svirke (samo spojene), tako da... ipak se skupilo nešto para. Ali, to nije toliko ni važno! Današnji dan će se pamtiti po novom rekordu ! Ko zna da li će ikada biti oboren!

Taman sam ubacio stvari u auto, pojeo četvrti kroasan iz paketa, popio sokić, kad... poče da pada kiša! Imao sam sreće...
Posle je celu noć padala.

Eto, glavni razlog za obaranje rekorda (nepravljenje ručak-pauze) je bio taj što mi je žena rekla da je čula na televiziji da će biti kiše u toku dana (to jest, naredna dva dana). A, ona (kiša) zakasnila (srećom), ja bio odmoran (nisam svirao nedelju dana), šetača bilo u izobilju (mog'o sam da počnem i sat ranije, i da završim sat kasnije)...

Uostalom, žena me stalno davi da je ubacim u neku svoju priču, pa , eto...

p.s.
nema veze sa mnom, ali...
- Video sam juče neki bicikl za dvoje, ali samo jedan "vrti", a ovaj drugi uživa pozadi. Ima veliko, mekano sedište, kao na motoru. Malo je produžen i ojačan bio taj bicikl... i sa debljim gumama!
- Jedan mladi otac je gurao kolica, u kojima je (pretpostavljam) bila beba, ali, jureći na rolerima (po biciklističkoj stazi)!!!

I jedno i drugo videh po prvi put u životu...

Ulični Muzičar
12.04.2011, 07:57
NEKO PIPA, NEKO SLIKA, NEKO PITA, NEKO NE PITA...


Jednoga dana, aprila, 2010.


Večeras prolaze tri slepa Roma (dvadesetogodišnjaci, otprilike), a vodi ih neki tip što na ruci nosi traku "Crvenog Krsta".
Zastanu, poslušaju malo, pa me taj njihov "vodič" pita da li momci mogu da pipnu malo moju gitaru.
Ja, šta ću, dozvolim...
On privede jednog, uzme mu ruku i stavi je na vrat moje gitare (na gornji vrat, na donji...)
Zatim drugog momka, pa trećeg...
Oni se svi, kao, čude šta je sad pa to... dva vrata, dupla gitara...





Kada sviram, sa moje leve strane stoje ranac i koferčić (za pare), a, sa desne strane je pojačalo.
Izmedju njih je metar rastojanja, otprilike.
Ja sam pozadi, na metar od njih (pravimo jednakostranični trougao).
Izmedju mene i pojačala su 2 kabla (za 2 gitare)
E, sad...
Dešava se, povremeno, da mi neki "nekulturnjaci" preskaču stvari, jer ih mrzi da ih zaobilaze!
Tako je večeras neka žena upala skroz na moju teritoriju!
Uplašio sam se da mi nagazi na nešto. Ali, ona preskoči spretno ranac i koferčić, udje u trougao (izmedju ranca i pojačala), i stavi telefon ispred zvučnika, na 3-4 sekunde...
Razgovarala sa nekim preko telefona, pa, eto, usput i to...
Niti da pita može li, smeta li, da se izvini... ništa! Nije me ni pogledala !


Takodje večeras me neki tip (sa nekim dobrim foto-aparatom) slika, slika, slika (t.j. fotografiše)... jedno 10-ak puta (oko 2 minuta je trajala ta "sesija").
Ne pita mene da li se slažem ja sa time što radi.
Mislim, o.k. je jednom, nego ovaj baš navalio...
Ali, barem je čovek (takodje i njegova devojka) platio (i to fino!) i zahvalio se na kraju.

Pre njega (isto večeras) jedan drugi čovek me fotografisao 5-6 puta i, na kraju, otišao...
Niti "fala", niti da ubaci neku siću (čisto reda radi), niti je pitao da li može da slika...
Ja bih, ili ubacio nešto na kraju, ili ne bih napravio više od jednog snimka - bilo bi mi neprijatno.
Svako može, naravno, da me fotografiše ili snima kamerom. Na javnom sam mestu, nije zabranjeno...
Mnogi pitaju da li mogu, da se razumemo!
Ovde sam pomenuo neke koji to nisu uradili (današnji slučajevi)!

Ulični Muzičar
13.04.2011, 08:15
CRNA TRUDNICA I "LETEĆI PACOVI"



Neka trudnica (odevena u crno) prvo prodje pored mene, pa zastade (5m dalje) da, kao, posluša malo. Svirao sam tada instrumentalnu verziju "Ružica si bila..." od Dugmeta (ali, to nije ni važno). Posle jedno 2-3 minuta pridje ona polako (pa, trudnica je...) i stavi u koferče (namenjeno za "skupljanje dobrovoljnih priloga") neku... kesu!
Ja, gledam, onako... vidim ima nešto poveće u njoj, baš sam znatiželjan, ali čekam da se ona udalji, pa da pogledam šta to ima unutra.


A, kesa ?
Pa, k’o one što daju u autobusima za povraćanje (crna), samo sa "ručicama".
Ona ju je bila smotala, ali videlo se da unutra ima nešto što nije baš tako malo!




A,da...
Navratio je kod mene i jedan Beogradjanin, moj poznanik. Pitao me da li imam nešto svoje u repertoaru. Čuo je da je neko (on reče i ko, al’ sam ime zaboravio istog trenutka) nekada rekao da (otprilike):
"Ako neki guslar zna 50 pesama da odgusla, a, pritom ne napravi bar jednu svoju... onda on i nije baš neki guslar".
Ja sam mu odgovorio da ja i nisam neki guslar, ali posle, kada je on otišao... nešto razmišljam:
"Pa, da vidiš da i jesam!"
Mislim, hvatam taj prosek od 50 + 1 !
Osim toga u mnoge stvari ubacujem neke svoje delove...
Znači: Ja - guslar i po !!!




A, šta je bilo u kesi?
Djevrek... košta pola evra.
Ostavio sam ga golubovima, sutra za doručak...


DODATO NAREDNOG DANA:

E, baš sam glup!
Ostavio sam juče taj djevrek u kesi, pa sam danas video tu kesu kako još uvek stoji tamo gde sam je i ostavio...
A, da bih potvrdio svoju glupost, opet sam zaboravio da ga (djevrek, bre...) izvadim iz kese!
Nego, čuo sam da za golubove kažu da su "leteći pacovi" (prenosioci raznih boleština), pa... šta me onda briga, što pa da ih hranim?

Nego, juče sam zaboravio da spomenem kako sam se najeo prašine iz usne harmonike!
"Duvao" sam je ponovo posle dužeg vremena, ali, zaboravio sam da je pre upotrebe (po propisu) malo "čuknem" !
Inače, nisam svirao gitaru mesec dana pa su me danas malo boleli prsti.
Nije to kao kod "običnog" sviranja:
PRITISNEŠ (samo) žice levom rukom, a desnom ih "okineš" i one zavibriraju!
Ja moram da ih jako udaram i levom i denom, iako može da izgleda da ih samo, kao, "pipkam" nešto...
Desna ruka malo i pravi pauze (njom sviram melodije), ali, leva (manje-više) non-stop "radi"! Njome sviram akorde ("pratnju").
A, 5 sati juče i 5 sati danas nije malo posle duge pauze.
Moraću da uzmem par dana bolovanja...





p.s.
sad će da me mrze golubari, zato što sam im ljubimce nazvao pacovima...

Ulični Muzičar
14.04.2011, 10:21
E, NEDAM TI SVOJU GITAR(ic)U !




Neki tip me pitao nešto u vezi gitare (koji štim koristim i te stvari), pa, kada je video da mu ljubazno odgovaram, pitao me još i da li bih mu dao da svira malo...
Ja mu kažem: "E, prijatelju, ja ovo što radim - to mi je posao, izvini..."
A, on će: "Ma, nema problema! Ja ću da sviram, a, pare neka idu tebi..."
Naravno da od toga nije bilo ništa!
Zamalo da mi zatraži i da ih (njega i njegovog druga) slikam!
Ali, naišle su, srećom, neke devojke, pa su pitali njih.
A, i toga je bilo! Da, da...
Bio neki spomenik u blizini, pa me jedna gospodja fino zamolila... ako bih mogao da je fotografišem, al' da pazim da nekako "u'vatim" i spomenik!
Naravno da nisam pristao, iz protesta prema neobzirnosti!
Ona je pokušala da se opravda time što i nije bilo baš mnogo prolaznika, pa, kao, neću mnogo da izgubim... (?)
'De me nadje...

Stvarno se mučim da razumem to...
Kako ljudima uopšte pada na pamet da mi traže gitaru?
Vide da "radim", da sviram za pare...
Ili, možda misle da se ja samo za....vam na ulici?
Izgleda da ih nije mnogo briga, ne razmišljaju mnogo da li je kod mene "vreme=novac" ili nije...
’Oće malo da (mi) pokažu kako znaju i oni da sviraju!
Nekada sam i davao gitaru, ali, već odavno – NE! Ne dajem! Nema više...
Sada, kada mi je neko traži, ja ga pitam da li ima kod kuće gitaru.
Pa, kada potvrdno odgovori (a, to je skoro sigurna stvar), ja ga onda priupitam:
"Pa, što onda tražiš od mene?"
I tada nema odgovora...



Inače, baš zahvaljujući tome što sam, negde oko 14h (minut gore - minut dole...), u subotu 20. maja 1994. godine, dao jednom "slučajnom prolazniku" da mi svira po gitari, upoznao sam svoju LEPU polovinu. Sedela je na obližnjoj klupici pa smo, dok je dotični tip "guslao", razmenili prvih par rečenica. Danas smo u braku i...
...sutra ujutro moram da vodim sina u školu, pa, moram da završim!
Aj, laku noć!


p.s. tekst sam pisao jedne noći, pa zato...

Ulični Muzičar
15.04.2011, 07:54
MALI, ŽIV BIO - VELIKI (TI) PORAS’O !



Nekoliko kraćih epizoda (jun 2010.):


1.
Neki tip, očigledno "uradjen", prolazi... kao žuri nekud...
Vidi mene kako sviram, zastane i, kao, posluša malo...
Stajao je tako jedno 5-6 minuta.
Onda odjednom, pošto me je pozdravio pokretom ruke, krene...
Ali, tamo odakle je došao! Zaboravio kuda je krenuo... :d


2.
Ostavio mi jedan mladić (pošto je uredno platio i u moneti) jedan džoint i jednu kajsiju!
Džoint ne "trošim",a, kajsiju sam uz’o... al’ sam je posle ostavio (tamo gde sam svirao).
Valjda nije završila u smeću, ima (na žalost) toliko beskućnika što tumaraju naokolo...

3.
"Hasta la victoria", reče mi neki tip, ubacujući "dobrovoljni prilog", dok sam svirao "Commandante Che Gevara".



4.
Vrlo mladi momak i devojka (najpre platili, kako je i red) seli tu, blizu mene, da slušaju, kao...
Ali, ja sviram, a oni... ljube se !
Dečja posla, he he... jaka stvar.
Al’, ovi, bre, ne znaju za dosta!
"Cmok-cmok, cmok-cmok"- čujem ja dok sviram!
Pomislih u sebi: "da l’ da ih pitam da mi drže ritam?"



5.
Tek sam počeo to veče kad...
Neki klinac (možda ima 3 godine) se "zalepio" za mene.
Otac ga zove, ali, on – ništa!
Otac ga obaveštava kako će otići, ali mali ne obraća pažnju na njega (sve vreme "bulji" u mene)!
Otac krene, kao, odlazi... pa se posle nekoliko koraka okrene i, pošto ga dete nije ni pogledalo, vrati se!
Šta će čovek... zavuče ruku u džep i da sinu novčić da ga ubaci u moje koferče!

E, nije stvarno meni toliko do tih 50 centi, nego mi je to bilo "sefte" (prvi pazar toga dana)!
Zato sam (u sebi, naravno) i pohvalio dečka rečima:
"Bravo, mali! Živ bio – veliki (ti) poras’o !"

Ulični Muzičar
02.05.2011, 09:07
NA VRHOVIMA PRSTIJU - RUPICE !



Ovi ožiljci na prstima... to je zbog načina na koji sviram. (fotografija: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/11/ovi-oziljci-na-prstima.html)

Ja moram stvarno da UDARAM žice! Nema ono: pritiskaš žice levom rukom, a desnom ih "okidaš", pa se zvuk čuje. Moram jako da ih lupam, da bi od samog udarca one zavibrirale.

Naročito na levoj ruci imam "rupe" na vrhovima prstiju, jer levom rukom sviram akorde, i - nema pauze (kao kod desne ruke, koja svira melodije)!
To znači 4, 4 i po sata udaranja svako veče! Pa tako leti po 2 meseca. Van letnje sezone, kada malo manje uzastopnih dana sviram, delimično se oporavim.
Ali, zato ima dosta dana (kada sam na kraćim ili dužim turnejama) kada radim dvokratno, pa onda... jao njima (prstima)!

Ovako, kada se gleda, čini se da samo (lagano) pritiskam žice, jer ne uzimam "zalet", al', to je valjda zato što su mi ojačali prsti, pa sa male razdaljine mogu jako da lupam...

Ranije sam, posle dužih pauza, stavljao na prste isečene vrhove prstiju od onih plastičnih rukavica (po 3-4 na one najugroženije prste)... za prvih nekoliko dana (jer posle očvrsnu).
A, i sada, ako napravim neku veću pauzu (recimo 3 nedelje... što je ipak retkost), imam (malih) problema, jer se, u međuvremenu, ožiljci delimično oljušte, pa... mora iz početka (dobro, ne baš skroz na skroz).

Da dodam samo još nešto: ovo kako mi izgledaju prsti na fotografiji, takvi su u toku svirke (znači, sutradan je već bio malo manje ružan prizor) . Konkretno, toga dana sam svirao pre podne 4 sata, i uveče 6 sati (a, snimak je napravljen pri samom kraju...)!


p.s.
Eto, znači... i gitara može da se "lupa", a ne samo bubnjevi !

Ulični Muzičar
03.05.2011, 10:38
KIA, NE VOLIM TE... ZA SADA !



Kada sam stigao na svoje radno mesto u jednom gradu, nisam odmah ni primetio da je prodavnica na uglu pored mene zatvorena. Kasnije sam tek video da su je ispraznili i nalepili na izloge one papiriće na kojima piše da se izdaje. Super, rekoh, samo da ne nađu nikoga tamo negde do proleća, da bih u slučaju kiše mogao da se sakrijem (i nastavim da guslam) ispod njihove tende. Kada nema nikoga i ničega u radnji, i izlozi su prazni, nema ko (ni zašto) da se buni, ako sviram tamo.
Al', ne lezi vraže!
Popodne, istoga dana, čekalo me je jedno neprijatno iznenađenje. Baš na mestu na kome sviram, neki teča je bio parkirao svoj auto! Gledam okolo, čekam da naiđe... Ipak je to pešačka zona. Nije valjda tol'ko lud da rizikuje da mu napišu kaznu. Počnem ja da vadim stvari, da se polako pripremam, sve u nadi da će za to vreme vlasnik auta da naiđe i oslobodi mi mesto. Ali, njega nema...
Setim se ja da ovi što pišu kazne (opštinska policija), kada vide da se neko tako šašavo parkirao, obično prvo malo dunu u pištaljku, jer je velika verovatnoća da je to neko iz neke obližnje prodavnice.


Imam i ja kod sebe, u torbici, neku pištaljku, pa rekoh, aj' da probam sreću. Dunuću, pa kada čovek dođe, lepo ću da ga zamolim da pomeri auto. Ta moja pištaljka je stvarno dobra, mislim jako svira. Nije k'o one dečije (nema onu lopticu unutra), nego je baš za profesionalne (fudbalske, valjda... ) sudije. I stvarno se jako čuje.
Ona mi je "slučajno" upala u kesu sa krompirima u jednom velikom supermarketu (i "slučajno" nije bila u svojoj ambalaži, već "gola"... ), pre jedno 7-8 godina. Pa, nisam valjda bio lud da dam 8 evrića za običnu duvaljku...
A, ona mi je, pored noža i pištolja (liči na "gan", ali je upaljač, zapravo), koji mi stoje u autu, još i jedno od odbrambenih "oružja" (imam i neki lovački nož u torbici). Ako bude neke frke, mogu da počnem da zviždim, napravim galamu i tako privučem pažnju. Nije još bilo takvih situacija, al' nikad se ne zna. Bolje da ne čekam da se prvo desi, pa posle da se naoružavam...

Elem, sagnem se ja dole i počnem da, kao, nešto muvam po svom rancu... Onda stavim neprimetno pištaljku u usta i dunem tri puta, al' onako "krvnički", što bi se reklo, da mi je posle pet minuta zujalo u ušima. Nisam najbolje video reakciju ljudi, jer sam gledao prema dole, pretvarajući se da nešto tražim po rancu, ali, čini se da sam malo uzbunio vlasnike skutera, parkiranih naokolo. Takođe, i jednog čoveka, koji je imao parkiran automobil u blizini, i koji je ostao još koji minut pored svog mercedesa, za svaki slučaj. Verovatno su i mnogi iz obližnjih radnji "dzvirnuli" napolje, da vide o čemu se radi, a možda i nisu, pretpostavljajući da je to samo neki pandur, jaka stvar...
E, sad... bilo bi lepo za ovu moju priču da sam ja, kao, ispao tu nešto pametan... ali nije bilo tako. Taj teča nije bio u blizini da bi čuo moju "zviždaljku" (inače bi dojurio, sigurno je!).
Šta ću ja... pošto sam već postavio stvari, sa namerom da ih samo pomerim za dva metra kada se auto skloni, počnem ja tu da sviram. Svirao sam tako jedno pet minuta, ali, nekako sam se glupo osećao delimično zaklonjen (iza tih kola), pa da se ne bih više nervirao, pređem na drugo mesto, 5 metara dalje, na istoj toj raskrsnici.


Buljeći naokolo iz nove perspektive (ranije sam uvek svirao na istom mestu, znači stalno sam gledao na istu stranu), podsetim se (primetio sam to i ranijih godina) da se ta radnja, koja sada više ne radi, zvala "TE QUIERO" (na španskom: "volim te"). Vidi se i na fotografiji. Eno, piše gore na tendi. A, parkirani auto je bio "Kia Picanto". Tada mi je i palo na pamet ono "Kia, ne volim te" (zato što mi praviš probleme!), pa sam počeo telefonom da pravim fotose (kao dodatak priči, koju sam već isplanirao da napišem).
Inače, kada sviram, namestim se otprilike tamo gde je zadnji desni točak od (drugarice) KIE. To mi je najbolja pozicija za tu raskrsnicu. da ne objašnjavam sad detaljno. Ono, protok ljudi, i to... Da sam im "pri ruci", al'da ipak nisam ljudima na putu (da ne smetam).

Svirajući pedesetak minuta na drugoj strani raskrsnice (koliko je proteklo dok gospodin nije pomerio auto), palo mi je na pamet da bih mogao nekada i tu da sviram. U nekim delovima godine, kada je visoko na nebu, Sunce mi pravi probleme u jutarnjim satima (dok se ne "sakrije" iza obližnje zgrade), pa bih tada mogao da koristim to novo mesto. Tako da ću, ako mi i tamo bude išlo dobro, jednoga dana možda i zahvaljivati toj "Pikantnoj" drugarici (zato je i onakav naslov), ko zna...

A, to rezervno mesto mi nije dobro iz nekoliko razloga. Pre svega zbog već pomenutog "protoka" ljudi (prolaze malo dalje od mene), a zatim i zato što se na tri metra iza mene nalazi neka telefonska govornica, pa da ne bih morao da slušam ljude kako se deru dok telefoniraju. Poznato je da ljudi, kada ne čuju dobro sagovornika... ONI počnu da viču! A, taj telefon je napolju, tako da mi dranje na uvce ne gine... Jedino što se danas uglavnom koriste mobilni, pa su retki oni što se 'vataju za javne telefone. Ali, zato su oni što se uhvate uglavnom stariji ljudi, što u prevodu znači: dranje je zagarantovano!


Kada sam te večeri završio na tom mestu (otišao sam posle na jedno drugo, na još sat i po extra-time svirke), napravio sam i ovaj snimak, na kome se tačno vidi to moje radno mesto. Onaj džukac, što sedi tamo pored pojačala je tražio bis, al' kako sam ja profesionalac i ne sviram za lepe oči, nego za pare ( koje dotični nije imao pri sebi) pokupio sam svoje stvari i otišao, i samo sam mu, u odlasku, dobacio: "Aj, zdravo, tečo. Ode ti na internet, a i ne znaš to...".
Posle me je on našao tamo gde sam otiš'o da uzmem još neki evro. Ide prema meni i sve vrti repom. Baš sam hteo da ga pomilujem, al' taj se u životu nije (ljudski) okupao, čini mi se...


Evo, uradio sam i "an-face" fotografiju tog lepotana, da ga vidite. Pogled mu jeste malo mutan i mrk, al' je duša od psa, ja vam garantujem!
Inače, psi i ostale životinje me vole, dok sam ljudima nešto manje simpatičan, jer imam brz jezik i ne pazim šta pričam, pa često umem da povredim... Uvek kažem sebi da, pre nego što otvorim usta, treba najpre da proverim da li je mozak priključen... al' stalno zaboravljam.


Sutradan sam i po dnevnom svetlu napravio još par fotografija. Hteo sam da ulovim naziv prodavnice (posle sam kod kuće, na kompjuteru, video da se, u stvari, i na noćnim snimcima on dobro vidi), i slučajno sam ulovio onoga što me sa terase susedne zgrade krišom posmatra (izlog je "odglumio" ogledalo).



A, istoga dana prošla je ulicom i neka ciganka od 200 kila, koja je, dok je hodala, mlatarala rukama levo-desno, kao helihopter. Stvarno je bila ogromna. A, pošto mi je telefon bio pri ruci, snimio sam je dok na obližnjoj klupi skuplja snagu za narednih... dva'es' metara!
Pa, dobro, nije joj lako da non-stop nosi tol'ki teret...




p.s.
kliknite na fotografije, da bi ste ih uvećali !
(fotografije su na blogu, na ovom postu: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/11/kia-ne-volim-te-za-sada.html )

Ulični Muzičar
04.05.2011, 08:51
MUZIČAR, ŽALIM SLUČAJ AL'... MNOGO MI SE JEO KUKURUZ !




NEKOLIKO KRAĆIH EPIZODA (PROLEĆE 2010.)


1.
Neki tip navalio da me slika, slika... k’o što se povremeno dešava.
Al’, malo sam ga malo zeznuo !
Sve vreme sam gledao u gitaru (znači glava okrenuta na dole), tako da...
Sve će mu fotografije biti iste, he he...


2.
Jedan drugi tip zastao da me sluša – dobro, to je o.k.
Al’ nije o.k. to što nije prestao da gricka semenke i da mi pravi djubre ispred "radnje"! To me mnogo nervira! Nekada se i požalim... pošto se dešava to.
Jednom su neki momci jeli nešto i, pošto su bili tik uz moje pojačalo, počela je da kaplje masnoća iz tog što su bili jeli...
I dan-danas, kao uspomena, stoji masna mrlja na tananom najlonu koji (ispod metalnog "rupičastog" poklopca) štiti zvučnik od prašine.
Ovoga sa semenkama sam danas hteo da "oteram" tako što sam prestao da sviram (obično to upali). Kao, nešto čačkam oko gitare...
Ali, on se je tek na zahtev svoje devojke "odlepio" od mene. U odlasku je ubacio nešto. Fala mu...
Inače, pre početka svirke uvek malo "pometem" ispred svoje "radnje", odšutiram pikavce, papiriće i tako to...


3.
Neki klinac (deca, šta ćeš...) mi malo, udarcem nogom, pomeri koferčić (što služi kao „kasa“).
Majka ga pita, kao, zašto ne gleda kuda ide...
A, meni ništa (izvinjenje, na primer).
Ali, to nije strašno!
Dešava se da mi i odrasli nagaze ili šutnu to moje koferče (obično njega), i posle me i ne pogledaju, a, kamo li da se izvine...
A, baš bih voleo da vidim kako bi reagovali kada bih ja prošao pored njihovog radnog mesta i gurnuo im nogom nešto...
Mislim, hoću reći, ja jesam na ulici i može da se desi da me neko ne primeti... al’ izviniti se – nije valjda tol’ko teško, majku mu !
Inače, prethodno koferče je par puta bilo i pregaženo od strane automobila koji se muvaju po pešačkim zonama!

4.
Video sam nekog dečka koji je stavio prednji točak od bicikla na skejt, pa tako vozi...
Eto rešenja kako transportovati skejtbord do kuće, a da ne mora da se nosi u ruci.
Ili, za slučaj cepanja gume na prednjem točku.
Izvinjavam se, ovo nema veze sa mnom...



5.
Prolaze neke starije žene, ili mladje babe, kako se uzme. Čet’ri, pet "komada".
Zastanu... Neke od njih mi ubace nešto, al’, jedna se dugo mučila da iskopa pare iz novčanika...
I na kraju, pošto nije uspala, reče svojim "drugaricama", al’, onako, malo glasnije, da bih mogao i ja da je čujem:
"Nemam ništa sitno! Imala sam, ali sam dala onome za kukuruz!"
Ja posle nešto razmišljam...
Možda je trebalo da pitam gospodju kod kog prodavca tačno je kupila taj svoj kukuruz... da idem da zahtevam odštetu!
Pa, nije li me direktno oštetio?
Zbog njega mi je sinoć zarada bila manja!
Dabogda... da drugi put neko ubaci svu sitninu kod mene, pa da nema posle za taj njegov kukuruz!!!
Ali, ništa od toga... kada treba da se pojede nešto, ljudi daju i krupnjiji novac!
Da, pa posle dobiju kusur.


A, i meni se ponekad desi da mi traže kusur, stvarno!
Dobro, simpatično je to!
Znači da im je baš stalo da me "počaste", kad ih nije blam da traže "resto" (a, eto, nemaju dovoljno sitnu monetu).
Ono, ubace 2 evra, a traže 1 nazad, ili od 1 evra traže kusur 50 centi.
Neki i sami to obave, da ja ne moram da prekidam sviranje! Jedino je smešno kada neko pokuša da, u ime kusura, uzme baš neki od onih novčića što stoje zalepljeni za (duplo) dno kofera (služe kao "mamac").


A, znate l' za ono kad je jedna žena, jednom, ubacila 2 evra, a tražila je da joj vratim kusur... 1 evro i 90 centi, he he...
’Oću da kažem, zahvaljujem i na tih 10 centi, al’ sam, bre, izgubio dragoceno vreme dok sam joj brojao kusur. Bolje da sam nastavio da sviram. Misi’m, možda bi neko ubacio 20 centi...





Kada smo već kod 20 centi...
Jednom je jedna cigančica ubacila 20 centi. U stvari, prvo me je pitala da l’ ih hoću... he, he...
Ja samo samo slegnuo ramenima (glupo pitanje, al’ dobro, devojčica je bila).
Ali, posle jedno dva’es minuta, eto nje ponovo.
Predomislila se. Vratila se da traži nazad svoje pare!
Možda je trebalo da joj naplatim proviziju...

Ulični Muzičar
05.05.2011, 07:49
DAN JE BIO PREDIVAN, ALI JA SAM BIO MALO NERVOZAN !


Jednog lepog prolećnog dana, ove godine...

Volim da pre posla odspavam malo.
Ali danas, kada sam se probudio, da bih pošao na posao, osećao sam se još umornije nego pre spavanja! Lep dan, inače, ali... Eto, ja podjem da sviram malo "raštimovan" (u glavi).

Osim toga:
1. Neki tip (kolega) mi je bio zauzeo mesto na kome sam planirao da sviram večeras (pa sam morao da se zadovoljim "pozicijom B").
2. Taman počnem da sviram... shvatim da sam zaboravio da malo isečem nokte. Veliki su i smetaju mi, al’, ko da ih sad seče, na ulici?!
3. Gitare mi nisu perfektno naštimovane, ali (mislim ja), dobro, izguraću nekako, pa ću da ih na kraju naštimujem, da bi za sutra bile o.k.
3(a). Odma’ da kažem da je u toku štimovanja (po završetku svirke) baterija na štimeru "crkla", a rezerna (ona što može da se puni) je bila prazna (dugo je nisam punio), tako da moram sutra, pre svirke, da se štimujem, a to će biti mučenje, pošto se pri dnevnom svetlu (još će biti sunca) slabo vide sijaličice na štimeru.

Svirao sam ja tako, a bio sam (znači) skroz "down". I slabo mi i išlo, moram da kažem. Niti para, niti materijala za napraviti priču (a, u to vreme sam baš počeo da pišem ove svoje pričice, pa mi je skoro bilo važnije da se nešto interesantno desi, nego kol'ko ću para da odnesem kući).


Jedno sat i po (otprilike) sam se mučio tako, a, onda (postepeno) su mi se "ovce vratile" (i bile su "sve na broju"), te sam tako "sa svim ovcama na broju" zaradio za pola sata isto koliko i (prethodno) bez njih za - sat i po!

To me je podsetilo da, izgleda možda neverovatno, ali:
Kada je meni lepo dok sviram – obavezno dobro i zaradim!
Čudno, ali – ISTINITO!
Desi se to, tako... jednom u 10-15 dana (ako sviram svaki dan!) da mi dodju neke "lutke" (ili bube).
I to ne mora da bude celo veče. Obično se desi pred kraj svirke, kada prođe frka i postane malo mirnije.
Ili nekada, kada postoje svi uslovi (umor, neki problemi...) da sviram preko volje – desi se neko čudo i, u stvari, lepo mi bude dok sviram!
Tada mi nije ni važno koliko ću da zaradim, ali, kao za nagradu, obavezno bude dobar "pazar"!
Razumem muzičare koji sviraju pred puno ljudi, na koncertima, kada kažu da "publiku ne možeš da prevariš". Stvarno se oseti kada neko svira iz zadovoljstva. Ali, ja se čudim da to funkcioniše i na ulici. Mislim, to su samo slučajni prolaznici koji, eto, samo prolaze i nisu tu zbog mene!


~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~


Leto 2005.
Prišao mi je neki momak (17-18 godina star), sa jednim svojim drugom.
Zatražio mi je da mu odsviram nešto za oca koga je nedavno izgubio (poginuo u saobraćajnoj nesreći). Ja ga pitam šta da sviram, a on kaže da mogu ono što ja želim, ali, da to bude za njegovog ćaleta!
Da ga utešim, ja mu kažem da sam i ja izgubio majku (... naredne godine "otišao" je i moj otac, btw), pa, eto... sviraću za njih.
Oni su seli tu blizu kraj mene.
Svirao sam im "adagio" od Albinoni-ja.
E, sad... teško je to opisati... ne postoje prave reči...
Uglavnom...
Neka čudna struja je bila ušla u moje prste dok sam svirao, i ja sam se bio naježio...
Sviram i... vidim dlačice na rukama kako su "skočile"...
... i... traje to... nije to kao kada te prođe jeza na trenutak...
Hteo sam da i tim momcima kažem da mi pogledaju ruke...
Ali, nije bio momenat...
Dečko je plakao... onako jako...
a, drug ga je smirivao... ...

bice
05.05.2011, 10:24
Obrisao sam ti ja post,veoma zanimljive price imas :)

Ulični Muzičar
06.05.2011, 08:20
Obrisao sam ti ja post,veoma zanimljive price imas :)

;)

(dupli post je u pitanju... )







AH, TAJ ALBINONI...




POST KOJI SLEDI, NAPISAN JE PROLEĆA 2010. PAR DANA POSLE PRIČE "DAN JE BIO PREDIVAN, ALI JA SAM BIO MALO NERVOZAN", KOJA JE IZAZVALA ODREĐENE REAKCIJE PO FORUMIMA, NA KOJIMA JE BILA OBJAVLJENA...
Napomena: posle teksta sam bio ostavio link ka jednom Youtube "Adagio"-u.
Dakle, evo nekoliko komentara na tu priču (sa par foruma):


- Inače, i ja se naježih od čitanja, a posle i kada sam pustila snimak.


- Srce da ti se stegne.


- Uh, Ulični, svaka čast!


- Najtužnija melodija ikad. Evo ti jedno hvala umjesto novčića.

- Brrr, malopre sam hteo nešto da se išegačim akonto reunion-a, a onda sam pročitao ovo poslednje... YBT neverovatno je za nas, bar iz ovih krajeva univerzuma, koliko smo vezani za roditelje... Niigde nisam zapazio u ovolikoj meri, mada o takvim stvarima nisam nešto preterano ni pričao. A, scena koju si opisao je... teška za opisati.

- Lepe priče, moram priznati. U nekim sam se nasmejala, a, bogme, i par puta naježila, posebno kod priče... zaboravih sad naziv pesme koju si svirao za onog dečka kom je otac poginuo i za svoju majku... ne volim da slinavim, al' bogme, za malo...

- Malopre sam čuo Adagio... HUH!
Toliko toga mi je u glavi, a ne mogu sročiti...

- E, sad si mi razjeb'o večer . Poslušao sam ovu grobarsku himnu s Youtube-a jedno 3 puta i, naravno zajedno sa tvojim postom, pukla me depra, jeziva
Jebeno je kad si razvaljen s ovim balkanskim genima.




Evo i tog teksta:


Posle one priče o Albinonijevom "Adagio"-u, nije mi se baš dalo pisati. Mislim da je to bila naj-priča do sada. Dok sam je pisao, ponovo me je bila drmala "struja". U tekstu nisam umeo da iskažem rečima ono što sam hteo reći, ali... možda je i bolje ispalo, jer nekad previše priče zna da pokvari stvar.

Na nekim forumima je bilo lepih reakcija, na nekim ih nije uopšte ni bilo, (imam ovakvu temu na puno foruma), ali, meni je dovoljno da znam da je bilo par ljudi koji su se "naježili" dok su čitali tu priču.

Narednog dana sam bio malo pod utiscima. Počeo sam svirku upravo sa "Adagio"-m, neizbežno je bilo...
Inače, imam neki svoj repertoarski red, ali ovoga puta nije moglo drugačije.
I, posle samo 7-8 sekundi desila se prva "uplata",a do kraja ("Adagio" sviram oko 4 minuta) ukupno 4 (uplate), što nije normalno, jer po toj stopi bi bilo 60 ubacivanja (u koferče) za 1 sat, a to bi bilo previše.
Al’, da se pohvalim, lepo sam svirao taj adagio toga dana. Onako iz duše, što kažu.

Uzgred, posle njega (adagio-a) sam na narednu uplatu čekao čitavih 11 minuta... (!)
Imam sat na gitari, a bolesnik sam kada je praćenje protoka vremena u pitanju. tako da...
Da dodam da uopšte ne sviram po notama taj "Adagio", kao i ostale stvari iz repertoara!
Onako... malo je tačno, malo nije, malo ubacujem svoje... nema veze...

------------------------------------------------------------------

Video sam toga dana "soldžer of fortjun" –a, jednog poznanika sa kraja devedesetih. Bilo mi je drago što se vidimo posle toliko vremena...

------------------------------------------------------------------

Opet mi je neko ponudio travu...
Vozi čovek bicikl i "duva"!
Nije li to opasno?
Mislim, nisam stručnjak...

------------------------------------------------------------------

Dva stara drinkera (imaju po 55 godina, otprilike) su sedeli na dvadesetak metara i pili, normalno.
Stigli su tamo kad sam i ja (kada sam počeo da sviram).
Posle jedno sat i po vremena, dolazi prvi (drinker A), ubacuje pare i kaže da je to od njegovog druga (drinker B).
Kasnije dolazi taj drugi i ubacuje pare (pošto nisam uzeo 2 cigarete kojima me je najpre ponudio) i kaže da je to... od druga (drinker A), he, he...
Tako je ispalo, ne verujem da su se dogovarali. Bili su "uradjeni" previše!
Posle, dok sam svirao "Wind of change", prišli su mi obojica.
Pustio sam ih da mi pričaju malo (da bih skupljao materijal za svoje piskaranje). Sad sam kobajagi pisac i malo sam profesionalno deformisan, he, he...
Pa, da... sigurno i pravi pisci pokušavaju da iskoriste za svoje pisanje sve što čuju, pročitaju, vide...
Ranije nisam stimulisao ljude na predugačke razgovore jer je kod mene baš ono: vreme = novac, tako da mi se ne isplati. Ako me neko zadrži u ćaskanju 5-6 minuta, recimo, ja znam koliko me je to (otprilike) koštalo: 1 sat (60 min.) podeljeno sa 10 (t.j. zarada za 1 sat).
Inače, ništa posebno zanimljivo mi nisu ispričali. Jedan od njih ima brata, koji je (kada je bio mlad) svirao Hendriksa po 8 sati dnevno, a sada daje časove gitare...

Ulični Muzičar
08.05.2011, 04:33
SVIRKA U ZIMSKIM USLOVIMA




Sviranje na ulici je pos'o k'o i svaki drugi. Mnogi se čude kada im kažem da sviram tokom cele godine, jer nekako svi misle da je to nešto što se radi leti, kada je lepo vreme, i u turističkim mestima. Možda je kod nekih kolega, kojima je sviranje na ulici dodatni posao (ili čak i nije posao, već zajebancija), zaista tako, ali ja, kao dugogodišnji profesionalac, ne mogu sebi da dopustim predugačke pauze, tako da nisam u mogućnosti da ispoštujem to pravilo... jedino da odem u Afriku, pa da tamo sviram.


Pošto ne misle da se može svirati i zimi, pitaju me ljudi često da li ja samo sviram ili i RADIM nešto u životu (dobro, sviruckanje retko ko smatra ozbiljnim radom, a i ne misle ljudi da mogu dovoljno da zaradim baveći se time, pa zbog toga...). Kada sam dobre volje, objašnjavam im da ja stalno sviram, tako da mi to jeste jedini posao. Nekada, pak (ne mora obavezno to da bude razgovor sa prolaznicima, na mom radnom mestu), kada mi nije do ljubaznosti, ja pitam : "A, ti? Kojim se tim poslom baviš?" I, posle, kada dobijem odgovor, dodam: "Samo to? Ne radiš još nešto? "

E, sad...
Kao što sviranje u letnje vreme ima svojih mana i vrlina, takav slučaj je i sa zimskim "guslanjem". Prvo što pada na pamet je, naravno, hladnoća. Međutim, nisam ja od juče. Nabavio sam sve što treba da sebi olakšam zimske muke.
Imam čizme za tri broja veće (broj 46), tako da mogu da obujem nekoliko pari debelih čarapa. Zatim, imam onaj materijal kojim se pune jakne, pa skrojim sebi čarape (tj. nekakve obloge za stopala). To je ono, kao nekakva veštačka vuna, ne znam kako se tačno zove. To može da se kupuje na metar i u različitoj debljini. Lepo ja to isečem makazama i napravim i dodatke za prste i za odozdo (to su kritični delovi stopala). Pa, onda odozgo obujem super elastične čarape (lako i mnogo mogu da se razvlače).
Od pomenutog materijala stavim po potrebi i obloge na noge. Od kolena (uključujući i njih) pa na dole, ali samo sa prednje strane, jer za taj deo, pre svega, postoji potreba. Naravno, "super elastičnim čarapama" (kojih imam više parova, podrazumeva se...) mogu da se iseku prsti, pa da se onda one povuku prema gore, da bi držali te obloge na nogama. Takođe i za donji deo leđa (ne mislim na dupe!) treba jedno parče te "veštačke vune".
Debele skijaške pantalone - obavezno! Imam ih u tri veličine, pa mogu, ako zatreba i sva tri para odjednom da obučem. Naravno, ispod njih je ili pidžama, ili neka deblja trenerka (sve imam u više primeraka, da se ne ponavljam stalno...).
Gore je najmanji problem: majica, bluza (jedna, dve, tri...), debeli džemper (dugačak, pa ide u pantalone) i jakna koja nije kruta (jer bi mi to smetalo dok sviram). Nekolikof pletenih kapa sam rašio na vrhu, pa sam od njih napravio nekakav "šal bez krajeva" (ili "kružni šal"), pa i to koristim po potrebi (bluze sa rol kragnom samo izuzetno). Na glavi pletena kapa: imam ih tanjih, debljih, manjih, većih...
Ostaju ruke, to jes' prsti. Tu je glavni problem, ako je temperatura u minusu. Dobro, imam rukavica bez prstiju, takođe različitih između sebe (neke tesnije, neke šire), pa mogu i više njih odjednom da navučem (redak slučaj). Teško je svirati sa njima, ali šta da se radi... bolje i tako nego da čekam leto.
Kada je stvarno hladno (a dešavalo mi se da počnem svirku na temperaturi od -5, -6, pa onda sviram 4, 5 sati i, u međuvremenu, još više zahladni), ja onda na sebe natrpam sve što stignem, pa onda kao nekakav robot, ili medved, (jedva se krećući) krenem da radim. I nije mi hladno.
Jedino ti prsti... Još ako duva neki fini zimski "povetarac", onda je stvarno zabava na nivou. Žice na gitari su od gvožđa, prsti su (na vrhovima) goli, pa nije ni malo prijatno. Kada je stvarno nepodnošljivo hladno, moram posle svake pesmice malo da protrljam svoje prste. Ili, dok sviram, njima lupam jako po žicama (pojačalo reguliše jačinu buke koju proizvodim, da podsetim...), ne bih li ih malo zagrejao. Pomaže samo delimično. Zima je zima.


Desi se često da neko od prolaznika ne može da odoli a da ne čuje kako to uspevam da sviram po mrazu, a još uvek mrdam (nisam se smrz'o), pa me priupita da l' mi je hladno (a, siguran je da jeste). Ja onda počnem da kenjam, kao... "pa, znaš, dobro sam se obukao, samo prsti malo..." U stvari, gledam njega jadnička, koji je, recimo, samo u farmericama, i mislim u sebi: "Pa, tečo, i ja da sam obučen k'o ti, i ja bih cvokotao zubima!"
A, ovako, kada izgledam kao neki debeljan od sto dva'es' kila, a nemam tol'ko (sa svim tim što sam obukao), normalno da mi hladnoća ne smeta kao ostalim (normalno obučenim) ljudima. Iako se oni kreću a ja sam statičan, što je, kada je niska temperatura, otežavajuća okolnost.


Jeste da se ljudi "krste" kada me vide da (posle ponoći, recimo) sviram po hladnom vremenu, ali, pošto tada ubacuju više para nego obično, ja se ne sekiram mnogo zbog toga. Dobro, jasno mi je da mnogi to rade iz sažaljenja, ali, kažem, ja ne pravim pitanje. Pos'o je pos'o, i pare su pare... Ima toliko poslova koji se rade napolju, na otvorenom. Nije moj baš jedini.

Kada sam na dužoj zimskoj turneji, umesto kupanja se brišem onim vlažnim maramicama, koje se koriste za bebe (kada se ukenjaju). Naravno, koristim najkvalitetnije (nema štednje). "Okupam" se lepo, pa se presvučem (majica, čarape, gaće i to...) i k'o nov sam. Komplet "kupanje" povremeno (svaki, treći dan, otprilike), dok samo određeni (kritični) delovi tela češće, normalno.
Pranje kose mi je bio najveći problem, pa sam ranije često svirao sa kapom na glavi (kamuflaža). Ponekad sam znao da, na nekom parkingu, zagrejem vodu u šerpi (imam malu plinsku bocu), pa operem glavu, ali sam nedavno otkrio jedan novi sistem: kada krenem nekuda, stavim plastičnu flašu (sa vodom) od 2 litra (može i dve flaše) tamo ispod haube, blizu motora (od kombija) i ona se tamo zagreje, pa onda stanem negde na putu (često menjam gradove...) i operem si lepo kosu. Flaša sa vodom može da se zagreje čak i unutra, kada je stavim tamo gde udara vruć vazduh od grejanja, ali treba malo više vremena (sat-dva).

Sve u svemu, ni zimi... nema zime!

P.S.
Nije oduvek bilo ovako kao što je danas. Postepeno sam, tokom vremena, novim dodacima obogaćivao svoju zimsku sviračku opremu.
Sećam se kada sam jednom, početkom devedesetih u Novom Sadu, svirao u "Zmaj Jovinoj" po vrlo, vrlo hladnom vremenu. Na svakih pola sata sam ulazio u obližnji kafić, da (kao) popijem kafu (koju inače ne "trošim").
U stvari, da bih se malo vratio među žive. Verovatno je napolju bilo 7, 8 stepeni ispod nule, a ja sam ispod pantalona imao samo trenerku...

Ulični Muzičar
09.05.2011, 08:51
SPAVANJE U ZAMRZIVAČU




Dobro, nije baš kao u zamrzivaču, al' sigurno je hladnije nego u frižideru... mislim, ponekad. Kod mene kući u frižideru je temperatura +4 stepeni, a ja nekad spavam i na "negativnoj" temperaturi. Ali, ipak nije toliko strašno kao što može da se učini na prvi pogled. Evo, opisaću malo kako sve to izgleda:
Krevet mi se sastoji od dva debela sunđera, a nekada stavim i ćebe (presavijeno na pola: znači, kao da su dva...) ispod čaršava. Imam 4 debela ćebeta za pokrivanje (pa sad, kad kol'ko treba...), vreću za spavanje (sa kapuljačom)...
Jednu super debelu jaknu, koju uvek nosim sa sobom (za "ne daj Bože") koristim za noge: uvučem joj rukave unutra i onda je ona kao nekakav džak, pa u njega ubacim noge, ako je baš hladno. A, dešava se da sa svirke, sa temperature od minus... šta ja znam koliko već stepeni, dođem u kombi (ili na spavanje, ili na popodnevnu pauzu), a unutra... debeli minus! Minus 4, minus 5... Skoro pa kao u zamrzivaču.


Ranije sam se grejao na plin. Dok sam spavao, stavljao sam na prednje sedište (na neku tepsiju) plinsku bocu (jednu ili dve). Koristio sam one male, za jednokratnu upotrebu. Ali, dugo već ne koristim taj sistem. Jbg, što sam stariji, sve više se plašim da se ne spalim, iako mi je mali protivpožarni aparat uvek pri ruci. Ipak je to otvoreni plamen. Može da se pokvari ono tamo gde se reguliše jačina, a u tom slučaju bi taj plamen mogao da dostigne visinu i do 1m. Osim toga, kada sam se grejao na plin, često su prolaznici kroz prozor buljili unutra, pitajući se kakva li je to vatra u automobilu, pa sam se bojao da mi ne navuku policiju, koja bi možda mogla i da me "protera" iz tog mesta. Zbog nelegalnog posla kojim se bavim, ili zbog spavanja u centru grada. Mog'o bi' da biram.


Inače, mene ljudi spolja ne mogu da vide, jer su mi prozori zabarikadirani. Znate ono što se leti koristi za sunce, na vetrobranskom staklu (tzv. šoferšajbna)? E, to! Svuda okolo. To je fina stvar, zato što štiti i od svetla.

Moram i da istaknem da ja, računajući sve krevete u kojima sam u životu spavao, najlepše spavam (neverovali ili da) upravo u mom FIAT Doblo'-u. Nekako volim da se na nešto naslonim kada spavam (a, spavam na strani), pa mi je 60cm širok krevet u kombiju nekako idealan. Lepo se ušuškam i...
A, ni buka od automobila (kada sam parkiran u nekoj prometnoj ulici) mi ne smeta nešto naročito. Ja čak nekada pustim i muziku da mi svira dok spavam. Jedino, kada đubrari prođu sa onim bučnim kamionima (ponekad u cik zore), malo mi zasmetaju sa tom svojom galamom, mada su me nekoliko puta i spasili (da ne zakasnim na posao pre podne), kada sam se uspavao, tako da im ovom prilikom javno zahvaljujem.
Znači, fino spavam u kombiju. Ali zato, kada spavam kući na dušeku, osećam se kao da sam na trpezarijskom stolu (jer je krevet malo i visok). Dok nisam bio oženjen i spavao sam sAm, uvek sam se "lepio" za zid, ali sada je (bračni) krevet na sred sobe, pa se mučim.
Eto ti, pa se ženi!


Nego, da se vratim na zimske radosti. Znate li koji mi je najveći problem? Vlaga, koja se stvara po unutrašnjosti moje "kuće putujuće". Stvarno ne znam kako to da rešim. Prozori, unutrašnji metalni delovi... voda, brate! Naravno, kada je napolju baš hladno, jer o tome sada pričamo. Novine, salvete, knjige i ostala "papiristika", koja je unutra... skroz omekša od vlage. Znam da nije zdravo spavati u takvim uslovima i grejanje na plin bi moglo da posluži ujedno i kao "sušilica" za vazduh, ali već nekoliko godina nisam "palio" plin u autu, nego (ako je baš potrebno) upotrebim sve iz repertoara za pokrivanje, plus spavam u pidžami (koju inače kod kuće retko koristim) i plus sa vunenom kapom na glavi. Kažem, ako je baš mnogo 'ladno...

Kada menjam grad (obično noću), onda iskoristim putovanje da i zagrejem svoju "spavaću sobicu", a nekada i dok sam parkiran upalim motor i pustim grejanje do "daske", pa napravim za pola sata temperaturu +30. Nije skupo: možda se 1 litar benzina na sat potroši, ali da spavam a da auto radi... ne ide. Jednom davno mi je "Zastava 101" prokuvala, jer sam zaspao a nisam isključio motor. Dobro, FIAT nije Zastava, nego da ne privlačim pažnju...


A, šta ću sa tom odvratnom vlagom - pojma nemam, zaista! Ima da navučem nešto na pluća. Jedino se uzdam u činjenicu da se to spavanje u vlažnom ne događa tako često, a kada se desi, ne bude vezano zaredom baš mnogo dana. Probao sam da otvorim malo prozore, ali ne pomaže previše. Jedino da ih skroz otvorim. Tako ne bih riknuo od pluća, al' bi zato od nečeg drugog (ukokao bi me neko). Od nečega se na kraju mora i umreti, šta da se radi... Zato, šta je-tu je, idemo dalje!



P.S.
Kada je mnogo hladno, a hteo bih, recimo, sutra ujutro da doručkujem "Nutella" i lebac, moram još prethodno veče da izvršim određene pripreme. Krem se na hladnoći toliko stvrdne, da jedva može nožem da se seče. Zato ja fino stavim Nutelicu (teglicu) pod ćebe i onda mi tako zagrljeni spavamo zajedno.

Ulični Muzičar
11.05.2011, 09:37
MALO SU ME HAPSILI...





Ovaj post koji sledi, dođe mu kao nekakav izveštaj sa upravo završene četvorodnevne (mini) turneje:

U četvrtak popodne-uveče sam svirao u mestu A. Kada sam završio (oko 22h) krenuo sam iz mesta A u mesto B i naravno iskoristio priliku da se usput ogrejem (dok vozim).
To drugo mesto se nalazi blizu nekih planina. Stoga je tamo dosta hladno, pa sam morao da radim pod punom zimskom opremom. Svirao sam, dakle, u tom drugom gradu u petak preko dana (11h-14h) i uveče (19h-24h), a planirao sam da ostanem i u subotu. Ali, kada sam se vratio sa večernje svirke i video kolika je temperatura u kombiju (bilo je minus 3,9), odlučio sam napustim to ledeno mesto i odem u grad C. Grejanje usput, normalno...
U to mesto C "natrčim" obično subotom uveče, jer se tamo ljudi muvaju po toj centralnoj zoni grada do kasno u noć. Nedeljom ujutro obično spavam (ne radim), jer subotom završavam jako kasno: najčešće oko 4 (noću!). Znači, po danu (u radno vreme) nisam odavno svirao tamo kod njih (nekoliko godina). To je bio još jedan od razloga za izmenu plana (osim hladnoće): nada da će zarada biti dobra.

Kada sam prvi put u životu svratio u taj grad, 2000-te, posle samo 15-20 minuta su me "uhapsili", tj. odvezli me u policiju na "savetovanje". Ono "ne možeš da sviraš ovde kod nas itd..." Kasnije nisam više imao problema, iako sam 5-6 puta godišnje navraćao kod njih, ali, kao što rekoh, obično subotom i nedeljom uveče, pa možda zato...


Živi u tom gradu jedan klošar koji stalno se muva tu po centru. Jednom mi je detaljno opisao vremensku prognozu za taj dan. Kao, "sada je sunčano, ali uveče će se naoblačiti a biće i kiše". Ko zna gde li on to saznaje. I stvarno je bilo kiše toga dana, pa nisam mogao da sviram.
Inače, on "radi" samo danju. Daju mu iz prodavnica brze hrane ono što im ostane od prethodnog dana, nedeljom se mota oko obližnje crkve, snalazi se čovek, šta će...
Sad u subotu, taman sam završavao pripreme, i taman da počnem da sviram, eto njega. Otprilike ovakva konverzacija:
JA: "E, zdravo..."
ON: "Gde si ti, dugo te nema?"
JA: "Pa, tamo-'vamo... dođem ja ponekad, ali samo uveče sviram."
ON: "Pazi se, jer policija 'lovi' u poslednje vreme..."
Ja slegnem ramenima, u fazonu "šta da se radi..."
ON: "A, znaš, je li?"
Ja opet slegnem ramenima, kao "pa, šta da radim, moram da sviram..." (pa, neću valjda unapred, bez opomene, da bežim?)

Ode on, a ja pomislim: "E, jebem ti baksuza, sad će stvarno da mi dođu panduri!"
Nego, nadao sam se da, ako stvarno i naiđu, mene (muzikanta) neće da diraju, kao što najčešće i biva...
Ali, svejedno, bolje da nisam pričao sa njim, jer sada neću biti miran kada vidim da u blizini trga stoji nihov auto (ili džip).

Prošao je jedan i po sat, kad - eto ti policajaca! Rukom mi daju znak da prekinem, pa ja (ne govoreći ništa) počnem sa razmontiranjem opreme (kablovi, baterija...).
Neki prolaznici, starije čikice, počnu da "grde" policajce. Jedan "plavi" je ćutao, a drugi se upustio u raspravu sa njima:
ONI: "Pa, šta radi čovek?"
PANDUR: "Šta radi? Galami..."
ONI: "Pa, šta radi, kome on smeta?"
PANDUR: "A, kome bi smetalo da neko ovde prodaje voće?"

Tu je pandur bio u pravu. Kome bi smetalo da neko tu u centru grada prodaje voće? A, kad može jedan, što ne bi mogao još jedan, pa još jedan...
A, što se galamljenja tiče, ja "galamim" tačno koliko treba. Nikada previše, već uvek onoliko koliko je potrebno, u zavisnosti od trenutne situacije (gradske buke).

Ja ćutim, sakupljam svoju opremu, slušam ih i mislim: "Pa, kad ni policajci ne znaju zakon..." Jednostavno, nije dozvoljeno sviranje na ulici: nisi platio dozvolu (zakup prostora), ne plaćaš porez na zaradu...
Moram da kažem i to da se ja ne ljutim policajce, kada mi ne daju da sviram. Moraju, brate, i oni da rade svoj posao, kao što i ja moram da radim svoj. Pa, na kraju, ko koga zajebe...

Braniše me tako ti moji advokati, pa posle odoše. Ja gledam... vidim ovi moji panduri čekaju. Dođe mi da im kažem: "Šta kog đavola čekate, vidite li da se pakujem?" Na kraju pomislim da možda oni hoće da pođem sa njima. Odavno nisam bio privođen, pa sam malo i zaboravio na tu mogućnost. A, oni čekaju i ćute, pa nisam siguran. U jednom momentu pođem ja do obližne kante za otpatke da bacim nešto (iskorišćene vlažnu maramicu i salvetu, kojima sam brisao ruke, pre početka svirke), a jedan od njih vikne : "Ej, kuda ćeš?" Ha, ha... da, da, ostaviću im gitaru, pojačalo, bateriju i ranac, a ja ću da pokušam da pobegnem! "Treba da pođeš sa nama"- dodaje on. "Zašto?"-pitam ja. "Objasniće ti tamo u policijskoj stanici". Ja pomislim: "Neeeee!" Nije bilo hladno, ali ja sam bio dosta toga obukao, jer sam svirao u hladovini. Ali, ako me vode tamo, ima da se preznojim... biću gola voda. Kod njih, u policiji, je sigurno toplo, a osim toga, kada me puste, sigurno me neće voziti natrag, nego ću morati pešice. A, imam sa sobom svoje stvari, obučen sam k'o za severni pol, a od policijske stanice do mesta na kome sam parkiran ima oko kilometar... uspona! (već su me 'apsili u tom gradu, pa zato znam...)

U tom trenutku stiže njihov šef, zove telefonom u centralu i govori im da su "ulovili" nekog uličnog svirača. Na moju sreću, ti iz centrale nisu bili zainteresovani (za moju eventualnu posetu), pa mi je ovaj "ulični" še(ri)f rekao: "O.K. možeš da ideš, ali moraš da odeš odavde!" Mislio je na njihov grad. JA: "Dobro, hvala... zar nećete da pogledate moja dokumenta"- hrabro ću ja, znajući da su mi papiri u redu. ON: "Ne treba, ali idi odavde!"

Tako su mi skratili koncert (i umanjili "pazar") a ja sam otišao kući (u kombi) da zapišem sve po redu, da ne bih zaboravio neki detalj. Uveče sam, normalno, otišao da sviram na isto to mesto. Pa, neću valjda da propustim subotnje veče?
Prvo: Mnogo puta sam već svirao subotom i nedeljom uveče (poslednji put pre samo 7 dana) i nisam imao problema.
Drugo: Pa, neka me i uhapse... jaka stvar!
Eto, zato je dobro što me nisu vodili u policiju, jer bi ostao neki zapisnik o tome. I bilo bi nezgono da me privode istoga dana dva puta. Ovako, mogu da se pravim lud... Kao, mislio sam da je to da "moram da odem" značilo da moram TADA da odem, tj. da ne sviram više... Uhvatio bih se za ono što je jedan pandur rekao da "galamim". Kao, mislio sam da je TO problem, jer je radno vreme, a u blizini ima prodavnica (mada je iza mene bila neka banka, koja subotom ne radi, a ispred mene nekakav hotel, sa kafićem u prizemlju).
Ali, teško da ti isti policajci (koji su me "ulovili" ujutru) mogu ponovo da naiđu uveče. Pa, ne mogu da rade celi dan, to smo apsolvirali još pre... 20 godina! Jedino me je malo brinula činjenica što su to bili mlađi tipovi, recimo oko trideset godina, pa da slučajno ne izađu uveče u grad (subota je!). Ne bi im bilo milo da vide da me nisu baš mnogo uplašili. "Bilo bi dobro da su oženjeni i da ne izlaze mnogo"- razmišljao sam ja... Ne bi bilo dobro da me ponovo uhvate na (ne)delu, ne toliko zbog tog puta, koliko uopšte... da ne izgubim taj grad, koji mi jeste bitan (za hladniji deo godine).


A, šta je bilo uveče? Pa, ništa posebno. Prošla su dvojica pešaka (policajci), dvojica na motorima, u blizini (kao i obično) je povremeno stajao parkiran njihov auto... U nedelju uveče je izbila neka frka, ispred jednog kafića, oko 100m od mene, pa su se muvali naokolo, a ja sam strepeo, jer moji "poznanici" jeste da nisu mogli da rade u subotu i preko dana i uveče, ali je postojala mogućnost da u nedelju uveče budu na dužnosti.
Uglavnom, neću da idem tamo do oktobra, novembra, za svaki slučaj. Imao sam u planu još jednu posetu, ali nije pametno da rizikujem. Jer, eventualni ponovni susret za 1, ili za 8-9 meseci... nije ista stvar!
Sigurno je i da u narednom periodu (godina-dve) tamo neću svirati danju (ni nedeljom). A, posle... videćemo!


P.S.
U cilju zaštite svoga biznisa, ne mogu da napišem gde sviram (IMENA GRADOVA) koliko zarađujem, u kojim državama ili gradovima je zarada najbolja itd.
Molim za razumevanje...

Ulični Muzičar
12.05.2011, 13:38
UPALJAČ, PATIKE, MENUET, DŽOINT I MILICIJA





NEKOLIKO KRAĆIH EPIZODA... (PROLEĆE 2010.)

"Upaljač"

Imaju prolaznici običaj da me posmatraju dok nameštam svoje stvari pre početka svirke: gitaru, pojačalo, kablove, bateriju, stolicu na rasklapanje (sa sunđerom odozgo)... Neki me krišom posmatraju (misle da ih ne vidim), a neki ne. Neki iz daljine, a neki sa pola metra rastojanja. Ima raznih ljudi...
Tako i sinoć. Dok sam se pripremao za start, vidim prilazi mi neki čovek. Mislim: "sad će da me pita nešto u vezi sa gitarom."
Obično pitaju kako mi se zove taj moj instrument, pošto nisu nikada videli dve spojene gitare. Većina ljudi misli da je to (jedna) gitara sa dva vrata (ni to se ne viđa često), ali to su zapravo dve gitare, malo secnute, pa spojene.
Al’, čikica me pita... da li imam upaljač, he he...


"Patike"

To me je podsetilo na jednu sličnu situaciju iz prošlosti:
Prilazi mi neki engleski turista (momak), prekida me usred svirke (to ne volim nikako!) i kaže: "very beautiful ... ... "
Ja mislim sad će da kaže da mi je lepa gitara, da lepo sviram ili tako nešto...
A, on: "... ... shoes". Svidele mu se moje patike, he he...
Pita me koji je to model. A, model je bio UNIVERZAL (Slovenačka "Planika"). Tog modela nema tamo kod njih, izgleda...
Bilo je to pre 5-6 godina.
A, prošle godine me isto tako neki "žuti" turista (englez, skandinavac, ko će ga znati...) pitao za patike: gde sam ih kupio, koliko koštaju...
Ja mu objasnim: "Made in Kina, brate, 10 evrića..."
A, on mi reče da ipak nisu loše, bez obzira na to što su kineske.
Da, da, tačno... samo što moraš da menjaš čarape dva puta dnevno.


"Menuet"

Nego, ništa sladje nego kada sviram nešto svoje, a ljudi plaćaju!
Juče sam, po prvi put ove godine, svirao neke svoje menuete (3 komada).



"Džoint"

Sinoć...
Neki tip je sedeo iza mene, dok sam svirao. Dobro, ne preblizu (inače bi me i to nerviralo, jer ja sam namćor po prirodi). Bio je na nekoliko metara razdaljine.
Slušao je jedno 20 minuta i "kulirao"
Kad je dovoljno "iskulirao" priđe mi i reče: "lepo sviraš, brate!" i ponudi mi džoint (on sam je jedan džoint već uveliko "duvao"). Ja sam mu lepo zahvalio i rekao da ne bih...
On ode, a ja ostah, misleći: "pa, ovome bi se činilo da lepo sviram čak i da sam odsvirao... "Mali mrav"!


"Milicija"

O miliciji neću ništa ovoga puta. Kada je ovaj post objavljen na forumima (prošle godine), bilo je nešto i o njima, ali to sam u međuvremenu prebacio u priču "Grozni nemački policajci" (ono na kraju, kada mi "plavci" nogom zatvaraju koferče).
Pošto mi se sviđa ovakav naslov posta , ne bih da ga menjam, ako može...

Ulični Muzičar
19.05.2011, 08:25
TUTA BUGARIN, ŠABAN ŠAULIĆ I KANTRI MUZIKA



Leto 2011.
Pita me jedan tip odakle sam.
Ja mu odgovorim, a on me onda pita da li znam srpski (na srpskom me to pita).
Rekoh da znam, malo... (he, he)
Pitao sam i ja njega odakle je. Iz Bugarske je bio.
Onda je ponovo on došao na red da nešto pita, pa reče: "Znaš li da odsviraš nešto onako dobro... recimo od Šabana Šaulića ili tako nešto?" (Poznato je da se u Bugarskoj veoma ceni novokompovana narodna muzika iz Srbije)
Ja mu odgovorih da ne sviram takve stvari.
Sledeće pitanje je bilo: "Šta je to što si sada svirao? Je l' to kantri?"
Rekoh mu da je to što sam bio svirao (a, on me prekinuo) bila muzika iz jednog filma!
"Iz kog filma?" - pita on...

"La vita e' bella" od Begnini-a, odgovaram ja ("Život je lep").
On napravi neku facu, u fazonu "koji ti je taj?"
Reče mi i da, kada prođe uveče, čuje da uvek sviram jedno isto.
Ja slegnem ramenima (kao, O.K.), i, pošto me je malo naljutilo to što je kazao, nastavim da sviram, ne gledajući više u njegovom pravcu, tako da je on otišao. U stvari, prijatelj ga je pozvao, jer je video da nemam nameru da mu i dalje posvećujem svoje vreme (koje je za mene = novac).

Posle sviram i nešto razmišljam...
"Pa, mogu da razumem da se mnogima čini da sviram stalno jedno te isto!"
Uvek isti zvuk gitare: ne menjam boju, ne koristim efekte, slajd ne koristim više (ranije jesam malo)...
Usnu harmoniku vrlo retko "dunem", ne pevam...
Tako da se, onima koji slušaju neku "levu" muziku, i ne prepoznajući stvari koje sviram, čini da stalno sviram jedno te isto...
A, što je to - ko bi znao... možda je neki kantri, a možda i nije.


Jednom davno pitao me je jedan Indijac (koji je imao tezgu u blizini mesta na kome sam u jednom periodu često svirao) da li ja to sviram nešto određeno ili... samo tako... proizvodim neke zvuke.
Uništio me...
Najjači "kompliment" u karijeri!
Al', kad malo razmislim...
Pa, i ja, kada čujem indijsku muziku... i meni se čini da oni, tako, samo prave nekakve zvuke i... manje - više, jedno te isto!

A, jednom mi je neki momak zatražio da mu odsviram "Hey Jude" i kada sam završio, upitao me:
"Pa, je l' to bilo?"
"Da, (kažem ja) zar nisi prepoznao?" (moja verzija je bila instrumentalna!)
"Aaaa... pa, ja pesme prepoznajem po tekstu" - reče on...
? ? ?


P.S.
Napisao sam u tekstu da je onaj čovek bio iz Bugarske samo da bih u naslovu pomenuo i legendarnog Tutu Bugarina.
Bez namere da ismevam komšije, naravno...

Ulični Muzičar
27.05.2011, 07:54
MISTER DOLAR I GOS'N EURO



Jun 1993.
Prolazio je šetalištem pored mora neki matori "jarac" sa mladom "ribom" u zagrljaju. Amerikanci su bili, pretpostavljam (a, možda i nisu, ko zna...). On oko 50 godina star, a ona oko 30, otprilike. Ja sam baš u tim trenucima svirao nešto romantično (u Leskovcu bi rekli: "tugaljivo", sa akcentom na i). On i njegova dama su zastali i počeli da plešu, tu ispred mene. Kada smo završili (ja sa sviranjem, a oni sa igranjem), priđe gospodin i ubaci u kutiju neku novčanicu. Video sam odmah da je "zelenbać", ali nisam mogao da vidim broj na njemu. U to vreme sam svirao (na jednoj gitari) stajajući (sada sedim, nisam više lud da stojim), a i kutiju za pare sam stavljao malo dalje od sebe. Možda je i osvetljenje bilo slabo, pa se nije videlo najbolje, ne sećam se tačno.
Pretpostavio sam tada da je to novčanica od 1$, jer se dešavalo često da se Amerikanci prave važni sa tim svojim dolarima. A, ako nije 1$, možda je 10$ (nadao sam se tome). Čekao sam da se staro-mladi par udalji malo, pa da pogledam. On mi je u odlasku (iz daljine) kažiprstom pokazivao na kofer, kao "vidiš li šta sam ubacio?" Ja sam mu klimnuo glavom u znak zahvalnosti, kao "da, video sam, hvala". Kada su se sasvim udaljili, ja zavirim u kutiju. A, u njoj... 100 dolara!
Godine 1993. je to bila fina cifra. Srbijom je harala hiperinflacija, cene su bile u milijardama, a od prosečne plate su ljudi mogli da kupe (od nekog od mnogobrojnih uličnih preprodavaca deviza, tzv. "dilera") samo deset, dvadeset maraka. Cene su bile smešne, kada bi se računalo u nekoj čvrstoj valuti, ali ne i za one kojima je plata bila 2 marke (bilo je i takvih). Tako da se za 100 dolara, koji su tada vredeli blizu 200 nemačkih maraka, moglo ladno živeti dva meseca. Mislim, onako na nivou…


Septembar 2003.
Nije radila ulična rasveta, a već je počelo da se smrkava. Nije bilo mnogo prolaznika, a i ti što su prolazili nisu me "zarezivali" previše. Razmišljao sam da prekinem i odem, jer još kada padne mrak… ništa neću da zaradim. Ali, u poslednjim trenucima (u sudijskoj nadoknadi, što bi se fudbalskim rečnikom kazalo), jedan mladić priđe polako i (takođe vrlo polako) spusti jednu novčanicu u koferčić, uz komentar: "Nemam više…". Ode on, a ja gledam… neka debela novčanica, mislim široka, po boji mi liči na 50 evra… Ne vidi se dobro, mračno je. Kada se momak dovoljno udaljio, ja je uzmem u ruku... i ne verujem svojim očima: 200 evra!
Posle sam je kući dugo studirao. Gledam… da nije, bre, neki lažnjak? Prvi put sam tada video novčanicu od 200 evra. Posle nekoliko dana sam je odneo u banku i stavio na knjižicu. Da usput proverim i da li je prava ili nije. Jeste bila prava, ali i ja sam ispao prava budala zato što onome na šalteru nisam napomenuo da nisam siguran da li je original ili je falsifikat (pa neka on proveri). Ovako, da je bila lažna novčanica imao bih problema sa zakonom. Mislim, teško da bi neko poverovao u priču da se uličnim sviračima ubacuje po 200 evra.

Jednom mi je jedna žena u invalidskim kolicima ubacila 50 evra.

20-ice se "dogode" 2-3 puta godišnje, a 10-ke 7-8 puta.
5 evrića ima relativno često.

Jednom je jedan poznanik (drug moga druga) u šali ubacio 100$, pa ih je posle uzeo nazad. To nećemo da računamo, je l' tako?

A, jedan drugi drug mi je vratio dug tako što je novčanicu od 50 evra stavio u moje koferče (da ispadne malo mangup).
To jest, mislio je da mi tako vraća taj dug.
Moram da ga obavestim (znam da čita ovaj blog) da sve što nađem u koferu ja računam kao svoju zaradu od svirke, tako da... još uvek mi dođe tih 50 evrića!

Ulični Muzičar
31.05.2011, 11:46
MUŠTERIJE




Manje-više, svi ljudi su potencijalne mušterije. U određenim uslovima, skoro svako će ubaciti neku paru uličnom sviraču. Ako ništa drugo, onda bar za Novu godinu... Kažem SKORO svako, jer, naravno, ima ljudi koji, ne samo da ih ne bi počastili, nego im ulični muzičari čak idu i na nerve.


Inače, ubacuju svi: žene, muškarci, deca, tinejdžeri, babe, dede...
Žene su nešto bolje mušterije od muškaraca, a najbolje su one imeđu 40 i 50 godina (ubacuju "krupnije" novčiće). Ni penzioneri nisu loši, ali ubacuju sitnije, kao i deca (kada su sami, bez roditelja).
Neko lepo i polako spusti pare u kofer, neko baca iz daljine. Od tih što bacaju izdaleka postoje dve vrste: oni koji pogode i oni koji promaše koferčić. A, od tih loših "košarkaša" opet ima dve sorte: oni koji posle promašaja isprave svoju grešku (priđu, podignu novčić i stave ga tamo gde treba) i oni kojima tako nešto ne pada na pamet.
Jednom se desilo da je jedan tip promašio kofer, a onda prišao, uzeo novčić i... stavio ga ponovo u svoj džep i otišao.

Bacaju ljudi pare i sa balkona. Uviju ih najpre u neku hartiju (obično u salvetu). Pokretni muzičari koji idu polako ulicom svirajući i sakupljajući priloge, naučili su ljude kako se novčići bacaju sa terase (da se ne bi otkotrljali pod neki auto, na primer). Znači, pre bacanja - umotati ih u papir. Tako se i meni nekada dogodi da mi bake sa balkona bacaju pare (kada se desi da sviram ispred neke stambene zgrade). Jedna mi je zamalo razbila glavu, jer je u hartiju stavila 7-8 novčića, a to je možda 100 grama gvožđa. A, babac je živeo na petom spratu, pa ti sad vidi kojom je brzinom putovao taj njen paket... Da me je koknula u glavu, vodili bi me na ušivanje iste, garant!

Oni koji plaćaju u hartiji (5 evrića najčešće) vole da preko novčanice stave nekoliko novčića... zbog vetra. Bude smešno ako se uhvate baš za "mamac" (zalepljene pare).
Nekada mi samo kažu da pripazim da pare ne budu oduvane... čak i kada i nema nekog vetra (dobro, malo se prave važni).
Ili mi daju u ruke.
Na početku karijere nisam uzimao pare u ruke (neprijatno mi je bilo), nego sam govorio ljudima da stave u kutiju. Ali, sada ne radim više tako.
Šta ima da izigravam nekakvog mnogo ponosnog uličara, kad sviram za pare...
Inače, ima i onih koji vole da plate "na ruke" sa... 10 centi, 20 centi...
Jednom je nekom čoveku, dok je ubacivao siću, ispala iz džepa novčanica od 50 evra i završila u mom koferu. On je uzeo nazad, naravno. A, ja pomislih: "aj, dobro, da se ne bijemo sad zbog 50 evra..." 'Oću da kažem da sve što završi u koferčetu - postaje moje vlasništvo, da se zna!
Zahvaljujući uličnom muziciranju, imam zavidnu kolekciju novčića. Iz raznih zemalja sveta: Australija, Kanada, Filipini, Kuba, Amerika, Južna Afrika... da ne pominjem evropske države.

Ubacuju ljudi, osim važećih, i pare koje nisu više u upotrebi. Zatim, probušene novčiće, savijene, ofarbane... Onda, novčanice koje su isprljane (olovkom, mastilom...), kojima fali jedan deo (pa moram da ih nosim u banku). Čak imam i jednu polovinu od 5 evra. Nisam je bacio, jer možda nekada dođem do druge polovine, he, he... Ne, šalim se, nego možda nekad dobijem 5 evra koji je oštećen na toj strani koju ja imam, pa mogu da ih isečem i spojim. Mislim, ne moram da idem u banku.

Osim para, stavljaju ljudi u kofer i cigarete, banane, džointe, bombone, crkvene kalendare, žvakaće gume, pomorandže, čokolade, reklamne listiće...
Donose mi sendviče, pivo, vino, hleb, čaj, sok... (iz obližnjih kafića često donose nešto za piće).
Jednom su mi neki momak i devojka doneli kesu sa namirnicama iz supermarketa. Unutra je bilo od svega po malo: hleb, mleko, salama, sir itd.
Jednom, pre 15-ak godina, neko mi je doneo paket sa garderobom. Bile su "polovne" stvari, ali sve čisto, oprano... Ne sećam se gde su završile ostale stvari, ali vuneni džemper koristim i dan-danas. Odličan je: debeo i dugačak. Ma, "ujeda"...
Nekada se zabavljam tako što, kada vidim da se neko sprema da plati ("brka" po novčaniku ili džepovima), pokušavam da pogodim koliko će da ubaci. Procenjujem po izgledu, po odeći, po životnom dobu, po polu… I da vidite da često pogodim. Gledam i kažem: "ovaj deda neće da da više od 20-30 centi". Ili: "Aaaa, ova nalickana starija gospođa neće sigurno da se bruka. Ne 'ginu' mi 2 evra".
Međutim, koiko god da imam uspeha u pogađanju, nekada se stvarno iznenadim koliko mogu da pogrešim.
Recimo, neko za koga to nikada ne bih ni "sanjao", ubaci 2 evra ili čak i više.
Sa druge strane, desi se da neko ko ispunjava sve uslove za dobrog mušteriju, ubaci stvarno nešto smešno: recimo 2 centa, 5 centi, ili tako nešto. Još me u odlasku čak i pogleda u oči. Valjda očekuje bog zna kakvu zahvalnost... Ja obično klimnem glavom onima koji me (posle ubacivanja) pogledaju u oči, a oni mi najčešće "otklimnu", uz osmeh. Ali, kada se dese takve situacije (to cent-dva ili pet), bude mi malo i smešno što im sad, kao, nešto zahvaljujem.
Mene lično bi bilo sramota da se tako brukam. Ako ne bih imao pri sebi ništa drugo, ne bih ubacivao 1 ili 2 centa. Al', 'ajde, dobro...


Naravno, ako nisam odavno praznio koferče (znači, kada u njemu već ima puno novčića), ne mogu ni da ukapiram koliko ko ubacuje.
Inače, ljudima je drago kada ubace pare uličnom sviraču. Vidi im se to na licu (a, i ja znam kakav je to osećaj, jer sam i ja nekada nekome mušterija). Svi se nešto smeškaju. Mada, moram da kažem da mi se ipak ne dopada kada mi daju pare oni koji očigledno nisu baš finansijski dobrostojeći. Na primer, deda koji prodaje srećke po kafićima, kod mene ubaci 1 evro. Ili Rom koji vozi neki krš od motora (ili bicikl sa prikolicom u kojoj su stare stvari) ubaci 2 evra. Ali, šta ću... ne mogu da ih jurim po ulici i da im vraćam pare. Jedino što mogu je da i ja budem široke ruke u životu.
Kada smo već kod darežljivosti, jedna digresija: moram malo da pohvalim svoju ženu. Ona već 7-8 godina (preko "Action Aid"-a) šalje pomoć jednom dečku (sada je već momčić) koji živi u Africi: 22 evra mesečno. To možda i nije mnogo para za nas ovde, ali tamo u Siera Leone je dovoljno za troškove školovanja mladog Alusina (tako mu je ime).

P.S. dva-tri slučaja kada su mi mušterije tražile da im vratim kusur,
opisana su u priči "Muzičar, žalim slučaj, al' mnogo mi se jeo kukuruz".


p.s.2. Onu sliku sa parama možete da uveličate (treba kliknuti), pa da lepo izbrojite pare. Samo što nećete znati koje vreme je bilo potrebno...
(ali, vidi se koliko od koje vrste ima)
(slika je na blogu : http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/03/musterije.html )

Ulični Muzičar
06.06.2011, 11:19
I SAMO SLUŠAM VREMENSKU PROGNOZU...



Ulični svirač ima razne "neprijatelje":
- Policija
- Galama
- Prevelika gužva
- Konkurencija
- Vlasnici prodavnica (ne svi)
- Preširoka ulica
- Vremenske (ne)prilike
- itd.

U ovom tekstu ću se pozabaviti meteorologijom, a ostalim neprijateljima - neki drugi put.
Sunce, kiša, grad, susnežica, sneg, vetar... svi mi oni prave probleme.
Jedino mi magla i Mesec ne smetaju
(a, ni Duga)...

U letnjem periodu mi Sunce pravi manje problema nego zimi. Kako to? Pa, prosto: u toplijem periodu godine radim najčeće samo uveče, posle Sunčevog zalaska. Ako se i desi da sviram u toku dana, onda to znači da sam uspeo da nađem neku debelu 'ladovinu: iza neke visoke zgrade, velikog drveta i slično. Ili, ako je oblačno, ali bez kiše.
Međutim, u zimsko vreme više sviram danju. Često sam baš na nekoj raskrsnici ili trgu (da ispred i iza sebe ne bih imao prodavnice), tako da me Sunce mnogo zeza. Recimo, treba da počnem da sviram oko 10 sati ujutro. U to doba dana je hladno, a Sunce je još uvek nisko, pa ne može da pomogne. Ali, kasnije se temperatura podigne, Sunce se pojavi... Jeste da je zima - zima, ali i Sunce je Sunce, tako da je velika razlika u temperaturi u hladu i tamo gde ono greje. I, sad, kako se obući? Ako se slabije obučem, biće mi hladno na početku (sat, dva sata... zavisi), a ako se bolje obučem, ne gine mi znojenje kada mi Sunce dođe u posetu. Dobro, mogu da skinem jaknu, džemper... ali ne mogu skijaške pantalone. A, ja baš volim da dobro obezbedim noge.

Da ne spominjem situacije kada Sunca čas ima, a čas nema ("krije" se iza oblaka): tada baš zna da me nervira (pa ga malo i psujem u sebi, priznajem). Znači, nema strip-tiza na ulici, nema skidanja pantalona. Ali, oblačenja ima... Dešava se da sviram po sunčanom vremenu i nisam u hladovini. A, onda Sunce zađe i postane hladnije. Tada ja lepo izvadim iz ranca još jedne pantalone, jaknu... Obući na ulici još jednu bluzu ili jaknu nije problem, a što se tiče pantalona... pa, sačekam momenat kada nema mnogo prolaznika u blizini i onda ih brzo navučem. A, i da me neko vidi, pa šta? Jaka stvar...


Vetar ne volim, jer mnogo mrsi... mislim, moju kosu. Pa, onda moram stalno da je nameštam. Ako nije zima. Ako jeste - onda stavim na glavu vunenu kapu i "mirna Bačka".
Ranije sam (ali, to je bilo mnogo davno), uvek svirao sa kačketom ili šeširom na glavi. Taki mi je bio "imidž" devedesetih, he, he...
Ali, da se vratim vetru. Znači, uopšte ga ne volim. Još kada sviram na temperaturi ispod nule... on stvarno može svojim prisustvom situaciju da učini nepodnošljivom.

Kiša...
Ona je najnezgodnija. Sunce ili vetar mogu samo da mi zagorčavaju život, ali zbog kiše mogu da izgubim posao (čitaj: pare). Mislim, privremeno... Ima gradova u kojima imam neko zgodno rezervno mesto, za slučaj kada pada kiša. Ispod nekog balkona, naravno. Ali, ako sam u gradu u kome nemam takvo mesto, onda samo mogu da molim Manitu-a da ne šalje kišne oblake. Najviše mrzim kada počne kiša, ja se sklonim, ona prestane, ja ne znam da li da se vraćam na glavno mesto, rešim da se vratim, kiša ponovo počne da pada... A, svaka promena pozicije mi oduzima 15-20 minuta (da sviram akustičnu gitaru i pevam, bio bih mnogo pokretljiviji). Na kraju se iznerviram i vratim se u kombi (ili kući, ako sam u svom gradu). Takođe je antipatična (drugarica kiša), kada počne da pada baš kada krenem na posao. Ja se lepo pripremio: išao u WC, pojeo nešto, obukao se prikladno (zimi mi je, za oblačenje u sedeće-ležećem položaju, potrebno 10-15 miuta)... i ona baš tada nađe da me zezne. Nezgodno je i kada, u toku svirke, kiša počne jako da pada. Osim toga što mi pokvari pos'o, moram i da čekam k'o budala da prestane (ili malo "o'ladi"), jer mi kombi najčešće nije tako blizu radnom mestu (obično par stotina metara).


Sa snegom je slična situacija. Jedina razlika u odnosu na kišu je ta što, ako je sneg baš sitan, mogu čak i da sviram... Ali, ako nije, a uz to duva još i vetar, onda mi ni balkoni ne pomažu. Po tome je on gori i od kiše (pahulje bolje lete na vetru). Što se mene tiče, ja bih mogao da sviram i po kiši (samo da nije pljusak) i po snegu, ali ne smem zbog gitare i pojačala...

Dakle, da bih odabrao dane kada ću da sviram, moram da pratim vremensku prognozu, kao da sam poljoprivredni proizvođač, he, he... Naročito kada treba da idem u neki drugi grad na nekoliko dana, ili kada sam na dužoj turneji. Sve u svemu, ipak mi je ovaj (usrani) dva'es' prvi vek doneo neke pogodnosti, u vezi sa poslom kojim se bavim.

Ima na internetu sajtova na kojima može da se prati kretanje oblačnosti, da se pogleda dugoročna prognoza (do 2-3 dana im verujem, ostalo je nagađanje...), prognoza za narednih nekoliko sati...
Žena me preko SMS-a obaveštava o situaciji, tj. na moj zahtev pogleda vremensku prognozu za određeni grad, u određeno vreme... da bih ja mogao da planiram kuda da idem. Jer, kao što rekoh, u nekom gradu imam rezervno mesto, a u nekom nemam. Osim toga, rezervno mesto može biti dobro za svirku u radno vreme (kada rade prodavnice) ili za svirku uveče (kada ljudi šetaju). Tako da treba napraviti dobar raspored.
Eto, javno se zahvaljujem internetu. Ranije sam slušao radio, ali tamo su obično čitali vremensku prognozu samo za naredni dan, i, naravno, ne za svaki grad posebno.



P.S. Odabrao sam onakav naslov teksta u čast legendarne emisije "Tačno u podne" ("Tup-Tup"), Milovana Ilića - Minimaksa, koja se nekada davno emitovala nedeljom na drugom programu Radio Beograda. U džinglu, koji je išao u najavnoj i odjavnoj špici te emisije, korišćen je deo pesme Krunoslava - Kiće Slabinca u kome se kaže:
"...i samo sluša vremensku prognozu".


Pogledajte video (traje samo dva i po minuta)... (na blogu je: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/03/i-samo-slusam-vremensku-prognozu.html)

Ulični Muzičar
15.06.2011, 01:03
NEKOLIKO PRIČA JEDNOG MOG KOLEGE





Sledi nekoliko priča, koje je jedan moj kolega napisao na jednom internet forumu.
Imam, naravno, njegovo dopuštenje da ih objavim na svom blogu.
Čovek je sa gitarom proputovao celi svet i sada živi... ko zna gde i bavi se... ko zna čime...
Ja sam, u poređenju sa njim, mala maca. Nisam nikada izašao iz Evrope.

-------------------------------------------------------------------------------------------------
-------------------------------------------------------------------------------------------------

He, he... E, baš sam se u ovome našao.
Naime, i ja sam bio Ulični Muzičar. Neka od najboljih sjecanja su mi ostala od tad. Doduše, ja sam "radio" u Europi uglavnom. Bilo mi je neugodno to radit u rodnom mi Zagrebu.

Uglavnom - Ameterdam. Pomalo: Beč, Budimpešta, Pariz, Cannes, Rim, London, Zurich... Ali, u Amsterdamu sam znao svirat po mjesec dana. To je bilo u 80-im godinama prošlog stoljeća i uglavnom sam to radio ljeti kad nije bilo škole ili faksa, ili nisam imao neki posao doma.
Repertoar: Dylan, JIm Croce, Don McLean + standardi Beatlesa, Stonesa i sl.

Znao sam za mjesec dana zaradit bolje neg moj stari za 6 mjeseci u Zagrebu. A živjelo se uh kako dobro. Lova je odlazila na koncerte, cugu, hranu, djevojke, a srećom droga mi je uvijek bila ne baš draga (probao jesam, ali me se nije primalo, ali mi joint nije bio stran).

Sjajna vremena. Svirao sam i u klubu u kojem je i sam Johnny Štulic kasnije svirao.
Ma fenomenalno!

-------------------------------------------------------------------------------------------------

Eh, to sam i ja puno koristio (govori o Inter Rail voznim kartama, prim. U.M.). Kako je to bilo dobro! Moj zivot "putnika" je počeo tim vlakovima po Europi. Praktično sam u dva ljeta obišao kompletnu Europu, izuzev onih zemalja koje se tako nisu mogle posjetiti.


Najbolju dnevnu zaradu sam inače zaradio u Cannes-u. Bilo je mnogo posjetitelja i turista, jer je bio neki sajam ili festival, tako nesto, a i ja sam taj dan bio u svojoj najboljoj i nevidjenoj formi. Urezalo mi se u pamćenje kad mi je jedna djevojka stavila u kofer od gitare 500 francuskih franaka, dok sam svirao Jim Croce-ovu "Time in a bottle". Tog dana sam nakupio preko 2500 francuskih franaka za samo tri sata plus nešto ostalih valuta. To bi danas bilo oko 400 Eura. Eh, koja je to lova onda bila (1986. godina!).

Ako si svirao po Zagrebu, sjećaš li se Milana koji je znao svirat na Cvjetnom i na Trgu? On je bio zakon medju svim uličnim sviračima tada. Pa, onda onaj blesavi tip iz Siska kojeg su zvali Banana, Robert iz Španskog... Oni su bili redovni ulični svirči tih dana. Milan me inače upoznao s Miladinom Šobićem...

Eh, kakva su to bila vremena...

-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Vidiš, ja sam bio onaj relativno tipičan tip svirača koji ujedno i pjeva. I često puta su mi prilazili s onom "ajd, pjevaj nam ovo, ajd pjevaj nam ono..." Uglavnom, kad traže tad su i najdarežljiviji, pa se nisam libio toga, naravno ako sam znao tu pjesmu koju traže...

Sjećam se jednog dana 1989. godine u Frankfurtu. Ljeto je bilo i ja nešto sviruckao. Nije me baš išlo, Švabe nisu jako darežljivi ljudi i koferčić se jako sporo punio. Moj uobičajeni repertoar je bio na Engleskom i skoro nikad vani nisam pjevao na našem jeziku. I taj put onako čujem prepoznatljiv jezik (ne baš neobicno za Frankfurt). I pozdravim ih i počnemo pomalo razgovarati.
I pitaju oni mene da li znam neke "narodnjake" - ne baš moj fah Ako sam znao 2-3 u vrh glave, i to one koje su svi znali. Pa ih pitam - hoće li šta od Miše Kovača, što takodjer ništa ne znam, ali nije to ni tako tesko, 2-3 akorda. Neće oni nego narodnjake. Ajd dobro, pomislim si ja... koferčić je zjapio skoro prazan, moda cca desetak maraka u njemu, a nisu me Švabe baš ni slušale taj dan. Pa rekoh, ajd bar da zaradim nešto od ovih "zemljaka".

I trkeljam ja tako te neke narodnjake, oni pjevaju bez obzira na moje harmonije. Deru se, viču, završimo jednu stvar - oni trae drugu, pa treću... i tako se razvuklo na pola sata! Ali. ni pfeninga ne stavljaju u kofer.
I dopizdilo meni i kažem ja njima dvojici da ću opet prebacit se na Engleski da bih pridobio nešto drugih slušalaca. Zahvale se oni meni, ja njima, i vidim jednog od njih kako ide prema mom koferu. A, ovaj drugi stoji uz mene. Dobro, mislim si ja, ovaj će me sad nečime nagraditi, ubaciti bar koju marku za mene... kad ono - pokupi on sve iz kofera, svu onu sirotinju koju sam taj dan nakupio... i pobježe. Pobježe i ovaj drugi... Ja ostadoh u šoku.
Svirao im, zabavljao ih, platio im...

Od tad - nikad više "narodnjaci".

-------------------------------------------------------------------------------------------------------



Bled, izlet sa školom. 13-godišnjaci, prve cigarete, pive i naravno "ljubavi". Dva dečka iz razreda su svirali Parni Valjak, "Sreo sam je prvi put u Stropoteci, dolje u Ljubljani kad trajao je Boom Festival..." I sve su ih klinke gladale s onim zaljubljenim blaženstvom u očima i tad sam si rekao: "i ti moraš naučit svirat tu gitaru, pa da i tebe ovako cure gledaju!"
Receno - učinjeno.
Gitara mi je donijela najmanje jedno desetak ljubavi, tj. bivših cura koje su mi postale cure prek gitare. Gitare su tih godina bile najbolji "curo-mamci".

Nema više te romantike...

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------

"Ljubav na nulti pogled", iliti "Djevojka koju sam zvao Sara"...


Amsterdam, 1986. godine.
Tridesetak dana te godine Amsterdam je udomio ovog Zagrebackog Uličnog Svirača. Mlad, lud, naivan, optimist, u punoj snazi i sa solidnim repertoarom, svirao sam nedaleko terase jednog kafića gdje su se okupljali mladi ljudi, uglavnom umjetničke duše. Moj repertoar se sastojao od verzija Boba Dylana, Simon & Garfunkela, Jima Crocea, Don McLeana i sličnih trubadura. Krajičkom oka sam uhvatio plavooku duga pogleda, ili je ona uhvatila moj pogled, nevažno. Gitara me je slušala, ili je ona slušala nju, a pjesnik je u toj pjesmi govorio o baru zvanom Portugal i marketu Savanna-La-Mar. Plavooka je stajala i saslušala me, ubacivši srebrnkast novčić, osmjehnula se i otišla...
Dopala mi se, kao rijetko koja djevojka do tad. Zvao sam to "ljubav na nulti pogled"...

Nisam znao kako se zove pa sam je sam za sebe nazvao Sara. Po Dylanovoj pjesmi zbog koje je stala i saslušala ju do kraja. Nagađao sam da se možda stvarno tako zove i da je to vjerovatno bio razlog zašto je i stala, a ne samo prošla pored mene.

Dakle... Sara. Djevojka čiji sam pogled od tad redovno, skoro svaki dan hvatao. Saznao sam da mnogo crta i slika. Znao sam je uhvatiti onako s papirom i bojama kako lovi prizor nad kanalom ili ocrtava bore na nekom portretu. S nama je to bilo tako, ili sam ja prolazio kraj nje dok slika, ili ona kraj mene dok sviram...

Jedina razlika, ja njoj nikad nisam ubacio novčić u kofer, jer ona nije ni imala kofer. Ali sam joj jednom poslao pivo (primjetio sam da to voli). Kad god bi prošla kraj mene dok sviram, znao sam koju stvar moram svirati slijedeću. I vec u prvim akordima znala je da su riječi koje slijede bile "I laid on a dune, I looked at the sky, when the children were babies and played on the beach..." - ostajala bi do kraja te pjesme, ubacila srebrni osmjeh u moj koferčić sjete i otišla put svojih boja...
Moja Sara.
Platonska...
Razgovarali smo samo jednom. Pred moj odlazak, poslije mojeg zadnjeg sviranja. Nije mi rekla kako se zove. Doduše, nisam je ni pitao. Ja sam jednostavno već znao njeno ime. Smijala se kao djevojčica, posebno mojem "Balkanskom" naglasku. Nasmijala me je kad je rekla da bih pjesmicu "Streets of London" trebao pjevati kao "Streets of Moscow" - zbog "istocnjackog naglaska".
Vraćala se u London koji dan kasnije. Podijelismo pivo, osmjehe, boje i pokoju pjesmicu. Ulični Svirač i Ulična Slikarica. I uvijek se sjetim nje kad čujem tu Dylanovu stvar.
E, moja Sara...

----------------------------------------------------------------------------------------------------------


Jednom sam sviruckao na ulici u jednom Japanskom gradiću. Taj mali gradić se zove Nagasaki i bio je jedan od onih gradića koji plijeni svojom jednostavnošću i toplinom. Ljudi su bili vrlo uljudni i darežljivi. Uglavnom su htjeli slušati Beatlese.
Sjetio sam se opet ovog, i naravno u vezi s ovim zlom koje se desilo prije par dana. Japan je doduse uvijek bio trusno područje, a i tsunamiji su im jako dobro poznati.
No, Nagasaki je, naravno, poznat po onom po čemu je poznata i Hiroshima. 1945-a i atomske bombe.

Ima tamo jedan park gdje su mnogi predsjednici posadili neko drvo. Park se zove "Park Mira", ako se dobro sjećam. Posjetio sam ga i nisam taj dan imao baš neke želje za svirkom. Sve je to pre-potresno.
Toliku koncentraciju zla počinjenog protiv čovječanstva vidio sam jedino u mjestima kao što su Dachau ili Jasenovac, samo što je ovo bilo učinjeno mnogo brže. Sve u jednom danu.

To popodne sam proveo svirackajući i skupljajući yene. Beatlese, kao što već rekoh. Meni, bijelom covjeku, i toj četvorici iz Liverpool-a, kao da je sve bilo oprošteno. Nisam osjetio ni malo mržnje od tih radišnih ljudi. Život ide dalje, čak i uz Park Mira, nova se djeca radjaju i nova djeca uče prve akorde na gitarama.

Samo naprijed!

---------------------------------------------------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------------------------------------------------

Hvala ti, "Aureliano"...
---------------------------------------------------------------------------------------------------------

Indigo
15.06.2011, 01:54
UUU ovo za Saru je vrhusnki...extra prica.... :D
Inace super su ti tekstovi... :D

Ulični Muzičar
17.06.2011, 04:30
::) nije moj tekst...

Ulični Muzičar
17.06.2011, 04:49
MOJ OMILJENI KLIJENT


Tada još uvek nije bilo evrića, ali ću radi lakšeg razumevanja sve da konvertujem u njih, a, takođe, i da malo prilagodim cifre današnjem standardu i današnjim cenama.


Dakle, februar 1998.
Boravio sam (radno) u jednom gradu. Spavao sam u nekom jeftinom hotelu. Relativno jeftinom, jer plaćanje hotela je za mene lično uvek bio najgluplji način na koji se mogu potrošiti pare (pa gledam da ispadnem glup u manjoj meri).
Jednog dana mi je neki čovek ubacio 20 evra. Odlično! Ne događa se to svaki dan. Možda 2-3 puta godišnje. Kad, narednog dana, eto njega ponovo i – ponovo 20 evra! Trećeg dana – 50 evra! Priđe čovek, izvadi debeli svežanj novčanica iz zadnjeg džepa pantalona (nisu bile u novčaniku), ubaci jednu i ode. I ne pogleda me. To se ponavljalo danima.
Ali, nije samo mene zatrpavao krupnim novčanicama. Video sam da i cigančićima daje po 10 evra kada oni (praveći neke tužne izraze lica) priđu da mu traže pare. Pretpostavljam da su ga svaki dan tražili po gradu. Ja nisam morao, jer on čovek naiđe sam... Jednom su me ti cigančići pitali da li sam video "onog" (nisu mogli da ga nađu). Ja sam im rukom pokazao smer u kome je bio otišao, i oni su pojurili na tu stranu, u nadi da će ga pronaći.
Posle nekoliko dana (i svakodnevnog ubacivanja tih krupnih novčanica), pomislim ja da je red da zahvalim čoveku. On, inače, nikada nije ni gledao u mene: samo ubaci novac u kofer i ode. Ali, jednom sam, ipak, "ulovio" njegov pogled, pa sam mu klimnuo glavom i bog zna kako ljubazno se osmenhuo. A, on me je samo mrko pogledao i otišao.

Pretpostavljao sam da je iz neke bogate familije, jer mi nije ličio na nekoga ko radi nešto u životu. Ko radi i zarađuje, ne razbacuje se parama tako, kao što je on radio. Možda je i dobio pare na lutriji, ko zna...


Kako je izgledao tip? Pa, visok, duga kosa (malo seda, malo i neuredna), duga brada (i ona proseda), oko 40 godina star...
Meni je ličio na Karla Marksa (i na Vuka Draškovića). Farmerice, koje su mu malo visele na dupetu, bile su malo i prljave. Pare je nosio u velikim količinama sa sobom. Recimo, kao u današnje vreme 50-60 novčanica od 50 evra (znači i do 3000).
Čuo sam od nekih ljudi da je iz jednog drugog mesta (300 km daleko), pa sam rešio da, dok je on u gradu, ni ja ne idem nikuda. Pa, od njegovih para sam plaćao hotel i hranu, tako da mi je zarada od sviranja ostajala netaknuta.
Za tih 10-ak dana, "o'ladio" sam ga za jedno 400 evra (ma, šta je to za njega...).
Kada ga nije više bilo u tom gradu, otiš'o sam i ja dalje...

Sve u svemu, gde bi nam (nama uličnim sviračima i prosjacima) bio kraj da je više takvih mušterija...

Ulični Muzičar
18.06.2011, 12:59
ULIČNI ČISTAČ - IL' SI BOS, IL' SI HADŽIJA





================================================== =============================
Zahvaljujem Uličnom Čistaču, koji je na jednom Bosanskom forumu napisao parodiju na moj tekst "Kako mi je palo na pamet da sviram na ulici". Obrisali su mu temu (takođe i moju), pa nije bilo prilike da iskarikira još neki tekst. Šteta...
================================================== =============================


KAKO MI JE PALO NA PAMET DA ČISTIM NA ULICI



Gledao sam neki program na TV-u.
Bilo je to 1987-e!
Marjan Mihajlović (voditelj) je u emisiju doveo prve ulične čistače iz Njemačke. Oni su pioniri u ovoj industriji. Oni su pričali o tome kako je to čistiti na ulici... Imaju iskustva u tome, jer su među prvim gastarbajterima otišli trbuhom za kruhom u daleku Njemačku, jos 60-ih godina.
Ja sam pažljivo gledao i... opasno mi se svidio taj izazov.
Pomislio sam: "TO JE ONO ŠTO ŽELIM DA RADIM!!!"

Naredne zime (1988.) bio sam sa drugovima na skijanju na Vlašiću.
Jednog dana sam šetao planinom i zašao sam u brezovu šumu. I video sam prekrasne mlade breze od kojih se mogu napraviti odlične metle za čišćenje.
Njišu se, njišu, mlade breze na laganom vjetriću. Skontao sam da se od njih mogu napraviti jako kvalitetne metle.


U to vreme sam malo čistio na nekim trgovima u manjim čaršijama (pisaću o tome), pa sam dobio nešto samopouzdanja (inače sam veliki tremaroš), tako da sam polako počeo da kujem planove kako će to biti čistiti u velikom gradu kao što je Sarajevo, ili kako će biti ako karijeru nastavim negdje u inostranstvu.

Naredne godine mi je otac iz svoje firme donijeo jedno radno odijelo, kombinezon, narandžaste drečave boje... čini mi se da je bilo njemačke proizvodnje. To odijelo mi je dobro došlo jer sam konačno sa njim mogao otkriti svoje ambicije i ciljeve.


Radio sam 4 meseca i 8 dana u Sarajevu, i to mi je najbolji radni staž u životu (dobro, kao klinci smo nekoliko puta išli sa drugarima da beremo aslame, ali, to ne računam).
Kasnije (1990/1991) sam jedno vreme probao da čistim po Trstu, ali nije išlo jer su oni već tada imali mašine što čiste ulice.


I tako...
Jula 1989. moji krenu na more u Španiju, pa i ja pođem sa njima. Kontam, Španci su pomalo prljava nacija, bacaju dosta smeća, možda bude tamo dobrog posla za mene... da probam sreću.
Da pokušam da čistim, a, ako ne ide - onda ću i ja da bacam smeće po ulicama kao lud i onda možemo da se vratimo zajedno kući.

Otac mi je bio sredio od opštine da, kad se vratim u Sarajevo, mogu da čistim odmah od 06:00 ujutro, čak i vikendom jer je prije bilo zabranjeno, kao uznemiravam ljude tako rano.


Znači, oni ostanu na plaži, a, ja obučem svoje odijelo i pravac na ulicu da cistim. Po onoj vrućini, nema boljeg zadovoljstva, neopisiv osjećaj. Pogotovo kad se na takvim temperaturama pokvari neka hrana, meso ili mliječni proizvodi, pa ono počne da smrdi, milina.
Kad završim posao, dodjem u apartman, skinem odijelo i okupam se.
Izadjem uveče... Setalište puno ljudi... Svi me pozdravljaju i dobajuju fore i fazone tipa: "ej, gdje si čistač, čistiš moj"... Bio sam glavna fora u tom malenom španskom primorskom gradiću.

To veče sam bio u jednom malom restoranu i jednom starijem čovjeku je sa tanjira ispala pizza na pod. Htio sam da brzo reagujem i da to brzo počistim, no nisam znao kako će drugi reagovati.

NISAM IMAO HRABROSTI !
I... nadjem "rešenje" !
Pitam nekog milicionera (tako su se tada zvali) da li mogu da očistim pizzu sa poda.
On, naravno, kaže da ne može (mada, da ga nisam pitao, verovatno me ne bi dirao).
I ja, sav sećan, krenem da čistim po restoranu a cijeli restoran stao na noge: plješću i navijaju. Svi su oduševljeni mojim gestom. Velike ovacije su se čule čak i do ulice jer su ljudi vidjeli heroja u meni. Bio sam heroj ulice tog trena, al' ne k'o James Bond. :-))


Pa, eto... nek ljudi po Bosni i dalje pričaju da se u inostranstvu ne može čistiti po ulici, i da su sve mašine i slično. Čista glupost! Savjest mi je mirna. Nisam ja kriv što oni ne znaju da se i te kako može čistiti...

Dok sam čekao autobus, čistio sam malo i po autobuskoj stanici (malo opuštanja).


Nisam odmah krenuo kući, već sam otiš'o u Beograd. Tih dana su bili veliki mitinzi i protesti po Beogradu pa su ulice bile jako prljave i moje kolege iz Srbije nisu stizale da očiste ni ono osnovno. Pokazao sam humanost i zaputio sam se put Beograda da istrajem u svojoj misiji.

Prodjem kroz "Knez Mihajlovu". Puno smeća. Ne može se proći ulicom od smeća.
Nekoliko kolega (obučenih u plave uniforme) čisti... Zvižde oni, pjevuše i čiste.
Ja priđem jednom od njih da malo popričamo...
On je super tip. Rekao mi je kako ide, kol'ko može da se očisti tokom dana i... da se ne premišljam mnogo, nego da idem da probam. Kažem mu da ja imam narandžasto odijelo i pitam hoće li biti problema jer su oni u plavim odijelima. Onda on kaže: "ako je tako, ti ćeš biti kapiten ekipe".

Nisam imao potrebe da se vraćam kući tih dana. Bilo je mnogo smeća i posla preko glave, a ja sam čistio i uživao.

Ovo je bio pravi potez.

================================================== =============================
Hvala ti, kolega Ulični...
================================================== =============================

Ulični Muzičar
20.06.2011, 04:34
VIOLINISTA U METROU


Washington DC,
Stanica metroa, hladnog januarskog jutra 2007.g.
Čovek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta.
Za to vreme, približno 2.000 ljudi prodje kroz stanicu, većina na svom putu ka poslu.

3 minuta nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek primećuje muzičara koji svira.
On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi svojim poslom.

4 minute kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, i bez zastajkivanja, nastavlja hod.

6 minuta kasnije:
Mladi čovek se naginje preko ograde da ga čuje, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.

10 minuta kasnije:
3-o godišnji dečak se zaustavlja ali ga majka odvlači žureći. Klinac zastaje da ponovno pogleda violinistu, ali ga majka vuče i oboje odlaze žureći. Nekolicina druge dece je pokazala interesovanje. Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje dete da produži.

45 minute kasnije:
Violinista svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i kratko slušalo. Nekih 20-ak ljudi su dali novac, ali su produžili bez zaustavljanja. Svirač je sakupio ukupno 32 dolara.

1 sat kasnije:
Muzičar završava svirku i nastaje tišina, što takođe niko ne primećuje.
Niko ne aplaudira, niko ne daje bilo kakvo priznanje.



Prava istina:
Niko nije znao da je muzičar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvećih današnjih violinista.
Svirao je jedan od najtežih komada ikad napisanih, na violini vrednoj 3.5 miliona dolara.
Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu salu u Bostonu gde je prosečna karta koštala 100 dolara.

Ovo je istinita priča. Inkognito svirku Joshue Bella na stanici metroa je organizovao Washington Post, kao deo sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima.

Postavlja se pitanje:
"Da li u uobičajenom okruženju, u nezgodno vreme, uopšte prepoznajemo lepotu?
Prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu?
Koliko snobova ima među nama koji idu na koncert plaćajući preskupe karte, a to isto ne prepoznaje na ulici?" Čemu umetnost?


Pogledajte i video... ( http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/04/violinista-u-metrou.html )

Ulični Muzičar
21.06.2011, 04:15
NIJE LAKO BITI ULIČNI MUZIČAR



Ko u minhenskoj pešačkoj zoni želi da svira mora najpre da dobije posebnu dozvolu. U otmenom delu grada sa skupim radnjama, u koje zalaze uglavnom platežni kupci, ulični muzičari moraju da prođu posebnu audiciju.
Na audiciji se proverava ne samo umeće, već i izgled, nastup i ponašanje umetnika. Konkurencija je velika, a onome ko prođe audiciju smeši se dobra zarada. Dozvolu izdaje Albert Ditrih. On vodi audiciju za ulične svirače.

- „Stvarno očekujete od mene da sviram na kiši?“, pita jedna kandidatkinja.

- „Ne, ne, tu unutra“, odgovara Albert Ditrih.

Ruskinja Olga mora da dâ sve od sebe.

„Gradonačelnik je bio jasan. On smatra da pešačka zona u Minhenu mora biti na određenom nivou. Tu su fine radnje i muzičari moraju biti na tom istom nivou", pojašnjava Albert.


Interesovanje muzičara je veliko, ali samo deset dnevno sme da nastupi pred publikom. Zanimljivo je da sam Albert Ditrih ne svira nikakav instrument; prilikom izbora kandidata na audiciji, oslanja se na sluh.

Olga je po svemu sudeći „prošla“.

„Zaista je bilo super. Primetio sam manju grešku, ali to nije ništa strašno. Na ulici je važno da svakih sat vremena menjaš lokaciju, mislim da tu neće biti nikakvih problema", kaže Albert.

I Angel prolazi audiciju.

Sledeći kandidat je Angel. On svira bugarsku etno-muziku. U minhenskoj pešačkoj zoni mogu da nastupaju samo iskusni muzičari.

- „Možete li odsvirati još nešto, neku drugu melodiju?"

Angel prelazi na klasičnu muziku. Albert je zadovoljan i daje mu prolaznu ocenu.


Nakon audicije sledi obilazak terena. Albert, gospodar licenci, proverava da li je sve u redu; pravila se moraju poštovati. „Ko predugo svira, ima pogrešan instrument, ili nema odgovarajuću dozvolu - taj odmah leti."

Kazne dostižu sume i do 1000 evra.

Za Olgu se sviranje u pešačkoj zoni isplatilo: „U redu je da neko o tome odlučuje, to je zanimanje kao i svako drugo, potrebni su kriterijumi, neka garancija kvaliteta - pravila, ko gde sme da svira."
U elitnom Minhenu ne može baš svako sve. Ali, za sada je, pod bavarskim nebom, svet još uvek u redu – pa čak i akustički.



Tekst preuzet sa www.dw-world.de .

Ulični Muzičar
23.06.2011, 16:32
UPOZNAVANJE SA MUZIKOM


U narednim postovima ću se osvrnuti na svoje muzičke početke: prvi gramofon, prva gitara, prvi bend, prvi javni nastupi...
Koristiću prava imena (nekih) osoba, tako da će moji Leskovčani biti u prednosti u odnosu na ostatak čovečanstva...
A, ko (od onih koje ću pomenuti) 'oće da me tuži što ga povlačim po internetu, samo neka izvoli! Vidimo se na sudu...




Elem...
Kada sam bio mali, nije me previše zanimala muzika. Nisam pevao, nisam svirao nijedan instrument, nisam igrao...

Zanimljiviji mi je bio fudbal i sport uopšte. Naročito sam voleo da vodim statistiku (pravio sam razne tabele u sveskama). Obožavao sam emisiju "Vreme sporta i razonode" i Radio prenose utakmica, tokom kojih sam upisivao promene rezultata. Posle svakog kola sam pravio tabele: "normalna" tabela, pa samo prolećnog dela prvenstva (u proleće, naravno), pa samo u gostima, pa samo kod kuće... U nedelju uveče sam čekao "Sportski Pregled", koji je svaki put išao iz drugog studija (čuveni Republički ključ), a kada on završi... to su mi bili najgori trenuci, jer... posle nedelje ide ponedeljak, škola...

Sećam se da su neki drugovi još pri kraju osnovne škole počeli da se interesuju i za muziku, ali ja sam malo kasnio, priznajem.


Negde u prvom srednje (prvi razred "usmerenog"), u našu kuću je stigao "Iskrafon" gramofon. Moja sestra (dve godine starija od mene) je, zanimljivo je, još dok ga nismo imali kupovala singlove omiljenih (festivalskih) pevača: Oliver Dragojević, Neda Ukraden, Tereza Kesovija... Tako da smo odmah imali šta da slušamo.
Međutim, taj prvi gramofon je 'riknuo' vrlo brzo (još je bio pod garancijom), pa smo (uz doplaćivanje) dobili novi i bolji. Ista marka, ali STEREO!
Ubrzo je sestra kupila i prvi LP. Bio je to treći album "Srebrnih Krila", "Sreo sam ljubav iz prve pjesme", iz 1980. Sećam se da sam se najviše 'palio' na pesmicu "Samo ti" ("Samo ti, samo ti, u, u, uuu..."). He, he... dobro, imao sam 14 godina.


Inače, ni gramofon, ni ti LP-ijevi i sinlglovi nisu bili baš najboljeg kvaliteta. Na mnogim mestima su te tzv. ploče 'preskakale', a mi smo to rešavali tako što smo odozgo (tamo gde je igla) stavljali neki novčić (50 banke [tj. 50 para] bi im obično doakala).
A, što se tako pločama skraćuje 'život'... pa, nismo o tome razmišljali, he, he...



Rok muziku je u naš komšiluk doneo pokojni Rape (ili Rap). To je onaj tip (da podsetim zaboravne Leskovčane) koji je imao dugu kosu i bradu, nosio je naočare...
On je išao u Gimnaziju i (srećom po naše naselje) družio se sa tadašnjim rokerima. Rano je počeo i da izlazi u grad, pa je bio u toku, što se muzike tiče. Na njegovom kasetofonu smo prvi put čuli "Smoke on the water", "Hotel California" i razne druge stvari. Saznali smo da postoje "Atomsko Sklonište", "Wishbone Ash", zavoleli "Galiju"...
Osim toga, nabavio je i neku akustičnu gitaru. On sam nikada nije otišao dalje od najosnovnijih hvatova, ali ta gitara svakako zauzima posebno (i počasno) mesto u mojoj, a i u životnim pričama još nekoliko ljudi.


Sećam se kako nam je Rap(e) [u našem "Đurinom naselju" poznat i kao Rade (od Radovan)] prepričavao jednu Zlopijevu priču, kada je na rukometnom igralištu ("Felatovo igralište"... ili "Felatov stadion", kako smo ga još zvali) pored osnovne škole "Svetozar Marković" sviralo "Bijelo Dugme" (moguće je ne pod tim imenom), pa je on (Zlopi) bio očaran ozvučenjem, tj. veličinom zvučnika. "Do pola gol"- njegove reči... (polovina od rukomenog gola, po visini).
Inače, ko ne zna Zlopija, mogu da se kladim da nikada nije letovao u Crnoj Gori.
Svira tamo čovek godinama (tj. decenijama).


Tako nas je Rap, polako, polako, zainteresovao za Rok muziku.



Počeo sam i ja da kupujem ploče, uglavnom 'dugosvirajuće'. Prva je bila "Doživjeti stotu", iz 1980. Mada sam je ja, čini mi se, pazario 1981. Moguće da je izašla pred kraj 1980-e.
Zatim sam nabavio i jedan dupli album Bitlsa. Uporno sam bio tražio neku njihovu stvar kojoj nisam znao naslov i... našao sam je iz 4-og, 5-og pokušaja, što je baš bilo od koristi, jer sam se u međuvremenu 'navuko' na Bitlse.

E, sad... ključni momenat je bio kada je, sredinom 1982-ge godine, Rape tu svoju gitaru ponudio na prodaju meni i Zvonku (moj komšija, vršnjak, prvi i najbolji drug iz detinjstva, držao kafiće "Šumatovac" i "Cezar" sredinom devedesetih). Ja je nisam kupio, ali Zvonko jeste (na sreću), pa smo tako nas dvojica počeli da, kao, učimo da sviramo na njoj. Ono, "Na kraj sela, žuta kuća" i to, he, he... Dobro, kasnije i malo "komplikovanije" stvari: "Kondorov let" (na jednoj žici), "Crni leptir", "Jedina moja", "Hey Joe"...


Još jedan drug iz komšiluka, Daci (Dragan), u to vreme je nabavio gitaru, koju sam ja stalno pozajmljivao od njega, sve dok nisam shvatio da tako više ne ide, pa sam krenuo u kampanju ubeđivanja roditelja da mi u "Robnoj Kući Beograd" kupe jednu finu (dođe reč...) rusku akustičnu gitaru. Morao sam da ih uveravam da to nije neki moj trenutni hir, već da zaista imam nameru da je sviram.
U to vreme je u mojoj porodici bio običaj da, kada matorci prime platu, meni i mojoj sestri isplate "naš deo", pa sam ja iskoristio tu okolnost i predložio da, ako mi kupe tu gitaru, 6 meseci posle toga ne moraju da mi daju redovni džeparac.



I tako sam, u subotu 26. februara 1983-će godine, dobio svoju prvu gitaru... iz čuvene "Robne Kuće Beograd", naravno. A, džeparac? Pa, držali smo se dogovora neko vreme, dok ja nisam rešio da ga jednostrano suspendujem, he, he...

Inače, ta moja prva gitara je svoju karijeru završila pod nedovoljno rasvetljenim okolnostima.
Zapravo... tako je izgledalo do nedavno...


Mislio sam da ju je Zvonko, u Hendrixovom stilu, razbucao prilikom neke pijanke, ali mi je sada, pre desetak dana (kada sam bio u Leskovcu), on ispričao kako je u stvari bilo: Neki njegov drug je išao u vojsku (recimo 1987-me...), pa su čekali voz na stanici. Društvo je bilo veselo, ali neki drug milicajac se nije slagao sa tim da može da se galami na javnom mestu, pa se Zvonko iznervirao i razbio gitaru. U fazonu "Kad ne mogu ja na njoj da sviram, neće moći više niko" (njegove reči). Nisam mu bio zamerio to kršenje moje prve gitarice, jer sam tada već imao električnu "Clear Sound" gitaru, i ta drvena bi ionako samo skupljala prašinu...

Znači (da se vratim na priču), sviruckali smo mi tako, slušali muziku...
Ja sam voleo da skidam melodije, Zvonko je više voleo akorde (u početku)...

Prvi nastup?
Pa, na legendarnoj Leskovačkoj Gitarijadi, 9. maja 1983.
Imao sam gitaru dva i po meseca, he, he...




p.s. na blogu je i nekoliko fotofrafija iz starih dana...
(http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/upoznavanje-sa-muzikom.html)

Ulični Muzičar
24.06.2011, 04:02
PRVI JAVNI NASTUP


Moji drugovi iz naselja su 1982. išli da gledaju Gitarijadu. Mene je mrzelo da idem.
Tada još nisam bio krenuo sa sviranjem. Počeo sam u periodu leto - jesen '82.

Dakle, ćale mi je kupio gitaru krajem februara 1983. a posle dva i po meseca, došlo je vreme i za prvi nastup.

Na glavnoj ulici, ispred Doma Kulture u Leskovcu, stajao je reklamni pano sa najavom treće Leskovačke Gitarijade. Rešili smo da se i mi prijavimo i nastupimo.


Ali, za početak, trebalo je smisliti ime grupe. Mozgali smo, mozgali i... neko reče "LE" (čini mi se moja sestra). Imali smo u planu da sviramo "Kosovski božuri" od "YU grupe".
"YU Grupa" iz Jugoslavije, grupa "LE" iz Leskovca... pa, tako.

Kao što je i bio najčešći slučaj tih godina, bend je bio sastavljen od drugara iz komšiluka. Naš je bio u sledećem sastavu:

ZVONKO - solo gitara
DACI - ritam gitara i vokal
JA - bas gitara
STOŠKA - bubnjevi


Inače, Stoška (koji je takođe sviruckao gitaru) pokazao nam je jednom kako se svira "Smoke on the water" na gitari. Lele, kako smo bili oduševljeni... Iako je bilo samo na jednoj žici, a i malo netačno.
Dakle, ovako (na debeloj žici): 0-3-5, 0-3-5-5, 0-3-5, 3-0 (pragovi 6-e žice). Da je barem bilo (drugi deo) 0-3-6-5... No, nama je i ovako bilo dobro, nismo bunili.
Kasnije smo se ponovo oduševili kada smo isti rif naučili da sviramo na dve žice: tzv. "četvorke" (kvinte), a kasnije i "dvojke"(kvarte).


Od instrumenata smo posedovali samo tri akustične gitare (najnižeg kvaliteta) i... nekoliko primeraka ženskog časopisa "Bazar" (ne znam da li isti još uvek izlazi).
He, he...
Da, pa ti "Bazari" su nam služili kao doboš, činele i sve ostalo što čini set bubnjeva. Dacijeva sestra je, na sreću, čuvala stare brojeve tog časopisa, pa nam ih je (pošto joj nisu više bili potrebni) rado ustupila.
Palice smo, zamislite, imali!

Tako smo mi, pripremajući se za svoj prvi nastup, održali nekoliko proba u Dacijevoj dnevnoj sobi (kada su mu roditelji bili na poslu). Zvonko, Daci i ja smo lupali u gitare, Stoška je lupao u "Bazare", raspoređene po kauču...




Subota, 9. maj 1983.
Treća Leskovačka Gitarijada.
Sve grupe koje su se bile prijavile, mogle su da nastupe. Nije bilo nikakve selekcije. Ona je (verujem zahvaljujući delimično i našoj grupi "LE") uvedena već na sledećoj Gitarijadi.

Tokom nastupa ostalih grupa, bili smo pozadi, iza bine (u bekstejdžu, što bi se danas reklo...). Sećam se da sam se uplašio kada sam, kroz otškrinuta vrata, malo dzvirnuo (bacio pogled) ka publici. Bilo je prepuno. Usr'o sam se, priznajem, i da sam bio sam, zbrisao bih sigurno. Ali, nisam mogao da svoj bend ostavim bez "basiste"...


Došli smo i mi na red. Grupa "LE". Izlazimo. Daju nam gitare. Ševin (grupa "Divlja Ševa") basista mi okačuje gitaru oko vrata... Pita me da li je kaiš (dužina) o.k. ili da ga podesi. Ja, kao, odgovaram da je dobro... A, PRVI PUT sam u životu držao bas gitaru u rukama (nisam nikada ni "običnu" električnu gitaru).On podešava zvuk na pojačalu (njegovi su bili i bas, i to pojačalo). Opet me pita za mišljenje. Ja, kao,opet kažem da je o.k.
Zvonko, koji je svirao solo, mislim da je pre tog nastupa uzimao par puta električnu gitaru u ruke (jedan njegov drug je, čini mi se, imao svoju), ali nisam siguran (stalno zaboravljam da ga pitam).
Daci, koji je svirao ritam gitaru... mislim da nikada pre toga nije 'vatao električnu. A, nije ni pevao "u mikrofon".
Stoška je bio najopušteniji. On je bio zajebant po karakteru i nije se mnogo uzbuđivao što će svirati pred publikom, a treba prvi put u životu da sedne za bubanj. Dok su nama "gitaristima" nameštali gitare, on se je zabavljao lupajući po bubnjevima. Tokom tog svog zagrevanja, pokušao je i da izvede neki "prelaz", ali... malo je promašio doboš (udario je u ivicu) i... polomio palicu, he, he... Dobro, SAMO JEDNU!

Počeli smo mi da sviramo i... šta da vam pričam... Publika se smejala i zviždala. Jedan drug iz komšiluka (ali, ne tako blizak priatelj nama) se najviše zabavljao zviždući i smejući se (moja sestra, koja je sa ostalim društvom bila u publici, sutradan mi je to rekla), što mu nikada neću zaboraviti. Ali, ne bih da ga sad ovde prozivam, jer... objektivno, jeste bilo smešno to naše "muziciranje".


Zvonko je svirao solo u D-mol skali.
Daci je "vukao" akorde iz drugog tonaliteta (+ netačan raspored).
Ja sam na basu udarao tonove koji jesu bili u skladu sa ritam gitarom (tonalitet), ali ne i sa melodijom.
Stoška je lupao samo u doboš (ništa nogama, naravno).


Kako je to sve zajedno zvučalo, jbm li ga... Dao bi' pola godine života da mogu da vidim video snimak tog nastupa, koji naravno ne postoji. Godina 1983-ća je to bila.

Zvonko mi je ispričao (ja se toga ne sećam) da smo pesmu završili naglo, jer je Kriška (gitarista "Divlje Ševe") njemu rekao: "Ajde, bre, završavajte!"
On ga je poslušao i prestao da svira.

U nedelju ujutro, u jednoj muzičkoj emisiji na Radio Leskovcu (Studio M [Studio Mladih]), govoreći o Gitarijadi (prethodne večeri održanoj), pomenuli su i nas. Neko od drugova iz komšiluka je to čuo i... kada nam je rekao, istopili smo se od sreće.


Malo sam (još tada) zabrljao sa tim tačkicama,
ali se i dalje (na sreću) dobro vidi šta piše...
A, sledećeg petka je u lokalnom listu "Naša reč" izašao i poseban članak o Gitarijadi. O nama je bilo napisano sledeće:
„Grupa "LE" je izvela kompoziciju "Kosovski božuri". Da nije bilo lošeg vokala, ova kompozicija bi, sigurno je, zvučala mnogo bolje“ (videti sliku).
Naravno da smo mi kidali od zajebancije našeg "lošeg vokala". Kao, upropastio nas je... he, he...
Mada, realno, pevanje je bio poslednji razlog za ismevanje našeg benda. To pretpostavljam, jer ja i nisam čuo kako je on to otpevao (bio sam zaokupljen "voženjem" po basu, he, he...). Taj što je napisao taj članak, sigurno nije imao pojma o muzici... kada nas nije ljudski ispljuvao (moguće je da je u pitanju i neki Gimnazijalac sa novinarskog smera)!


SVIRKA U PRAZNO (Ovo je objašnjenje za sliku, koja je na blogu!)
Na nedavnoj održanoj Gitarijadi neafirmisanih leskovačkih bendova
mladih, nastupilo je petnaest grupa, među kojima su bili i oni
koji nisu znali da izvuku ni nekoliko akorda - a takvi su bili
"Peščana oluja", "Crni Đavoli","Horizont" i "Tarantula"... itd....
(Ovo je za one koji ne razumeju ćirilicu)


Međutim, vrhunsko zadovoljstvo nam je doneo dodatak članku, u kome je pisalo da je bilo i bendova koji nisu umeli da izvuku ni nekoliko akorda... I, navedena su imena 4 benda, a među njima NIJE BILO NAS !!!
Sad... ja ne znam kako su ostale grupe svirale, ali, mislim... mora da su se stvarno potrudili, kada su uspeli i nas da "nadmaše".

A, mi smo, brže-bolje napravili svoju računicu:
Bilo je 15 grupa, 4 su svirale gore od nas, znači... Zauzeli smo IZVANREDNO jedanaesto mesto! Odlično za prvi put... Sviraćemo ponovo, kad nismo najgori.

Vanredna Gitarijada je najavljena već za avgust mesec, iste te godine.
E, sad se stvarno više nije moglo bez grupe "LE"!


fotografije na: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/prvi-javni-nastup.html

Ulični Muzičar
26.06.2011, 01:56
LUDI DANI, LUDI DANI...


I, dok smo mi tako uživali u slavi koja nas je zadesila u okviru našeg malog Đurinog Naselja (ima oko 400-500 stanovnika), objavljeno je da će se uskoro (avgusta 1983.) održati još jedna Gitarijada, samo 3 meseca posle prethodne.


Sakupili smo se (mi iz grupe "LE"), ali nam je falio Zvonko, koji je tih dana boravio na selu (negde kod Vranja), jer je trajao letnji raspust.
Tada, naravno, nije bilo mobilnih telefona (u našem naselju ni fiksnih, sve do 1986.), pa smo se mi poslužili telegramom. Ono, u fazonu: "Gitarijada, Stop. Dolazi brzo. Stop."
Zvonko je, normalno, "dojurio" prvim putničkim vozom iz Vranja.


Hteli samo da ovoga puta sviramo nešto svoje. Dobro, "svoje"...
Početni rif je bio isti kao kod "Paranoid"-a, ali smo to nesvesno ukrali. Evo, priznajem da sam ja bio "kompozitor" tog rifa.
Solo... e, to sam već SVESNO drpio od "Wishbone Ash" (pesma "Persephone").
Tekst (opet ja autor) je imao naslov "Ludi dani".
Moram da naglasim da je to bio prvi, ili možda tek drugi tekst koji sam napisao u životu, tako da... bez ruganja, moliću lepo!
Uostalom, imao sam tek 17 godina, a tada, u to vreme, mi nismo bili tako napredni kao ovi današnji klinci...





Našao sam, među nekim starim beleškama,
i ovu radnu verziju tog teksta... (***)



LUDI DANI


Danas svako misli samo na svoj ćef
Svako bi da baš on bude šef
Ljudi žure da ispune svaki plan
Da ostvari svaki čovek svaki san


Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi su i ljudi
Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi smo i mi


Đaci nikad ne idu na časove
Radnici napuštaju sve poslove
Svako grabi lovu, a niko ne radi
I svi bi stari ljudi hteli da su mladi

Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi su i ljudi
Dani, idu ludi dani
Ludi, ludi smo i mi


He, he... uhvato sam se za ono "svaki" (u prvoj strofi)...



Inače, kao vrlo svestrani muzičari (ironija, ov korz), izmenjali smo instrumente izmedju sebe:
- Zvonko je sa solo gitare prešao na ritam
- Ja sam sa basa prešao na solo gitaru (+ vokal)
- Daci je sa ritam gitare (+ vokal) prešao na bubnjeve
- Stoška je sa bubnja prešao na bas gitaru


Nismo više probali u Dacijevoj dnevnoj sobi (kada su mu roditelji bili na poslu), već u njegovoj garaži.
Od "tehnike" smo imali i dalje samo tri akustične gitare. Jedino je bubnjar, umesto po "Bazarima", raspoređenih po trosedu, udarao u nekakve kante. Mislim da je imao i jednu "činelu". To je bio poklopac od jedne kante, koji smo vezali žicom, koja je bila zakačena za plafon.


Ne sećam se koliko smo proba održali. Možda 5 ili 6...
Ali, bilo je zanimljivo jer se tu, u toj garaži, okupljalo celo društvo iz komšiluka. I, kako to već ide, druženje i zezanje...


Hotel "Grozd", Vlasotince (***)
E, sad, da naš bubnjar Daci ne bi prvi put u životu seo za prave bubnjeve baš na Gitarijadi, smislili smo plan kako da to izbegnemo.
Njegov otac je radio u jednom hotelu u Vlasotincu ("Hotel Grozd"). Bio je tamo glavni kuvar. A, hotel je imao živu muziku. A, muzičari su posle svirke ostavljali deo svoje opreme u sali...
Tako mi (ceo "bend") sednemo u autobus i pravac Vlasotince (može i Šurdilovce, po Šurdi iz "Vrućeg vetra"). Odvede nas čika Pera (kuvar) u salu gde su bili bubnjevi, otkrije ih (bili su, zbog prašine, pokriveni belim čaršavom), i naš bubnjar (a, njegov sin) Daci se tu, kao, malo "srođivao" sa tim bubnjevima. Kovao je planove gde će da udara, kad budemo svirali na Gitarijadi.

Inače, moram da kažem da sam ja ispao neverovatno naivan što sam pristao da budem pevač. Tj. što sam pristao da POKUŠAM da pevam... Pa, nikada, bre, u životu nisam pevao (ni pre, ni posle toga). A, bio sam EKSTREMNO stidljiv, povučen, introvertan... kako god da se to zove (kasnije u životu sam se delimično oslobodio toga). U školi sam bio najmirniji od svih đaka, stvarno... uključujući i devojčice.
I, sad ja, kao, treba da pevam pred 500 ljudi...
Pa, ni na tim našim probama nisam pevao, nego smo mi samo svirali i zamišljali da tu sad, kao, ide vokal...


Dom Kulture ("Žika Ilić - Žuti"), Leskovac (***)
Pošto je prethodna Gitarijada bila čisti smehotres (i mi smo dali svoj doprinos da tako bude), ovoga puta su organizatori uveli nekakvu selekciju. Sat-dva pre početka 4. Leskovačke Gitarijade, pre ulaska publike u letnju baštu Doma Kulture "Žika Ilić - Žuti", sve grupe su morale da se popnu na binu i odsviraju deo svoje kompozicije. Pa, ko vredi - sviraće i pred publikom, a ko ne...
Naš red...
Izašli mi, namestili nam instrumente i mi krenuli da sviramo...
Ja sviram i mislim: "Lele, šta da radim kad dođe trenutak kad treba da počnem da pevam..." Taj momenat je sledio posle uvodnog rifa. Ali, na moje OGROMNO zadovoljstvo, oni iz žirija su nas prekinuli taman kada je trebalo da guknem. A, da nisu... ko zna kako bi to moje "pevanje" izgledalo. Pretpostavljam da bih nešto mumlao, šaputao (u najboljem slučaju)... ko zna...
I, eto, tako sam ja propustio jedinu priliku u životu da javno zapevam...
A, da... Neko od prisutnih kolega je viknuo "lopovi". I bio je u pravu, potpuno. Mislim, rif je bio čisti "Paranoid".

Kada su se svi bendovi izređali na bini, žiri je objavio imena onih grupa koje nisu zadovoljile (i koje neće moći da nastupe pred publikom te večeri). Bilo je 4 takvih: naša grupa "LE" i još tri druge.

Moram da kažem da sam ja bio presrećan što neću morati da pevam. Mislim, lako je bilo planirati, ali kada je došao trenutak... "prpa" brale!
Stoška (naš basista) je od žirija tražio da nam dozvole da ponovimo, da nas ponovo pogledaju, ali ipak nismo dobili tu drugu šansu, na moju sreću...
Ja sam se osećao k'o Dostojevski, kada su ga izveli na streljanje, pa onda u poslednji čas pročitali Carevo pomilovanje. Eto, baš tako. Veliko olakšanje.
I uživancija, posle velikog stresa.
Našao sam sebi fino mesto u trećem-četvrtom redu i čekao početak. Em ne moram da se blamiram sa pevanjem, em ne moram da plaćam ulaznicu za Gitarijadu, he, he... (tol'ko sam valjda zaslužio).


Ne sećam se kakva je bila ta četvrta Leskovačka Gitarijada. Samo se sećam da je jedan tip, Voška, svirao neki svoj instrumental ("Oaza", ako se ne varam) i bio proglašen za najboljeg instrumentalistu te Gitarijade. On je u tu svoju "Oazu" bio ubacio i Mocartov "Turski Marš". Meni se mnogo dopalo to njegovo muziciranje i mislim da sam možda baš tada, u tim trenucima, doneo odluku da nema više zajebavanja, već gitara mora ozbiljno da se prouči. Maštao sam da ću jednoga dana i ja tako izaći pred publiku (naravno, na Gitarijadi) i "razvezati" svirku, a svi će se oduševiti i diviti mi se...

Eto, tako se, na neslavan način, završila karijera mog prvog benda. Nikada više nismo svirali zajedno. U stvari, ja nikad više i nisam svirao u nekom bendu (što mi je pomalo i žao). Jedino sam (solo nastupi) i u "duetu" sa još jednim gitaristom (duo "The Bridge"), ali, otom-potom...
Da, bio je i jedan nastup sa nekakvim školskim bendom (svirali smo "Krivo je more") u jednoj kasarni u Leskovcu.

Znači, posle tih prvih nastupa, bacio sam se na vežbanje: sviranje skala, raznih vežbica itd.
Sviranje, vežbanje i... maštanje o slavi, makar i lokalnoj...




(***) fotografije na blogu ( http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/ludi-dani.html )

Ulični Muzičar
27.06.2011, 02:04
VEŽBANJE


( fotografije na : http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/vezbanje.html )

Posle onih Gitarijadskih pustolovina, došlo je vreme i za malo ozbiljnije bavljenje gitarom. Počeo sam redovno da vežbam. Skale (lestvice), i to razne vrste i iz različitih pozicija (po celom vratu gitare). Zatim vežbe, takođe iz različitih pozicija, da bih 'razradio' sve prste (poseban naglasak je bio na mali i domali prst).

Sa Zvonkom sam povremeno svirao: kod mene, kod njega, napolju (na stepeništu)...
[Kasnije, kada sam imao i neko pojačalo, svirali smo na mojoj kući, koja nema krov (tako je napravio moj ćale). K'o Bitlsi...]
Imali smo i jedan nastup sa školskim bendom, skupljenim na brzinu i samo za tu priliku. Bila je nekakva priredba za vojsku, u jednoj leskovačkoj kasarni ("Južnomoravske Brigade"). Svirali smo „Krivo je more“, a ja sam, kao, odsvirao i solo... Inače, posle onih zvižduka na Gitarijadi, bilo mi je neobično kada smo na kraju dobili i aplauz.

U proleće 1984. imao sam priliku da kupim električnu gitaru od jednog tipa. Sve je bilo sređeno, lepo sam se dogovorio sa čovekom, samo... otac nije hteo da mi da pare. Morao je da kupi drva za ogrev za narednu zimu, a on, kao pravi domaćin, nije takve stvari ostavljao za jesen...

Ja sam bio strašno razočaran što sam ostao bez električne gitare. Sećam se da sam se zatvorio u sobu, spustio roletne (a, dan je bio), i želeo da zaspem i da se nikada više ne probudim, he, he... dečja posla.

Ali, ipak sam, 6-7 meseci kasnije, kupio baš tu gitaru. "Clear Sound" se 'zvala'. Pojma nemam odakle je, u kojoj je državi proizvedena. Imala je tanke žice (prva 0,07mm) i ja nisam hteo dugo da ih menjam (možda 2 godine), jer nisam nigde mogao da nađem tako tanke. A, bile su mi stvarno super, mekane... milina za vežbanje. Na kraju su toliko bile zarđale da sam morao da ih zamenim (znači, nijedna nije pukla). Od tada koristim 0008. Ranije Fender, a sada D' Addario.


Naročito od kada sam 'nabacio' tu električnu gitaricu (26.oktobra, 1984. pamtim datum, naravno), bacio sam se na žestoko vežbanje. U zimsko vreme je bilo problema, ali nisam se predavao. Vežbao sam u svojoj sobi, u hladnom, a onda odlazio u dnevnu sobu da se malo ogrejem (da razmrdam prste, ukočene od hladnoće). Radnička porodica, šta da se radi... zagreva se samo jedna prostorija.
Kada se fino ogrejem, ja odem ponovo u svoju sobu, sednem u krevet (jastuk iza leđa), pokrijem se jorganom (noge), vežbam pola sata, sat... i tako u krug.

Vežbao sam najmanje 2 sata dnevno, ponekad i više. Ali, SVAKI DAN! Nisam mnogo svirao pesmice, zanimljivije mi je bilo da tehnički napredujem. Jedan dan skale, drugi dan vežbice. Stalno sam dodavao nove vežbe (mnoge su bile delovi iz nekih pesama). I tako... nisam znao da odsviram baš puno stvari, ali sam bio dosta brz i precizan, što je i razumljivo, posle toliko sati 'treniranja'...

U leto 1985. sam morao u vojsku. U Virovitici sam "oduživao dug domovini".
Kad su mi došli u posetu, za zakletvu („svečana obaveza“ se tada nazivalo to), moji su mi (osim 5 kila hrane, he, he...) doneli i akustičnu gitaru. Imao sam nameru da vežbam i u vojsci, kad god budem imao slobodnog vremena. U prvo vreme je i bilo tako. Nedeljom sam, 'naoružan' gitarom, voćnim sokom i napolitankama, odlazio u prirodu (u okviru kasarne, tamo gde sportski tereni) da, kao, vežbam malo... Al’ nije išlo! Ne biva to u vojsci... Vojska je baš bila idealna da upropasti mladog čoveka, pa je tako i mene razbucala načisto...

Mnogi su imali problema sa tom pauzom od godinu dana, pa po povratku iz vojske nisu uspevali da nastave tamo gde su stali pre odlaska (bilo šta da je u pitanju).

Ja, kada sam se vratio iz JNA, nisam više vežbao. Mnoge vežbe (koje sam predhodno bio kreirao) zaboravio sam, a nisam ih imao zapisane, jer mi nije padalo na pamet da je moguće zaboraviti ih! Jednostavno sam ispao iz ritma, iz tog fazona vežbanja...

Sada je u centru grada (pre 25 godina nije bio)...
Stvarno nezgodan taj period kada se vratiš iz vojske. Nema škole, nisi više dete, društvo... kud koji, razmišljaš šta ćeš u životu, da l' ćeš nešto da studiraš ili nećeš niša...
Ja sam išao malo na "Tehnološki" (u LE), ali nije me to zanimalo ni 1% (iako sam, pre vojske čak položio i prijemni), tako da sam faks batalio već posle nekoliko meseci (a, i daleko mi je bio od kuće)...

Znači, vojska me je načisto sj...., što se kaže.
Mada, ima nešto važno što se dogodilo u to vreme (kada sam bio na odsustvu, marta 1986.)!

-----------------------------------------------------------------------------

fotografije na : http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/vezbanje.html

Ulični Muzičar
28.06.2011, 00:13
BELA RUŽA I NAČETO PIVO

(fotografije, koje idu uz tekst, a takođe i YT sa Murisovom pesmicom su na: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/03/bele-ruze-za-nocnog-muzicara.html )


Kada stigne lepše vreme, i večernjih šetača bude sve više i više, za mene nastaju problemi. O njima sam već pisao prošle godine u priči "Saturday night frka" (klik...). Znači, gužva, galama, razni ulični prodavci, konkurencija... Ne mož' da nađeš sebi (mirni i osvetljeno) mesto za rad! Preksinoć (znači, opet subota) je bilo i nekakve žive muzike, i to na 3 mesta! Mislim, ne znam šta se tačno dešavalo, ali sam u prolazu video da se montiraju bine i ozvučenja.

Dakle, u takvoj situaciji moram da odem malo dalje od centralne zone. Rezervno mesto je (srećom) bilo slobodno, inače bih morao da idem na treću poziciju (Plan C). Nije bilo kolege (deda, koji razvlači harmoniku) koji u poslednje vreme tamo 'radi'.
Sve je to, što se kaže, lepo i krasno, ali tamo se ranije isprazni ulica. Ne mogu da sviram do kasno. Još je sad u subotu bilo i finale Champions-a (Barsa-Mančester), pa je i zbog toga bilo manje ljudi. Znači, počeo sam u 20:30, a već u 23:30 sam morao da se selim, zbog slabog 'prometa' (i ljudi, i para).

Vratio sam se u centar, računajući da se malo smirila u međuvremenu. Na sreću, odmah sam našao parking (em brzo, em blizu radnog mesta) tako da sam već u 00:05 započeo drugo poluvreme. Naravno, ne pre nego sam popio sokić. Kroasan, koji sam takođe poneo sa sobom, nisam dirao, jer nisam bio naročito gladan, a i znao sam šta mi ženče sprema za večeru, pa da kvarim...

Te večeri sam (malo-malo pa...) svirao "Silent Inner Cry" (video da pogledate obavezno!), od Murisa Varajića. Mnogo jaka stvar. Čovek je to i komponovao (svaka mu čast, bre!), a i maestralno odsvirao na Telekasteru. Stvar je sasvim nova, od pre 10-ak dana.

Ja sam kući nešto, kao, skidao tu njegovu pesmicu, ali... Imam u stanu samo akustičnu gitaru (i to neka mala, dečija), dok električna, pojačalo i ostalo ostaju u garaži posle posla (valjda lopovi ne čitaju blogove, he, he...), tako da sam je tek tada isprobavao na mojoj dvo-vratnoj gitari. Nije bilo mnogo prolaznika, a u takvim situacijama baš volim da probam nove stvari.
Naravno, ne mogu baš da je odsviram k'o on, jer nije lako odsvirati te 'trilere' bez trzalice, znači ovom mojom tehnikom koju koristim. Ali, pošto je lepa stvar, i kod mene lepo zvuči, moram da se pohvalim. One središnje delove, normalno, ne sviram. ('odlutam', pak, u [molski] bluz). Da bi se odsviralo to, potrebne su godine vežbanja, a ja se ne bavim tim 'sportom'... U svakom slučaju, još je sve to u radnoj fazi. Sledeći put (na poslu) ću opet da radim na "Silent-u"...


I, ništa... dok sam ja tako brljao po gitari, prišla su neka dva momka (očigledno gitaristi), pa me pitali da im odsviram nešto od klasike. Dobio sam aplauz za Bokerinijev "Menuet", a ubacili su ljudi i pare, što jes'-jes'...

Onda su seli ispred mene (malo ulevo), što mi nije bilo baš po volji, ali... kako da im kažem da me ometaju? Piju pivo, pomalo ćaskaju, preblizu su... ne dopada mi se to. Rekoh sebi "More, sad ću da sviram neke gluposti, pa da im dosadim, he, he...".

Svirao sam "Ljubav je samo reč" i "Ti si mi u krvi" (instrumentalne verzije), koje njima, naravno, nisu poznate. Računam, čim popiju pivo - otići će... Međutim, jedan od njih ubaci još 5 evrića u kofer. E, onda sam im odsvirao jedam (moj) bluz i još neke 'hitove' iz mog repertoara, dok im je neki čikica, koji im se u međuvremenu pridružio, objašnjavao koje su to stvari koje sviram (muzika iz "Treći čovek", "Amarcord" itd.).


Čikica je otišao, a pođoše i oni polako (slušali su me ukupno jedno 20-25 minuta). Zahvališe oni meni, zahvalih se i ja njima i... jedan od njih (nije onaj što je ubacio 'petaka'), u odlasku mi ostavi limenku piva. Ja, kao, fala lepo i to... Spustio je pored mene i otišao. Ja pogledam, a konzerva (limenka) otvorena. Pa, mislim...
No comment...
Iz znatiželje je uzmem i mućnem, da vidim koliko mi je ostavio (he, he...). Nije mnogo, možda jednu petinu (limenka je bila od pola litra).
Al', možda je i bolje ovako, jer od piva raste stomak!

Inače, baš sam se bio 'otkačio' u tom drugom poluvremenu (posle promene mesta). Nekako sam baš uživao u sviranju (a retki su prolaznici bili darežljivi)... A, kada je meni lepo, onda ne može da omane! Mislim, ni 'pazar' ne može da bude slab. Znači, fino sam prošao te večeri. O takvim situacijama sam već napisao nešto u priči "Dan je bio predivan, ali ja sam bio malo nervozan" (klik...).

-Završio sam svirku u 02:55.
-Uslikao sam belu ružu.
-Požurio sam kući.
-Dok sam vozio, počela je da pada sitna kiša (taman na vreme).
-Kod kuće me je čekala večerica.
-Prethodno sam i nju uslikao...




(fotografije, koje idu uz tekst, a takođe i YT sa Murisovom pesmicom su na: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/03/bele-ruze-za-nocnog-muzicara.html )

Ulični Muzičar
29.06.2011, 01:29
Male šale...

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/06/male-sale_06.html

Ulični Muzičar
30.06.2011, 02:43
"Sve moje gitare..."
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/06/sve-moje-gitare-i-ostali-pribor-za-rad.html
(post čine 16 fotografija)

Ulični Muzičar
01.07.2011, 02:19
Oproštajno pismo pred rastanak:

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/06/rezime.html

manda
01.07.2011, 08:23
Odlicna tema,samo ne kontam,da li ces i dalje pisati ili ne?

Ulični Muzičar
02.07.2011, 01:51
Odlicna tema,samo ne kontam,da li ces i dalje pisati ili ne?

Pa, ne zezaj kada sam "oproštajno pismo" lepo započeo ovako:
"E, pa, drugovi i drugarice, evo stiže nam leto, tako da će od sledećeg ponedeljka biti specijalnih postova, jer one normalne neću biti u mogućnostii da postavljam. Ti "specijalci" će se sami (tj. automatski) objavljivati ponedeljkom u 00h 01min."

Znači, od septembra...
Za par dana krećem na letnju turneju.

Neću sada da se pozdravljamo (u ponedeljak ćemo)...

Ulični Muzičar
02.07.2011, 01:53
Neko moje piskaranje u okviru "Online Dnevnika" (http://ulicni-muzicar.blogspot.com/p/on-line-dnevnik.html) na blogu:

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2010/09/on-line-dnevnik.html ("Povraćaj biciklizmu")
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/nevernik-u-crkvi.html ("Nevernik u crkvi")
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/forza-milan.html ("Forza Milan")
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/05/smak-sveta.html ("Smak Sveta")
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/02/jos-jedna-slobina-zrtva.html ("Još jedna Slobina žrtva")
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/02/ne-zameri-druze-manijace.html ("Ne zameri, druže Manijače")
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/03/luna-park.html ("Luna Park")


p.s. mislim da je najbolje ono o manijaku...

Ulični Muzičar
05.07.2011, 01:58
E, ljudi, veliki pozdrav svima.
"Vidimo" se u septembru.
Do tada će na blogu ići serija tekstova sa najzanimljivijim delovima nekih već objavljenih tekstova. Evo, već su krenuli:
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/06/best-of-prvi-deo.html
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/07/najinteresantnije-drugi-deo.html

A, ima i jedan u "Online Dnevniku" (samo je malo glup):
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/06/trgovacki-fazoni.html

Sve najbolje...

(p.s. ovo gore kopiram na 30-ak foruma, tako da na onim forumima gde ja sve vreme pričam sam sa sobom, tj. nema komentara, ne treba niko da brine za moje zdravstveno stanje...)

Ulični Muzičar
13.09.2011, 09:55
Pozdrav...

Vratio sam se sa turneje, ali neću odmah da postavljam nove tekstove. Kasnije...

Nego, gledao sam neke stare postove na jednom forumu, pa sam video da je nestalo dosta fotografija, koje sam postavio u jesen prošle godine (ovo, naravno, ne važi za forume na kojima sam temu otvorio kasnije). Nekih jednostavno nema (stoji samo logo TinyPic), a na nekim mestima su se pojavile neke sasvim druge, koje uopšte NISU MOJE. Recimo, tamo gde sam napisao "Nije lako biti ulični muzičar" i postavio foto na kojoj mi se vide prsti, pojavila se neka faca. To nisam ja, samo da se zna.

Ulični Muzičar
03.10.2011, 16:00
Ponovo radi blog ;)


Uvodni tekst za novu sezonu:

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/09/povracaj-na-blog_26.html

Ulični Muzičar
03.10.2011, 16:01
I ovog leta...

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/10/i-ovog-leta.html

Ulični Muzičar
10.10.2011, 15:27
Post koji sledi sam napisao pre 15-ak dana i nadao se da će isti biti objavljen na sajtu www.njuz.net . Međutim, želja mi se nije ispunila.
Inače, ko prati dotični sajt, zna da je on satiričnog karaktera i da se na njemu objavljuju izmišljene vesti, ili kako oni sami kažu "vesti u ogledalu". Onima koji nisu znali za Njuz.net, savetujem da počnu da ga posećuju, jer je to jedan mnogo interesantan sajt.
Osim ovoga, poslao sam im još dva druga teksta i nadam se da će bar jedan od njih biti objavljen na Njuzu. Ali, ako ne bude tamo, biće kod mene na blogu sigurno...

Dakle, tekst pod nazivom "Paradajz Ponosa" : http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/10/paradajz-ponosa.html

Ulični Muzičar
17.10.2011, 12:34
Novi post ("Vrati mi moje pare ili život"): http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/10/vrati-mi-moje-pare-ili-zivot.html

Ulični Muzičar
24.10.2011, 20:27
"Tri glupe priče" su zaista glupe,
a i napisane su loše tako da ih se, evo, javno odričem!

( http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/10/tri-glupe-price.html )

Lord Gangarić
24.10.2011, 22:45
Imam jedno pitanje koliko košta neka klasična drvena gitara nije bitno koliko je stara samo da je ispravna (inače pratim te na twitteru i youtubu :) )

Ulični Muzičar
31.10.2011, 15:25
Imam jedno pitanje koliko košta neka klasična drvena gitara nije bitno koliko je stara samo da je ispravna (inače pratim te na twitteru i youtubu :) )

Pa, dobru možeš naći za 100 evra, a lošu i za puno manje. ;)

Ulični Muzičar
31.10.2011, 15:26
Nešto o repertoaru ("Koju muziku sviraš?"):


http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/10/koju-muziku-sviras.html

Ulični Muzičar
07.11.2011, 16:58
Na novom postu ("Repertoar") je spisak svih pesmica koje trenutno imam na repertoaru.



http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/11/repertoar.html

Ulični Muzičar
13.11.2011, 22:33
Novi tekst: "Jesen stiže,gitarice moja"

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/11/jesen-stize-gitarice-moja.html

Ulični Muzičar
21.11.2011, 18:51
Ispunjavanje muzičkih želja...

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/11/muzicke-zelje.html

Ulični Muzičar
28.11.2011, 20:19
Jedan tekst u Njuz.net fazonu:

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/11/zarko-trebjesanin-i-gorcin-stojanovic.html

Ulični Muzičar
05.12.2011, 20:58
Ja možda i nisam tipičan Ulični Muzičar, ali ima ko jeste :)

"To je pravi Ulični Svirač": http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/12/to-je-pravi-ulicni-svirac.html

Ulični Muzičar
10.01.2012, 21:49
Tokom nedavno okončane Novogodišnje turneje (2011.), po prvi put sam pisao dnevnik. Onako... obična, dnevna događanja. Ništa spektakularno. Krenuo sam lagano, a kasnije se raspisao, tako da ne može sve da stane u jedan post, pa će biti u nastavcima. Koliko njih? Pa, jedno 5-6, do 7.



Dakle, evo prvog teksta iz serije "Novogodišnja turneja 2011.", koji nosi naslov "Music is everything" :

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/01/music-is-everything.html

Ulični Muzičar
17.01.2012, 22:22
Drugi post iz serije "Novogodišnja turneja 2011."

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/01/nevolje-sa-kisom.html

Ulični Muzičar
24.01.2012, 16:09
"Novogodišnja turneja 2011.", nastavak...

Treći deo ("Kuče sa kapuljačom"):

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/01/kuce-sa-kapuljacom.html

Ulični Muzičar
16.02.2012, 08:08
Zašto (ne) volim sneg:

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/02/zasto-ne-volim-sneg.html

Ulični Muzičar
21.02.2012, 16:33
4-ti deo serijala "Novogodišnja turneja 2011-2012", tekst koji nosi naslov "Sponzoruša":

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2011/01/sponzorusa.html

Ulični Muzičar
02.03.2012, 18:26
5-ti deo iz serije tekstova "Novogodišnja turneja 2011-2012", nosi naslov "Šišarka":


http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/03/sisarka.html

Ulični Muzičar
14.03.2012, 22:17
Serija postova "Novogodišnja turneja 2011-2012" će biti nastavljena (ima još 2 dela).
Prekida se trenutno zbog nekih "taze" događaja...

Tekst "Addio, dedolino..." :
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/03/addio-dedolino.html

Ulični Muzičar
04.04.2012, 19:07
Pretposlednji deo iz serije "Novogodišnja turneja 2011-2012", nosi naslov "Još sam mlad za krstaču":

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/03/jos-sam-mlad-za-krstacu.html

/////////////////////////////////////////////////////

Poslednji tekst iz serije "Novogodišnja turneja 2011-2012":

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/04/srecna-nova-godina.html

(Srećna Nova godina)

Ulični Muzičar
25.04.2012, 20:10
1 umetnička fotografija:
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/01/blog-post.html

i

4 šaljiva teksta:
http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/04/4-saljiva-teksta.html

Ulični Muzičar
08.05.2012, 19:35
Nova rubrika, Fotografije: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/05/fotografije.html

Ulični Muzičar
14.05.2012, 19:03
Fotografije iz Nemačke, 1991: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/05/nemacka-1991.html

Ulični Muzičar
22.05.2012, 21:15
Još fotografija, "Bratislava, 1992.":

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/05/bratislava-1992.html

Ulični Muzičar
27.05.2012, 14:10
Još fotosa: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/05/knez-mihajlova-beograd-1993.html

Ulični Muzičar
10.06.2012, 19:11
Tekst je na blogu od srede, malo kasnim sa linkom.


Dnevnik od 31.5 do 3.6 2012., priča "Kuća ispod smokve":


http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/06/kuca-ispod-smokve.html

Ulični Muzičar
20.06.2012, 16:08
Fotografije: Budva, 1993.

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/06/budva-1993.html

Ulični Muzičar
06.07.2012, 16:25
Ćao do septembra...

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/07/cao-do-septembra.html

Ulični Muzičar
01.10.2012, 19:17
Pozdrav, evo mene opet...

"Moram malo i da blefiram" je 1. tekst iz serije "Leto 2012.". Link: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/10/moram-da-blefiram.html
(biće 6-7 delova)

-----------------------------------------------

Stavio sam nedavno na blog i jedan tekst u Njuz.net fazonu ("Semenkari sa San Sira nude pomoć Berlusconiju"), koji sam napisao za blog na kome se okupljaju navijači A.C. Milana. Pa, ko voli - nek izvoli: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/09/semenkari-sa-san-sira-nude-pomoc_25.html

Ulični Muzičar
12.10.2012, 18:31
"Leto 2012.", drugi deo: "Bajaga bez Instruktora":

Link: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/10/bajaga-bez-instruktora.html

Ulični Muzičar
23.10.2012, 18:59
Izvolite na NOVU Facebook stranicu, koja je povezana sa blogom: http://www.facebook.com/ulicni.muzicar.blog

(stara će biti izbrisana)

To je sve zbog promene imena, da bi se ono razlikovalo od mog ličnog profila.
Poznato je da stranici može da se promeni ime samo dok ima manje od 100 članova, tako da sam morao da pravim novu.

izvol'te...

Ulični Muzičar
13.11.2012, 22:49
"Leto 2012", treći deo: "Ljubavni Hotel"

link: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/11/ljubavni-hotel.html

Ulični Muzičar
28.11.2012, 16:30
Leto 2012, četvrti deo: "Kleopatra i noćno kupanje"

Link: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2012/11/kleopatra-i-nocno-kupanje.html

Ulični Muzičar
09.01.2013, 21:11
"Novogodišnja turneja 2012-2013", uvodni tekst: "Direktan prenos na Facebook stranici".

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/01/direktan-prenos-na-facebook-stranici.html

Ulični Muzičar
19.01.2013, 17:56
Drugi tekst iz serije "Novogodišnja turneja 2012-2013", nosi naslov "Pazi da ti ne dam..."

link: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/01/pazi-da-ti-ne-dam.html

Ulični Muzičar
30.01.2013, 18:47
"Pismo jednog čitaoca"


http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/01/pismo-jednog-citaoca.html

Ulični Muzičar
18.03.2013, 20:07
Nakon što sam napravio dužu pauzu iz opravdanih razloga (mrzelo me da pišem), evo novog teksta:
Cigani profesionalci

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/03/cigani-profesionalci.html

Ulični Muzičar
20.03.2013, 15:46
Promenjen naslov najnovijeg teksta, a i link.

"Prosjaci profesionalci" je novi naslov, jer "Cigani profesionalci" nije bilo u redu, a i bilo je glupo iz više razloga...

Novi link: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/03/prosjaci-profesionalci.html

Ulični Muzičar
14.04.2013, 12:53
Neke objave sa Facebook stranice, sakupljene su u 2 posta na blogu, a ovo je 1. deo:

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/04/kratke-price-sa-facebook-stranice-1.html

Ulični Muzičar
25.04.2013, 19:17
Nove kratke priče sa FB stranice, tekst "Mrtvačka kola".
Link: http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/04/mrtvacka-kola.html

Ulični Muzičar
25.06.2013, 16:16
Letnja pauza na blogu, ali ne i na Fb...



http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/06/letnja-pauza-ali-ne-i-na-facebook-u.html

Ulični Muzičar
09.10.2013, 15:33
Νovi post



http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/10/kad-bi-svi-kinezi.html

Ulični Muzičar
20.10.2013, 21:34
Novi post, "Zabranjeno ometanje pilota i uličnih svirača":

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/10/zabranjeno-ometanje-pilota-i-ulicnih.html

Ulični Muzičar
17.11.2013, 03:47
Novi post na blogu, "Nebeski noktić":

www.ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/11/nebeski-noktic.html

Ulični Muzičar
17.12.2013, 23:14
Novi tekst, "Cunami": http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2013/12/cunami.html

----------------------------------------------------------------

btw, sutra odlazim na dužu turneju, a svakodnevno ću se sa nekakvim (nadam se) zanimljivostima javljati na svojoj facebook stranici: https://www.facebook.com/ulicni.muzicar.blog

Srećni praznici svima, ko šta slavi...

Ulični Muzičar
15.01.2014, 19:42
novi post na blogu: "Kratke priče iz oktobra"

http://www.ulicni-muzicar.blogspot.com/2014/01/kratke-price-1-deo-oktobar-2013.html

Ulični Muzičar
22.01.2014, 08:58
Novi post: "Ja cicija, ja stipsa, ja škrtica..."

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2014/01/ja-cicija-ja-stipsa-ja-skrtica.html

Ulični Muzičar
17.02.2014, 23:14
Novi post na blogu:

http://ulicni-muzicar.blogspot.com/2014/02/kratke-price-2013-2-deo-novembar.html

Ulični Muzičar
03.03.2015, 23:55
dugo nisam bio ovde...

ima dosta novih tekstova, izvolite na blog,
a još bolje na FB stranicu: www.facebook.com/ulicni.muzicar.blog